Dejan Radonjić – komandant evropske Crvene zvezde

Piše: Nenad Kiš (blog: https://nenadkis.wordpress.com)

Prateći igre košarkaša Crvene zvezde, ne samo ove, već poslednje tri godine nikako da se otmem utisku, da Dejan Radonjić izrasta u ozbiljnog trenera.

Ne možete to tvrditi po broju pobeda u 14. kola ove evroligaške sezone, mada mislim da je na ovih 6 mogla i morala da bude još koja (pre svega Darušafaka i Uniks), pa i Žalgiris, koji je i Radonjićposle Reala pomenuo, već, pre svega zbog načina na koji Zvezdaigra.

Ako pažljivo pogledate poslednje mečeve crveno-belih, neke zakonistosti se izvlače. Ne toliko u napadu gde Stefan Jović kad god može insistira na “piku” sa Kuzmićem, koji se potom otvara “unutra” ili Bjelicom, koji ide “gore” i širi reket za utrčavanje ili neku drugu situaciju, koja može dovesti do šuta ili lakih poena.

Kad smo kod napada, treba pomenuti i Zvezdin skok. Svaki od pet igrača u jasnom rasporedu ide na skok, sa tim što svako ima zadatak. Ako se lopta osvoji jedna je situacija, ako ne jasno se zna ko se gde kreće. Do te mere da ekipa prima malo poena iz kontranapada, a sve manje posle promašaja faulom prekida igru protivnika. Budućnost u ABA ligi (22), Makabi (12) i Real (20 od čega nekoliko na kraju meča) su dokaz.

Kad razmišljam o načinu na koji Zvezda igra u napadu, setih se i igračke karijere njenog trenera. Početak sezone s kraja devedesetih godina Budućnost sa Mutom Nikolićem na klupi i na terenu Šćepanovićem, Pajovićem i ostalim zvezdama gostuje Spartaku u Subotici, a meč dobija trojkom Deja Radonjića, koji sekund pre kraja.

I tada i danas kada tokom meča nema kontakt sa loptom Radonjićželi da maksimalno kontroliše ono što igra njegov tim. Retko se u igri Zvezde desi šut s početka napada (kada ga je protiv Reala probao Simonović, odmah je negodovao i ne bih da citiram, šta je tačno rekao klupi), o dodavanju van plana ređe se može govoriti.

Odbrana je posebno agresivna. Naročito u spoljnoj liniji gde Jović, Dženkins, Gudurić, Lazić, Dangubić, sve bolji Simonović, uz pomoć visine Bjelice, Mitrovića i Kuzmića popunjavaju “rupe” nastale ispadanjem.

Ovakav stil igre posebno je dominantan u trenucima kada Zvezdavodi i diktira tempo. U meču sa Olimpijakosom na primer, nedostajao je šut, pa da završnica bude uzbudljiva poput one sa Uniksom, koja se morala drugačije okončati.

Kada sve to uzmete u obzir ostaje velika dilema, koliko bi dovođenje centra pomoglo Zvezdi? Jer ona bi uz veliko možda bila konkurentnija ostatku Evrolige, koji se bori za plej-of (osmo mesto ni sada nije daleko), što je trenutni interes kluba, ali bi taj stranac, sada ne toliko važan za ABA ligu uzeo minute Kuzmiću. To nije u interesu ni centra ni reprezentacije naše zemlje.

A kad već pominjemo nacionalni tim Srbije, evo još jednog podatka, za koji Radonjić zaslužuje poštovanje. Crnogorski strateg u najvećoj meri igra sa Jovićem, Simonovićem (obojica bila u Riju), Mitrovićem, Gudurićem, Dangubićem i Kuzmićem (otpali sa spiska od 24 igrača), što garantuje njihov i pojedinačni i timski napredak, sve do leta, kada kako reče selektor Đorđević Srbijanapada evropsko zlato.

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*