Piše: Vladimir Stanković
Tokom Final four turnira u Istanbulu čuh od ljudi iz Olimpijakosa da će 20. septembra Dušanu Ivkoviću, treneru koji im je – pored ostalih trofeja – doneo dve titule evropskog prvaka, prirediti oproštajnu utakmicu. Igraće mnogi od igrača koje je Dušan Ivković trenirao protiv Olimpijakosa. Igraće se u dvorani “Mira i prijateljstva”, tamo gde je Duda Ivković ostavio nadublji trag, tamo gde je stvarao asove a “crveno-belima” donosio titule. Sada je stigla i zvanična potvrda te informacije.
Lepo, nema šta, svaka čast Grcima što su se setili da se trenerskom magu oduže organizovanjem revijalne utakmice kojom će Ivković i formalno otići u zasluženu penziju. Onda, naravno, pomislih:
Pitanje mi se čini krajnje logičnim, ali kad počeh da “čačkam” po temi ispade da logika kod nas baš i ne uspeva najbolje. Sam Ivković nije želo da javno govori o tome, ali iz njegovog okruženja čuh da je prvobitna ideja bila da se utakmica organizuje u Beogradu, bio je rezervisan i termin, 28. juni, trebalo je da se igra u “Pioniru”, odnosno dvorani “Aleksandar Nikolić”, ali se ubrzo odustalo. Rekoše mi da su iskrsli (ne)očekivani tehničko-logistički problema i da je utakmica, iz praktičnih razloga, preseljena u Atinu…
Mogu samo da pretpostavim šta se krije iza nemušte formulacije o “tehničko-logističkim” problemima. Nemam nikakvu dilemu da su oni direktna posledica Ivkovićevog političkog angažmana u nedavnim predsedničkim izborima u Srbiji na kojima je on podržao kandidata koji se suprotstavio (budućem) pobedniku, odnosno novom predsedniku Srbije. Tokom kampanje Ivković je bio veoma aktivan, svojim autoritetom i popularnošću u sportskom svetu doprineo je da kandidat grupe građana dobije solidan broj glasova koji su mu poslužili da tu podršku pretvori u stranku (bez Ivkovića) koja bi u perpektivi mogla da postane ozbiljna opozicija aktuelnoj vlasti.
Pošto sam Ivković ne želi da govori o ovome, još manje da nekoga javno optužuje, ostaje da se vratim logici i zaključim kako omaž Dušanu Ivkoviću ne bi doneo nikakve poene eventualnim sponzorima, televiziji koja bi, možda, prenosila meč, ili onima koji bi sedeli u redovima uz teren. Naprotiv, verovatno bi im negde bio upisan neki “minus”…
Ovo je, naravno, samo moja pretpostavka, ali ono što je činjenica jeste da Dušan Ivković sa reprezentacijom nije osvajao medalje ni za jednu stranku, ni na vlasti ni u opoziciji, već za našu zemlju, prvo SFRJ Jugoslaviju, pa SR Jugoslaviju i na kraju za Srbiju koju je 2009. vratio na mapu košarkaške Evrope posle 7 godina odsustva sa podijuma na velikim takmičenjima. Tada je bio “nacionalni Duda”, ali šta vrede tri titule prvaka Evrope i jedna srebro, titula prvaka sveta i drugo mesto na Olimpijskim igrama trenera Ivkovića kada je građanin Ivković u svom penzionerskom životu odabrao da podrži “pogrešan” tim, sa “pogrešnim” kapitenom, tim koji je igrao dobro ali je ipak izgubio?
Ivković je, kao sportista, znao da podnese i poraze. Oni koji su ga – glasovima građana – pobedili u ovoj njegovoj poslednjoj utakmici, igranoj na terenu mnogo širih dimenzija od onih koje ima košarkaško igralište, izgleda ne vole da ga vide ni pobeđenog. Kao da se boje da bi onom svojom čudesnom trenerskom magijom poraz mogao da pretvori u pobedu.
Ponavljam, sve je u sferi pretpostavki, iznosim lično mišljenje i lične opservacije, ali ono oko čega – uveren sam – nema spora, ili ne bi trebalo da ga bude, jeste da je Dušan-Duda Ivković zaslužio oproštajnu utakmicu u gradu u kome je rođen i kome se uvek vraćao.
Tekst prenesen sa: kosmagazin.com
Leave a Reply