Piše: Miloš Jovanović, VICE Srbija
Negde u noći između nedelje i ponedeljka 2. i 3. jula, najdramatičnija srpska sportska sapunica dočekala je i svoj tužni kraj. Mladi košarkaš Denver Nagetsa Nikola Jokić, koji nas je minulih godinu dana na smenu očaravao svojim partijama prvo na olimpijskim igrama u Riu, a zatim i protekloj NBA sezoni, javio je selektoru Aleksandru Đorđeviću da na njega, ipak, ne može da računa za nailazeći Evrobasket.
Jokićev otkaz bio je neočekivan samo za one koji se svojski trude da ostanu van medijskih tokova.
Ima onaj stari vic kada Mujo ode u inostranstvo i instruira Hasa da mu loše vesti iz otadžbine javlja polako i u “nastavcima” kako bi se amortizovao šok, pa Haso onda tako jednom okrene i počne da priča kako se mačka popela na krov, sutradan kaže kako je mačka skočila na drvo, i dalje već možete sami da naslutite.
E, tako je nekako i Jokić natenane senzibilizovao srpsku javnost – još u januaru je tokom intervjua za jedan turski portal naznačio kako “neće ništa da obećava što posle možda ne bude mogao da ispuni” kada se spomenulo učešće na Evropskom prvenstvu koje sledi. A ako vam tada nije bilo jasno da je mačka na krovu i da se sprema da skoči prema drvetu, to ste naučili tokom marta i aprila, kada su se uprava i stručni štab Denvera medijski nadglasavali govoreći kako oni “ne mogu da blokiraju Nikolino priključivanje reprezentaciji”, ali bi ipak voleli kada bi on, narodski rečeno, ovog leta malo o’ladio. Sam Jokić se i nije previše oglašavao, ali kada bi to uradio, sve se svodilo na “voleo bih”, “videću” i tome slično.
Otkazivanje nacionalnom košarkaškom timu je uvek bila svojevrsna tabu tema u srpskoj javnosti. Uzevši u obzir da se Srbi en general retko kada potpuno slože oko nečega, možemo sa nekom dozom sigurnosti reći da je košarkaška reprezentacija možda i poslednji bastion nacionalnog jedinstva. To celu priču sa otkazima čini prilično pipavom, jer onaj koji otkazuje se često posle nađe na stubu srama. Ne pomaže ni to što je pokojna SFRJ dobrano utemeljila apsolutni kult reprezentativnog okupljanja i što je godinama plavi, a danas crveni, dres važio za apsolutnu svetinju.
Ali, nažalost (ili sreću, zavisno od vašeg gledišta), vremena se menjaju, a i trendovi sa njima. SFRJ je ipak imala centralizovan sistem i program za sportski razvoj, i shodno tome, bilo je i realno da njeni pitomci “odrade dug” prema instituciji koja ih je odgajila i ne odbijaju priključenje nacionalnom timu. Danas, mi nemamo neki nacionalni institut za razvoj košarke, i igrači su, u velikom broju slučajeva, “proizvod” isključivo uskog kruga ljudi koji radi sa njima – roditelji, treneri, agenti i poneki saigrač. U našoj zemlji se zadržavaju vrlo malo, odlaze u inostranstvo sa dvadesetak godina ili ranije, i teško je sad argumentovati kako oni ovde nekome nešto duguju osim već spomenutima (a i to je nategnuto).
Profesionalni košarkaš je potrošna roba, i on traje uglavnom oko dvanaest do petnaest godina. Neki od njih posle nastave i kao treneri i druga vrsta sportskih radnika, ali većina ima samo taj relativno kratak vremenski period da napravi nešto od svog života i materijalno obezbedi kako sebe, tako i svoju porodicu. Danas, pritisak profesionalizma je nemilosrdan, i za svaku šansu se treba prvo izboriti, a zatim je i prigrabiti.
Uzmimo sada konkretno Jokića kao primer za ovu diskusiju. Nikola je u poslednje tri godine otkazao ne jednom, već dva puta – setimo se samo prethodnog Evrobasketa 2015., kada je umesto reprezentativnog izabrao kamp Denver Nagetsa, ne bi li se što bolje pripremio za svoju “ruki” sezonu. U tom trenutku, to je delovao kao racionalan potez i KSS ga je okarakterisao kao zalog za budućnost. Jokić je, uostalom, u tom trenutku imao tek dvadeset godina. U svakom slučaju, on je prikazanu šansu i izborio i, ispostaviće se, oberučke zgrabio.
Ovog leta, Jokić se nalazi na jednoj drugoj vrsti profesionalnog raskršća. U prethodne dve godine, popularni “Jokara” je pokazao kako se od njega s pravom očekuju najviši mogući košarkaški dometi – američki novinari smatraju da je on već iduće sezone “zreo” za Ol-Star nastup, u neko dogledno vreme i prestižnija odličja, kao što su ulazak u jednu od tri najbolje petorke lige. Prave se tu već i komparativi sa Dirkom Novickim – ne Vladom Divcem, jer njega će, vele upućeni, izvesno “prešišati” – a onako ispod glasa poneko spomene i Kuću Slavnih kao konačno odredište. Toliko je ovaj momak cenjen.
E sada, pre svega toga, dolazi onaj korak materijalnog obezbeđenja u kojem smo pričali. Kao što znate, ekonomija NBA je otišla bestraga otkako je salari kep dignut prošle godine, i u ovoj novoj klimi čak i prosečni igrači dobijaju mnogo para za svoje usluge. Jokić je natprosečan – štaviše, unikatan – i za očekivati je da će mu Denver, po okončanju naredne sezone i ako sve prođe kako treba, ponuditi ugovor na pet godina koji neće biti lakši od 150 miliona dolara.
Sto pedeset miliona dolara!
Zaboga, to je devet cifara u konvertibilnoj valuti. Okej, tu su i porezi i štatijaznam, ali ljudi, ovo je istorijski presedan. Nigde nikada jedan srpski sportista nije došao u situaciju da mu se na stolu nađe ponuda sa ovoliko nula, a bez ijednog zareza.
Nemam nameru da vam ja sad još opisujem kakvi su to novci jer to je svakome jasno, ali volumen ove ponude vam dovoljno govori o tome zašto i Jokić i svi rukovodioci Nagetsa žele da izbegnu i najmanju prepreku na putu do njenog ispunjenja. Da, povrede se dešavaju i treba biti baksuz, ali u američkoj javnosti još odjekuje katastrofa koja je zadesila Pola Džordža 2014. kada je tokom prijateljskog sparinga sa Džejmsom Hardenom završio u konstrukciji koša i propustio skoro celu narednu sezonu. Šansa da se tako nešto desi je mala, ali ona postoji. I to prilično brine svakoga u celoj priči.
Okej, to bi otprilike bila racionalna strana ovog diskursa. Ali znate i sami kakvi smo mi Srbi – bitnije nam je srce nego mozak. Više se vezujemo za igrače koje smo gledali kako tuku “Engleze, Švabe i Ruse”, nego nekakvog NBA majstora koji nas obraduje u reprezentaciji jednom u pet godina. Predrag Stojaković je igrao trinaest NBA sezona na izuzetno visokom nivou, ali je svoj status u javnosti pošteno srozao još 2005. kada je izbegao da učestvuje na EP u otadžbini, i on nikada neće biti pamćen kao recimo Đorđević, Danilović ili čak i Teodosić (mada je “Nacionale” takođe pred kraj karijere plasirao jedan otkaz ali pošto je to uradio sa trideset i tri godine i decenijom staža u reprezentaciji, oprostićemo mu). Put do srca nacije vodi kroz dres državne selekcije, ne džakove sa zelembaćima.
——————————————————————————————————————
Pogledajte naš intervju sa Bobijem Marjanovićem:
Pitanje koje se ovde samo od sebe postavlja je – kako naći balans između racionalnog i iracionalnog? Srpski profesionalci igraju za pare, ali su ujedno i meta često nerealnih očekivanja i sredine koja želi nove heroje. Nekakvo prelazno rešenje mora da postoji.
Stoga, u duhu novog vremena, mislim da možemo podeliti otkaze na “opravdane” i “neopravdane”, te da nije svako zlo za zlo. Opet, uzmimo Jokića kao primer – 2015. je dobio “opravdani”, i to poverenje povratio u Riu. Sada, 2017. on podiže novi “kredit”, i njegov razlog je, kao što smo već elaborirali, sasvim opravdan. Pogledajte samo kako je to funkcionisalo u slučaju Bobija Marjanovića – on je svoj kredit podigao lani, a ove sezone je itekako oran da ga vrati. Pa, ne prođe nijedan intervju da se centar Detroita sam ne najavi selektoru kako na njega može računati. Bobi nije previše kritikovan u domaćoj javnosti, navijači su mahom iskazali razumevanje za njegovu situaciju, ali je i ono malo što ga je opeklo motivisalo ga je da se u prvoj sledećoj prilici nametne kao ne prvi, nego nulti izbor za nacionalni tim.
Dakle, kada se neki naš igrač zavidnog košarkaškog talenta nađe u situaciji da obezbedi sebe i sve oko sebe dugoročnim i unosnim ugovorom, smatram da nije previše korektno stati mu na put (makar i metaforički) i psovati mu sve milo i drago. Ti ljudi su radili za to celog svog života – sva ta odricanja i predani trening konačno dođu na naplatu. Valja ih razumeti.
Ali, ima tu i ona druga strana medalje – “kredit za odsustvo” se, shodno tome, može podići maksimum dva puta. Pred prvi odlazak “preko bare” i pred potencijalno kapitalni ugovor karijere. Toliko razumevanja javnost može da ima – sve dalje od toga bi testiralo živce i uzrokovalo ljutnju i razočaranje. Znam, sad neko može spomenuti brojne američke NBA zvezde koje rutinski uzmu celo slobodno leto i baš ih briga za svetska prvenstva i reprezentaciju. Ali njihova sportska kultura je drugačija, njihov odnos prema nacionalnom dresu je drugačiji. Nije to baš dobar komparativ. Kao što već rekosmo, znamo svi šta reprezentacija ovde znači, i možda igrači nisu dužni da je ispoštuju, ali to svakako nosi i određene posledice.
Uzmimo ovde primer hrvatskog reprezentativca Marija Hezonje. Hezonja već dve godine igra za Orlando sa sporadičnim uspehom – prošle sezone, prosekovao je 15 minuta u 65 odigranih utakmica. Ovog leta, proglasio je da želi da “odmori” i “radi individualno”. Od čega da odmori? Njegova sezona završila se u aprilu – do reprezentativnog okupljanja u julu imao bi dovoljno vremena ne da se odmori i zaleči, nego i da ako ustreba promeni ceo krvotok kao Kit Ričards. Njega izvesno ne čeka NBA “maksimum” na kraju sledeće sezone, taj nema od čega da se štedi. Štaviše, možda bi sebi i malo podigao cenu dobrim partijama na turniru koji dolazi. Da sam Hrvat, itekako bih bio kivan na njega. Ovo je recimo klasičan “neopravdani”.
Sačuvajte, stoga, svu tu municiju koju ste spremili za Nikolu Jokića za 2019. i naredno svetsko prvenstvo u košarci. Ta godina je sada već unapred kaparisana za “vraćanje kredita”, i ako je Jokić išta naučio iz slučaja Marjanović, na pripreme će doći prvi, a iz sale će svakog dana izlaziti poslednji i gasiti svetlo. Biće obezbeđen, rasterećen, i motivisan, i možda ćemo se te sezone sećati 2017. kao novog “zaloga za budućnost”. Da vas podsetim još jednom – on danas ima tek dvadeset i dve godine. Izvuče li KSS iz njega desetak reprezentativnih epizoda i poneko zlato, ove izostanke će istorija srpske košarke lagano izignorisati. Kao i onaj Đorđevićev 2000. npr.
Iskreno, najbezbolnije rešenje bi ovde bilo da mi prosto osvojimo taj Eurobasket i lepo arhiviramo “slučaj Jokić” u neku fioku koju ćemo retko otvarati. Može li to bez Nikole? Svakako da može.
Još od ere Divca i Rebrače nismo imali ovako kvalitetne centre, pa i bez Denverovog “ol-raundera” – Marjanović je u top fizičkoj formi i vrlo gladan takmičarske košarke, Kuzmić je potpuno “vaskrsao” u zvezdinom dresu i sada je jedan od najboljih defanzivnih centara starog kontinenta, Štimac za sobom ima fantastičnu sezonu i uvek izgine igrajući za Srbiju, a Raduljicu, to znamo odavno, nikad ne valja unapred otpisivati ma koliko god on beznadežno izgledao. Ima tu selektor dovoljno materijala.
Okrenimo se dakle na kraju košarci, i ostavimo Nikolu za sada – do njegovog “ispita pravovernosti” ima još barem dvadeset i četiri meseca. Na potezu su ovi koji su tu, i koji svojim zalaganjem u neku ruku mogu i da mu olakšaju. I njemu, a i nama – davno beše ta 2001
Leave a Reply