Piše: Miha Penko, KOŠ Magazin
Kad košarkaši uđu u tridesete godine, polako počninju da razmišljaju i o kraju igračke karijere. Čini se da se na to več neko vreme pripremao najveći talenat kojeg je ikada imala slovenačka košarka – Sani Bećirović (34).
Njegov mladalački izgled nije odavao znake sportskog umora. Ambicije za svakodnevno dokazivanje nije mu ponestalo. Ali nedavno je Sani Bečirović ipak doneo tu važnu odluku. Karijeru košarkarša je završio gotovo preko noči, iako je pokušao da, za kraj, odigra barem još jednu “normalnu” sezonu.
Evropskoj košarkaškoj javnosti se prvi put predstavio još 1998, na kontinentalnom prvenstvu za omladince u Bugarskoj, gde je osvojio titulu MVP. Bio je najbolji strelac i asistent šampionata. Pored evropske titule 2007. godine sa Panatinaikosom (i evropskog zlata sa omladincima Slovenije 2000-te), to je nesumnjivo Sanijev najveći uspeh. Kao i povratak posle ozbiljne povrede kolena.
Karijeru je započeo u rodnom gradu Slovenska Bistrica. Zatim se preko Maribora, kao kadetski reprezentativac, preselio u Pivovarnu Laško. Kad mu je bilo 16 godina trener Aleš Pipan, kojeg Sani izuzetno ceni, dao mu je solidnu minutažu u Evrokupu, a protiv Tofaša dokazao se sa 13 poena. Napredak je bio više nego očigledan, a prava eksplozija je usledila tokom leta na Evropskom U18 prvenstvu u Bugarskoj, gde je domaču selekciju razbio sa 42 poena. Bio je MVP, najbolji strelac sa 28 poena u proseku, a sa četiri asistencije najbolji dodavač na turniru. Sanija Bećirovića su mnogi od tada uporedivali sa legendarnim Draženom Petrovičem, a on sam se za naredni skok u karijeri odlučio godinu dana kasnije, kad je 1999, prešao u največi slovenački klub Olimpiju iz Ljubljane.
U Olimpiji su tada na mestu bekova več bili Jure Zdovc i Šarunas Jasikevičijus, ali novajlija iz Bistrice se nije uplašio izazova. Zapravo, imao je sreću, koju današnji omladinci nemaju. Učio je od najboljih, iako je u prvoj sezoni bio njihova rezerva. Želja da napravi proboj u prvu peterku ostvario je u drugoj sezoni, i tada je kao 19-godišnjak prosto “poludeo” na utakmicama Evrolige. Hapoelu je ubacio 27 koševa, a sezonu završio sa prosekom od 21 poen. U Sagadinovoj eri (Zmago Sagadin, najtrofejniji slovenački trener svih vremena, vodio Olimpiju 1996-2002.) treninzi su bili neverovatno naporni, ali oni koji bi ih preživeli obično su uspevali da se kasnije dokopaju vrlo dobrih klubova u Europi, ili čak u NBA. Vunderkid Sani Bećirović je 2000. slovenačku selekciju U20 predvodio do naslova evropskih prvaka u makedonskom Ohridu, i postao MVP turnira u konkurenciji sa jednim Pauom Gasolom, Felipeom Rejesom, Hoseom Kalderonom, Zoranom Planinićem, Vladimirom Radmanovićem, Dimitrisom Dijamantidisom, Borisom Dijaom i ostalimi vrhunskim igračima. Sanijev entuzijazam jasno se video na svakoj utakmici i svakom treningu, ali on tada još nije mogao znati da če koleno uskoro biti problem.
Evropa je talentovanog Slovenca nastojala da “izvuče” iz Sagadinovih ruku, i na kraju to je 2001. uspeo Etore Mesina. Divna Bolonja je bila savršena destinacija za Sanija, čijoj porodici je trebalo samo oko četiri sata da kolima dođe u posetu. Virtus je sa Markom Jaričem, Manuom Đinobilijem, Antoanom Rigodoom i Sanijevim reprezentativnim saigračem Matjažom Smodišem osvojio 2002. “tripletto” (prvenstvo Italije, domaći kup i Kup Rajmonda Saporte, ekvivalent sadašnjoj Evroligi). Međutim, Bećirović nije uspeo da uspostavi pravi ljudski odnos sa Mesinom, jer je stigao kao mlad igrač u usponu u ekipu u kojoj su već igrale istinski velike zvezde. Na to su se nadovezali problemi sa zdravljem, jer je ozbiljna povreda kolena ugrozila i umalo prekinula njegovu karijeru.
Stalni bol je znak da sa kolenom nešto nije u redu, a to se Saniju dogodilo. Imao je samo 20 godina kad su mu lekari u Bolonji najavili kraj košarkaške karijere! Bili su uvereni da nikad neče moći normalno da hoda, a kamoli da trči u slalomu na košarkaških terenima. Lekarski izveštaj je bio jasan: artritis kolena (nije više imao hrskavicu), koji je prerastao u artrozu. U Sanijevoj glavi je zazvonio alarm, jer takvo stanje kolena obično se viđa kod ljudi starosti 50 ili 60 godina. I najčešće od toga oboljevaju majstori koji postavljaju pločice ili cigle na krovovima. Bećirovićevo koleno u to vreme nije bilo više u stanju da izdrži napor svakodnevnog treniranja.
Posle operacije dani provedeni u bolnici su prerasli u nedelje prepune bola i depresije, koje su inače čest pratilac tokom perioda rehabilitacije. Ovoga se Sani nerado seća i želi da zaboravi, jer je to bilo mučenje koje retko ko može izdržati. Največi talenat generacije je u dvadesetoj godini morao ponovo da uči da hoda – i to sa štakama!
Kasnije kontrole su potvrdile prve procene zdravstvenih stručnjaka, ali – sa jednom greškom. Niko nije računao na Sanijevu jaku volju, njegovu želju, upornost i bezgraničnu nadu da odigra samo još jednu košarkašku utakmicu. U to vreme, ne misleći da če se vratiti na najviši nivo, on se jedino nadao da će se jednog dana vratiti na teren, i ništa više.
Nesreća nikad ne dolazi sama. Ponestao je novca u Bolonji, pa je Sani bio prvi košarkaš koji je tužio Virtus, koji mu je platio samo osminu od ukupnog iznosa ugovora. Ali kad je izmirio sve sudske troškove, kao i agenta, od ugovora vrednog pet miliona evra ostalo mu je manje od 10.000! Ljubavi sa tadašnjim predsednikom Virtusa Markom Madrigalijem nije više bilo, i Bećirović je odlučio da se vrati kući u Sloveniju, u Krku iz Novog Mesta.
Iako se činilo, da je povreda sanirana i več prošlost, komplikacije su tek počinjale. Nakon operacije u Bolonji ostao je bol u kolenu, ono je oteklo, i noga mu je bila šira nego duža. U bolnici u Ljubljani je ležao 36 dana i morao da preživi još jednu operaciju. Utvrđeno je da ima dvadeset polomljenih delova hrskavice (frakcija) u levom, i dvadesetčetiri u desnom kolenu. To se dogodilo zato jer je posle pogrešnog tretmana u Italiji koleno trpelo trenje na treninzima, a kost je čak počela da truli. Bilo je neophodno novo operativno čišćenje kosti od bakterija, i novih šest meseci terapije antibioticima. Sani je morao ponovo da se sastavi i stavi na svoje noge, tačnije kolena. Pre povrede je izgledalo da če biti izabran u prvom krugu NBA drafta 2003, ali informacije o njegovom zdravstvenom stanju brzo su stigle u SAD. Ipak, bio je izabran sa strane Denver Nagetsa u drugom krugu drafta kao 46. pik (taj draft obeležili su Lebron Džejms, Darko Miličič, Entoni, Boš, Vejd…).
Posle godinu dana provedenih u Krki sledi sezona u Klimamiju (Fortitudo), klubu iz Bolonje, koja je Sanija Bećirovića vratila na evropsku košarkašku mapu. Sledio je poziv Željka Obradovića iz grčke prestonice. U dresu Panatinaikosa su tada več igrali Alvertis, Batist, Carcaris, Tomašević, Šiškauskas i veliki Dijamantidis. Sani nije počinjao u prvoj petorci, ali ipak je bio na parketu kad su se utakmice odlučale u finišu. Nagrada za sve što je dao košarki stigla je konačno u maju 2007. Bečirovič je bio sa 15 poena najbolji strelac polufinalne utakmice Evrolige između njegovog Panatinaikosa i Taukeramike (67:53). Posle toga Pao, sa Bećirovićem, pobedio je u finalu Mesinin CSKA, i Sani je stavio na glavu evroligašku krunu. Definitivno je to bio rezultatski vrhunac njegove karijere, ali on sam uvek kaže da je njegova največa pobeda ipak povratak na košarkaški teren posle povrede. “U toj magičnoj noći proslave titule u Atini mogao sam da završim karijeru, i niko ne bi imao šta da mi kaže” – rekao je Bećirović.
Osečao se odlično i sveže, kolena su uspevala da prate njegove ambicije, pa je posle Atine igrao u Rimu (Lotomatika, trener Jasmin Repeša), Milanu (Armani Jeans), Ankari (Turk Telekom), Moskvi (CSKA, trener Jonas Kazlauskas), Trevizu (Beneton, trener Aleksandar Đorđević), u Iranu i na Sardiniji (Dinamo Sasari). Poslednje trofeje osvojio je u Sloveniji sa Krkom iz Novog Mesta (slovenački Kup i prvenstvo 2014.). Potom se seli u italijansku Drugu diviziju, najpre u Forli (2014-15) a zatim u Pjaćentinu.
U mladosti su mu govorili da je suviše nizak i spor, ali ipak je u njega uvek verovao otac i trener Memi Bečirovič, koji mu je bio najveća podrška u košarkaškoj karijeri. Zanimljivo, kad je Memi bio selektor reprezentacije Slovenije nije mu dao odgovarajuću minutažu (da ne bi podsećao na Romea Saketija, koji forsira svog sina Brajana u Dinamu iz Sasarija). I, kad smo več kod reprezentacije, izvanrednoj Sanijevoj karijeri nedostaje samo uspeh sa nacionalnim timom. To bi bilo kao šlag na torti, medalja sa grbom Slovenije na grudima. Igrao je u zlatnoj generaciji slovenačke košarke (Brezec, Nesterović, Nahbar, Laković, Milić, Gorenc, Lorbek, Udrih …) i – ostao bez medalje. Selektor Boža Maljković ga je (nepravedno) otpisao pred Eurobasket 2013 gde je Slovenija na domaćem terenu osvojila “samo” 5. mesto.
Juna 2015. Sani Bećirović se vratio u Atinu, gde je radio kao prvi pomočnik Saleta Đorđevića na klupi Panatinaikosa. Dogovor o toj saradnji pao je još u vreme kad je Sani igrao u Benetonu. Sale Nacionale mu je tada nadenuo nadimak “mister X”, a sada je u njemu dobio odličnog pomočnika na klupi.
Fizički, Bećirović nikada nije bio među najjačima, nije imao ni neki skok. Ali problema sa nedostatkom košarkaške inteligencije nikad nije imao. Košarku je igrao glavom, savršeno je razumeo igru. Kao nekad njegov otac Memi.
Sani je generacija Huana Karlosa Navara, Andreja Kirilenka, Paua Gasola i Tonija Parkera. Izgledalo je da će sve njih ga dostigne, a možda i prestigne. Sudbina je imala drugčije planove sa njim, i več mu bila poslala telegram sa najavom kraja karijere. Ali Sani Bečirovič je ustao iz invalidskimh kolica, i postao prvak Evrope. Potom vođa omladinske košarkaške škole u Sloveniji i pomoćni trener u čuvenom Panatinaikosu.
Skidam kapu, majstore!
Leave a Reply