Lazar Spasić: U New Yorku sa Knicksima

Naredna destinacija moje američke turneje bio je Njujork, jedan od najvećih i najintrigantnijih gradova. Put je bio dobro isplaniran, ali bilo je i neizvesnosti jer nisam znao šta mogu da očekujem tamo jer je ovo bio moj prvi odlazak “preko velike bare”. Bila je subota, dočekao me je prelep sunčan dan, kao najava da će ovo iskustvo biti sjajno. Tako je i bilo!

Moje sedište bilo je u Bruklinu, vožnja pozemnom sa “Lagvardije”… sve kao u filmovima… U kontaktu sa Korijem Gejnsom, pomoćnim trenerom Niksa, sve je dogovoreno u vezi mog dolaska. Upoznavanje je bilo posle utakmice sa Kingsima. Moji novi prijatelji su me sjajno prihvatili i puno pomogli oko snalaženja u Njujorku.

Jedna od najčuvenijih svetskih dvorana “Medison Skver Garden”, u kojoj je sedište Njujork Niksa, nalazi se u srcu Menhetna. Sam ulazak u halu je jedno od neverovatnijih i najlepših iskustava koje sam doživeo. Bilo je to kao da ulazite u istoriju koju su stvarale generacije slavnih igrača, protagonista mnogih velikih utakmica. Bio sam na parketu, prisustvovao celom uvodnom spektaklu, zagrevanju, zatim seo na svoje mesto i uživao tokom celog meča. Posle toga se spustio u “Lounge bar”, upoznao igrače koji se tu okupljaju sa prijateljima, porodicama, upoznao Korija i dobio informaciju da se sutra vidimo u Teritaunu, gde je njihov trening centar.

Tražim gde je Teritaun i nalazim da je oko dva sata metroom, pa zatim još malo brzim vozom. Rano budjenje, odlazak ali umesto dva sata meni je trebalo tri i 45minuta! Naravno, zakasnio sam malo, ali su razumeli i čak se iznenadili što sam uspeo sam da se snadjem. Teritaun je malo mesto van Njujorka gde je trening kamp Niksa, a igrači žive na pola puta, izmedju Njujorka i Teritauna. Upoznajem ljude, divim se uslovima u kojima rade. Od treninga nisam puno video, ali me je Kori sjajno informisao i uputio u sistem rada Njujork Niksa. Tek ću sabirati utiske po povratku kući, ali nema sumnje da su kontakti i poznanstva koje sam stekao od neprocenljivog značaja.

Stigao sam i do Kvinsa, gde sam bio gost jednog od sto najboljih koledža u Americi a svakako najboljeg u Njujorku. St. Džons koledž je pokazao drastičan napredak i dobio veliko poštovanje cele američke koledž košarke od kada ih je preuzeo Kris Malin, kome pomažu Mič Ričmond i moj prijatelj Greg Sent Džoan, koji je zadužen za posao od video analize, preko individualnog rada, do taktite tima. On je mlad trener koji već ima iskustvo rada u NBA i sigurno su mu planovi vezani za najjaču ligu sveta. Treba li da kažem da je moje znanje mnogo unapredjeno prisustvom na koledzima kakvi su Severna Karolina i St. Džons? Mnogo se nauči iz razgovora sa onima koji znaju više, i imaju veće iskustvo. Na St. Džonsu sam video malo drugačiji sistem rada od Severne Karoline. U razgovoru konstatujem veliku razliku u naćinu razmišljanja američkih trenera i nas u Evropi.

Sa Chrisom Mulinom i Mitchom Richmondom

Na kraju dana – pravac Medison, gde zeljno iščekujem spektakl u meču Niksa sa Klivlendom. Po dogovoru sa Korijem trebalo bi da budem 90 minuta pre utakmice, kako bih ispratio i zagrevanje i sve što ide uz to… Stajanje na parketu sa ni manje ni više nego Dvejnom Vejdom je za mene bilo kao san. Utakmica je bila spekatkl, kao i svaka Niksa.

Naredni dan bio je malo rasterećeniji, trening Niksa bio je zatvoren a na St. Džonsu sam bio gost na utakmici, tako da sam imao vremena i za razgledanje Njujorka iako ja gotovo ništa nisam uspeo da obiđem za tih pet sati slobodnog vremena. Sutradan uveče stiže Juta, radujem se susretu sa Igorom Kokoškovim koji mi je mnogo pomogao oko ove moje američke turneje…

Susret sa Igorom bio je prijatan kao i uvek. Ispričali smo se i dogovorili da se vidimo nakon meča sa Bruklinom. Vreme u Njujorku brzo prolazi, metro, ili kako ga Amerikanci zovu “subway”, oduzima puno vremena. Imao sam sreću da sam bio smešten blizu stanice pa nisam mnogo pokisao jer se te večeri nebo otvorilo.

Sutradan opet meč St. Džonsa, stiže me i umor, hvatao me je grip, ali nije smeo da me slomi jer sam imao još dva jako bitna dana. Nisam došao u Njujork da se razbolim, nego da učim košarku…

Glavni dogadjaj sledećeg dana bio je meč Bruklin-Juta. Ni približan utisak kao kad igraju Niksi, ali svakako je dragoceno iskustvo. Igor me je baš ispoštovao, popili smo piće, dobio sam na poklon suvenir…. i pravac kuci na pakovanje. Iskustvo koje sam stekao i način na koji sam primljen je nešto što bih svakome poželeo.

Odlazim iz Njujorka pun utisaka, sledeća stanica je Čikago. Zahvaljujući Vladi Stankoviću bio sam u kontaktu sa Ivicom Dukanom koji mi je pomogao da pred povratak kući obiđem Bulse. Ostao sam tri dana, obišao uzduž i popreko dom Majkla Džordana, pratio njihove treninge, video kako funkcionise tim u rekonstrukciji… Nezaboravno.

Prepun utisaka vraćam se u Srbiju. Znam da nije lepo pričati o sebi, ali moram da kažem ono što osećam: ovaj period od 45 dana provedenih u Americi doneo mi je mnogo toga, proširio vidike, obogatio iskustva, učinio da se vratim sa novim (sa)znanjima. Vredelo je jer se nigde ne može više naučiti nego na izvoru košarke.