Piše: Miloš Jovanović, vice.com
Pre ravno…hm, jedanaest godina, prvi put sam otišao za Sjedinjene Američke Države. Proveo sam tri turističke nedelje na istočnoj obali, i prisustvovao četiri bejzbol utakmice.
Za mene je to bilo ostvarenje sna – obožavam bejzbol, i stvarno mi je srce bilo puno da uživo gledam neke ljude koje sam dotad pratio isključivo na internet prenosima. Tada sam napravio neki plan da do kraja života uspem uživo da pogledam i po barem jedan meč iz ostalih ključnih američkih sportova, ali godine su prolazile, a ja nekako ne dođoh ni blizu novog puta za Ameriku.
To se nekako drastično promenilo ove zime, kada mi je urednik odjednom skockao paklen plan da odemo do Kalifornije i raspitamo se za zdravlje srpskih košarkaša i ostalih sportskih radnika koji bitišu u ovoj državi. Šta smo mi tu sve uspeli da uradimo gledaćete vrlo brzo na vašim malim ekranima TV prijemnika, a dotle, dozvolite da vam opišem svoje iskustvo gledanja NBA utakmice uživo – nečega o čemu sam, opet, maštao gotovo ceo život i sada konačno uspeo da ostvarim.
Pred vama je, dakle, kratak opis kako to izgleda kada posle vascelog života Pionira i Arene (i drugih manje bitnih objekata sa dva koša i parketom) vi dođete u postojbinu košarke i ispratite uživo jedan običan sezonski NBA meč. Pa, ako vas put ikada nanese u neki grad koji ima NBA franšizu, što vam svakako od srca želim, da znate kako da se ponašate.
KARTE (NI)SU DRAMA
Sad…ovo ima dosta veze sa geografijom i još ponekim stvarima, kakvo je recimo stanje na tabeli. U veselom Sakramentu, koji broji već 10+ sezona bez plej-ofa, karte se svakako dobave tako što odete na blagajnu i … kupite kartu. Verujem da je malo nategnutije, recimo, u Ouklendu ili Klivlendu recimo, ali u prestonici svih Kalifornijanaca karte se kupuju relativno lako.
Sad, naravno, vaš izveštač je ovde bio novinar na zadatku te je uspeo da uđe u halu na neke druge načine (čitaj – bratskom asistencijom lokalnog eksponenta srpske škole košarke), ali okolo mene behu ljudi koji su u petnaest do sedam (u sedam počinje utakmica) ležerno ulazili u „šalter halu“ i uzimali šta im treba.
Sa druge strane, ako ste nekim slučajem možda mislili da „spržite“ malo vremena do utakmice u lokalnoj birtiji, e to će već biti pikantno. Čak i „Starbaks“ iza ćoška razvije „zmiju“, a mesta koja toče alkohol i gde imate društvo više ekrana sa raznorodnim sportskim manifestacijama postanu krcata do te mere da čekate po pola sata za mesto za šankom (na sto zaboravite). Tako da, pametnije vam je u suštini da se odmah uputite u halu. Ako ste već uranili, tj. A to nemojte da praktikujete jer…
NEMA POTREBE DOĆI PRERANO
Ovako izgleda moja rutina kad idem na Evroligu koja počinje u 19h :
17:00 palim kola
17:30 parkiram u garaži „Zira“, to vam je pro tip, sat ili dva gratis a svaki sledeći 60 dinara i rade 24-7.
17:45 ubijem rakijicu za sreću, valja se.
18:00 nalazimo se ispred Partera B i ulazimo. I verovatno ne nalazimo dobra mesta jer je pola već zauzeto.
Na NBA smo stigli u 17:50 (opet, počinje u 19:00) i to je bila greška koja se nije ponavljala. Kad uđete toliko rano možete sebe častiti gledanjem zagrevanja, kao i praćenjem zabavnih sadržaja na ogromnom displeju koji je neka 2m kraći od samog terena (više o tome malo kasnije). Sedišta su, hvala bogu, numerisana i to što vam piše na karti je vaše i božije. Zakasnili ste malo? Nema problema, svi će se rado podići da vam naprave prolaz. Pristojan narod.
Jedini problem je ako dolazite kolima – parking okolo arene je skup (reda 15 dolara i jače). Na ulični parking zaboravite. Ali barem mesta ima dovoljno.
A da, i kad ulazite, probajte da se ne izblamirate refleksnim podizanjem ruku u „pretres“ stav.
NBA UTAKMICA NIJE SAMO KOŠARKA
Štaviše, košarke tu verovatno ima najmanje kad se sve presabere. Kako drugačije da objasnite činjenicu da efektivne košarke ima 48 minuta a da ste vi u hali jedno tri puta toliko?
Kada ste došli na NBA meč, vi ste u stvari platili kartu za kompletno pozorišno-bioskopsko-sportsko iskustvo. Pre svega da razjasnimo jednu stvar – Golden 1 centar, glanc nova arena Sakramento Kingsa, je nerealno zdanje. Nerealno.
Mi smo, naprimer, svi ostali zatečeni kako to kad uđeš unutra vidiš teren bukvalno sa kapije. Ne postoje tuneli, pregradni zidovi ili bilo šta što vas vodi do sedišta, ne, prosto, kad prođete kapiju i otkucate kartu na skeneru vama se teren nazire, a oko njega je kružna „staza“ načičkana hranom, pićem i ostalim vragolijama na koje pošten Srbin uglavnom ni ne pomišlja kad ode na sportsku manifestaciju, dok Amerikanci bez toga baš i ne mogu. Tako da, ako u nekom trenutku rešite da ipak probate taj hot dog od sedam dolara, vama ni malo akcije neće promaći.
Izbor hrane je prilično širok. Osim hot dogova, tu si i pice, naćosi, suši, meksička hrana, i ko zna šta još, dok od pića imate štandove sa pivom, vinom i tekilom. Cene su, eh, primerene kalifornijskim standardima (13 dolara za pivo?!?), ali dobro, mi smo tu ipak samo namernici naviknuti na „kikir’kisemenkee“. Domaćem stanovištvu cene svakako ne smetaju – redovi pred štandovima su prilično dugi. Pogotovo kad je poluvreme!
E sad, ako ste otišli po klopu i ne želite da propustite ni minut akcije, za to iskustvo pobrinuo se i taj već spominjani ludački ekran koji je, saznao sam kasnije, najveći u ligi (valjda me nisu lagali). Ekran je dug 26m i prikazuje vam ono što se zbiva na parketu u 4k Ultra HD rezoluciji – pritom, obe strane gledališta imaju posvećene prenose, znači, postoje kamere sa obe strane, kako ne biste slučajno gledali „kontra smer“ ako sedite tamo gde su televizijske kamere. Sa strane postoje dva „krilna“ ekrana koja daju uživo statistiku, a prsten između gornjeg i donjeg nivoa tribina „opasan“ je ekranima koji ispisuju statistike, rezultate, ovo, ono, i ne znam šta sve može da vam padne napamet. Informacija ne manjka – a taj prokleti ekran je toliko dobar da se često zateknete kako zverate u njega. A ne u parket.
UŽIVO JE SVE BOLJE
Sigurno ste imali onih trenutaka kad osetite kako NBA prenos traje kao gladna godina i kako tajm-auti traju čitavu večnost, i kako bi sad tako rado prebacili na TV Palmu da ubijete vreme…tj. na neku drugu utakmicu, za vas rođene posle 1985.
Taj osećaj nelagode nekako preskočite ako ste na samoj manifestaciji. Prosto, vreme brzo leti, čak i sa tajm-autima koji traju…dva minuta i četrdeset i pet sekundi?!?!? NBA igrice su nas lagale svih ovih godina, čak i kada zovete tajm u NBA 2K igrama on vam otkucava 60 sekundi. U stvari, sat jasno prikaže 2:45 kada trener zove „minut“ odmora…a dok se to dešava, na džambo ekranu ide neka razbibriga. Ili kviz sa nekim sretnim članom publike, ili nekakve retardiranosti kao što su „kiss cam“, „dance cam“, „Carlton cam“ i tome sl. Spomenu Carlton Cam, evo šta se desilo na jednoj od utakmica na kojoj smo bili.
Nije namešteno, kažete? Samo sekund, imam jednog gospodina iz Nigerije na vezi, želi da vam prebaci par miliona dolara na račun. Ali – sve je to deo šarma i manifestacije. I to je okej! Jer, kao što rekoh, vi ste platili kartu za pun spektakl. Ne samo deset ljudi koji gađaju na koš. A Amerikanci itekako znaju da vam upriliče spektakl. Moguće je da će vam trebati meč-dva da se uhodate sa očekivanjima doduše.
I KOŠARKA JE BOLJA
Ovo je dosta interesantno. Prvi meč koji sam gledao bio je susret Kingsa i Oklahoma Sitija, koji u startnoj petorci imaju tri igrača ozbiljnog renomea – Karmela Entonija, Rasela Vestbruka i Pola Džordža. Kad utakmica počne, vama u početku deluje kao da gledate MZT-Igokea, ali onda shvatite da je to optička varka jer Kingsi su takođe NBA tim, ergo nivo takmičenja je u egalu pa vam se čini kao da je stanje redovno. Znaš kao, dobro, igraju i jedni i drugi, je li? Da je taj neki MZT izašao pred OKC odmah bi vam bio jasan raspored snaga. Ovako, treba malo vremena.
E onda se malo udubite u materiju i vidite razne stvari. Pol Džordž koji istrčava iz bloka i bukvalno trzajem ručnog zgloba izbacuje trojku iz okreta. I pogađa. Karmelo Entoni koji pogađa pet-šest šuteva za redom. I nestvarni, apsolutno nestvarni Rasel Vestbruk – ja mislim da sam vozio automobile koji sporije ubrzavaju nego ovaj čovek koji doslovno ima propeler u dupetu, a to kad vidite uživo, tj. kad vam se sklope kocke da to nije neki ABA igrač pored kojeg ovaj prozuji nego neki, ne znam, Badi Hild, tek onda postanete svesni u stvari šta vi to gledate.
U suštini, ako ste prvi put na NBA – i ovde kažem, obrišite višedecenijsko iskustvo gledanja TV prenosa – vama treba malo vremena da se vaš evropski baždaren mozak navikne na ono što se dešava pred vama. Već posle prvog poluvremena shvatate da je sve barem 30% brže. Da otvoreni ljudi pogađaju šuteve, da su borbe za skok mnogo žustrije, i da je sve nekako…ne znam, kao da ste doneli kući novo pojačalo i pustili vašu staru ploču Motorheada i sad vam Ace of Spades zvuči duplo moćnije. Ista je to pesma ali sad vas baš onako ponese.
BUDITE PRISTOJNI
Pre par godina, jedan drugar koji ima bližeg člana porodice u stručnom štabu reprezentacije nam je dobavio karte za kvalifikacioni turnir za OI u Riu, pa smo sedeli u nekom petom redu partera beogradske Arene i bili okruženi nekim dosta kulturnim ljudima koji očigledno ne dolaze prečesto na košarku (komentar jednog drugog prijatelja – „nisam siguran jel’ imam garderobu za ova mesta“).
Elem, deremo mi tako Češku bez milosti i negde pred kraj Jan Veseli zakuca nešto divljački i onda se unese u lice, ne znam, čini mi se Birčeviću, onako iz čiste pakosti. Mi svi refleksno ustanemo da mu pozdravimo ženski deo familije, a ljudi oko nas se okrenu sa izrazom apsolutnog horora na licima, znate već ono „goooospode ko je ove pustio ovde?“.
E, tako nekako je i na NBA valjda. Čak i pred utakmice puste neki „instrukcijski“ video koji vas upozorava da se fino ponašate jer ako vam neko zameri, pozvaće obezbeđenje koje će vas udaljiti. Nismo testirali ovo u praksi, ali upućeniji nam vele da se ne sme psovati pred decom tamo, te da svoje frustracije zadržite interno ili, ako morate to da uradite naglas, kažete nešto tipa „oh dovraga i bestraga“.
Što je isto OK, je li. Samo kažem.
VINCE CARTER!
Ovo se desilo na moje oči.
Eto, videsmo i čiča Vinsa kako se diže na kucanje. Sad možemo i da mremo.
NAVIJANJE I NENAVIJANJE
Čudno je to.
Protiv Oklahome, Kingsi su gubili poštenih dvadeset i kusur razlike na poluvremenu. A onda, krenuli su da se vraćaju, mic po mic po mic…i onda kada je čiča Vins dao trojku za vođstvo domaćih, hala se pretvorila od „idemo po još jedan hot dog“ do „leptejebo ne čujem svoje misli“.
Tako da…kad se gubi, gubi se u tišini, ali to je slučaj kod jako puno evropskih timova. Ali kad stvari krenu onako kako treba, pa još ako neki ljubimac publike uradi nešto spektakularno, očas posla krene raja da se žari i pali. Protiv Lejkersa, u samom finišu meča Bogdan je pogodio trojku uz faul – tu se bukvalno digao svako i urlanje je probilo decibelsku granicu pristojnosti.
Drugim rečima – nije baš „Pionir“. Al’ nije ni Bamberg ili Milano, je li.
EASY IN, EASY OUT
Izlaz iz hale je jednako efektan kao ulaz. Otvore se sve kapije i sav narod čas posla izmili napolje i izgubi se u pravcu svojih motornih vozila. Policija blokira ulice blizu hale kako bi narod što pre dopešačio do parkinga, i za nekih trideset minuta kao da ničega nije ni bilo. Alal im vera.
Ukratko…NBA utakmica uživo je čudno, ali jako zabavno iskustvo. Nemojte otići očekujući da ćete gledati košarku u onom smislu koji ste naučili u otadžbini, sem ako niste dobili karte za neki plej-of meč gde stvari mnogo drugačije izgledaju. Ali, ako pristupite svemu tome kao dobrom provodu za sebe, prijatelje, devojku, porodicu ili koga već vodite sa sobom, sigurno se nećete loše provesti. Nije ovo džabe multimilionska mašinerija.
PS. Rasel je dao trojku za pobedu sa manje od sekund na satu. Tako da, ako brojite, na svom prvom NBA meču video sam Kartera kako zakucava i Vestbruka kako pogađa za pobedu i usput ostvaruje tripl-dabl. Malo li je!
Leave a Reply