Legenda, napismeno

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Vladimir Stanković

Za mnoge su, obično s pravom, kaže da se u legende u profesiji ili poslu kojim su se bavili. Taj status sticao se oduvek radom, rezultatima, titulama, tragom koji se ostavlja, uticajem koji se ostvaruje, savetima koji se slušaju, ugledom koji se poštuje. Ništa nije sporno, ali retko ko od legendi ima i „napismeno“ da je stekao tu „titulu“. Jedan od njih je naš proslavljeni trener Željko Obradović.

Španski košarkaški mesečnik „Higantes del Basket“ (Giganti košarke) ima odavno svoje godišnje premije od kojih jedna nosi naziv „Legendarni gigant“. Na jubilarnoj, 30. dodeli nagrada, njen dobitnik je postao Obradović, a cela spektakulatrna priredba, koja se obično održava u Madridu, bila je prebačena u Valensiju i tempirana za utakmicu Valensija-Fenberbahče u okviru Evrolige, kako bi laureat mogao da prisustvuje. U februarskom broju lista objavljena je opširna foto-reportaža sa događaja koji je okupio celu košarkašku Španiju, a na naslovnoj strani je, u gro planu, lice Željka Obradovića.

Posle 9 titula prvaka Evrope, dva trofeja u Kupu Saporta i bezbroj nacionalnih trofeja u Srbiji, Španiji, Italiji, Grčkoj i Turskoj Željko Obradović je, nesporno, legenda košarke a sad to ima i „napismeno“. Svedok sam cele igračke i trenerske karijere Željka Obradovića, od njegovih 11 evro-titula direktno nisam prisustvovao samo onoj koju je sa Real Madridom osvojio 1997. u Kupu Saporta. Razgovarali smo nebrojeno puta, ali uvek je u stanju da me iznenadi nekom opservacijom, komenatarom, izjavom bez dlake na jeziku. Sve što je rekao španskim kolegama u tom intervjuu na 10 strana rekao je, uglavnom, mnogo puta i meni, ali ono što govori uvek je sveže, autentično, direktno, sa jasnom porukom.

– Trener svakog dana ima mogućnost da nešto nauči. I ako to ne radi, mrtav je – kaže Obradović.

Sećam se da mi je kao svoj najveći strah, ako ta reč uopšte postoji u njegovom rečniku, osećao u svojoj prvoj trenerskoj godini 1991/92. kada je iz igračkih patika uskočio u trenersko odelo.

– Mučilo me je šta ću reći igraču ako me pita nešto, a ja nemam odgovor. Od prvog dana bilo mi je jasno da trener uvek mora da ima odgovor, i da taj odgovor mora da bude ubeljiv, argumentovan, dobro obrazložen. Učio sam svakodnevno, od profesora Ace Nikolića do igrača od kojih mnogo može da se nauči – pričao mi je Obradović.

Španskim kolegama je pojasnio da je ključ dugog opstanka, i uspeha, u poslu kojim se bavi strast i želja da bude (još) bolji.

– Moj život je to što radim – ja sam trener. Znao sam da ću biti trener još dok sam bio igrač, beležio sam posle treninga detalje koje smo vežbali. Moj život je košarka, ležem i ustajem sa mislima o košaci. Šta ćemo raditi danas na treningu, kad ćemo analizirati narednog rivala, kad putujemo…Ja nisam u košarci samo kad spavam, a ni za tad nisam siguran…

Jednom sam pokušao da iz njega izvučem „idealan“ tim od 12 igrača iz svih ekipa koje je trenirao. Počeo je i odustao jer je nemoguće sastaviti tim od samo 12 asova kad ih je trenirao bar tri puta toliko. Letimičan pregled: Đorđević i Danilović u Partizanu, Viljakampa, Korni Tompson, braća Đofresa u Huventudu, Sabonis, Arlaukas u Realu, Rebrača, Pitis u Benetonu, Bodiroga, Rodžers, Alvertis, Dijamantidis, Spanulis, Jasikevičijus, Batist, Peković… u Panatinaikosu, Bogdanović, Veseli, Datome, Judo, Slukas… u „Feneru“… I niko od njih nikada nije rekao lošu reč za Obradovića iako ih je on ponekad „maltretirao“. Znaju da je to bilo za njihovo dobro, u korist tima.

Španske kolege hteli su da znaju da li je Fenrbahče, koji je osvojio Evroloigu 2017, najbolji tim koji je trenirao. Nije mogao, ili nije želeo, da odgovori jer je zaista nezahvalno porediti timove i igrače, pogotovu u periodu od preko 25 godina.

A davne 1991. skovano je jedno prijateljstvo koje traje. Partizan je bio primoran da kao domaćin igra u Fuenlabradi koja je imala novu košarkašku dvoranu ali ne i ozbiljan košarkaški tim. Hose Kintana, danas predsednik Fuenlabrade, predao je Obradovuiću poklon u znak dugogodišnjeg prijateljstva.

Pokazuje veliku spsobnost prilagođavanja. Retko, gotovo nikad ne „kuka“ zbog kalendara, broja utakmica, putovanja…

– Tako je za sve… Osim toga, šta imam od kuknjave? Treba se navići na uslove, prilagoditi… Manje se trenira, više putuje, ali igrači više vole utakmice nego treninge. Mi treneri preferiramo trening jer se tu uspostavlja baza za ono što će se primeniti na utakmici.

Jedno zanimljivo pitanje, koje mu ja nikada nisam postavio, bilo je da li trener za vreme utakmice može da „uživa u igri nekog rivala“. Povod je bio Luka Dončić i njegova dostignuća, skoro „tripl-dabl“ u meču u Istanbulu.

– Ne, nemam vremena da budem gledalac koji uživa u basketu, ali Luku pratim i pričam sa njim kad god se sretnemo. Nije normalno da jedan mladić od 18 godina igra onako kako on to čini. Kad ga čovek vidi, pomislio bi da je iza njega 10 sezona… Dražen Petrović je u njegovim godima igrao Kup Koraća, Luka je već treću sezonu u Evroligi i to sa veoma zapaženom ulogom. Duda Ivković kaže da je Luka zreliji nego što su bili Petrović ili Kukoč u njegovim godinama. Sama pomisao na poređenje sa njima za Luku je veliki kompliment.

Nije propustio da pomene i Bogdana Bogdanovića:

– Pričam sa njim svaka 2-3 dana. On je za mene najbolji igrač Sakramenta. On igra košarku, preuzima odgovornost, ima poseban gen za košarku. Na kraju prošle sezone rekao sam mu da ću ga podržati u svakoj odluci. Dobro je uradio što je otišao u NBA, izabrao je pravi momenat. Jedino što sam od njega tražio jeste da, kad bude igrao Ol-star, svom starom treneru obezbedi jednu ulaznicu…

Za razliku od mnogih trenera koji ne vole zvezde u svom timu, Obradović ih rado dovodi i veruje da je bolje ako ih je više:

– Ne razumem kad neko kaže da bi doveo nekog dobrog igrača ali na njegovoj poziciji već ima drugog dobrog. Ma daj meni svakog dobrog košarkaša, naći ću mesto svima…

Na istu temu, sa druge strane:

– Košarka je relativno jednostavna igra, svako može da prepozna talenat ili dobrog igrača, ali mene interesuje ličnost, mogućnost adaptacije na kolektiv.

Nije veliki fan NBA, ali priznaje da kopira ponešto što može:

– Pre svega kretanje bez lopte. To je nešto u čemu su NBA igrači neprevaziđeni. Druga stvar na kojoj insistiram je individualni rad, svako igrač može da napreduje, ma koliko dobar bio.

Veliki je pobornik Evrolige:

– Treba da bude naša NBA i najbolji klubovi treba, uglavnom, da igraju Evrlligu sa povratkom u domaće takmičenje mesec-dva dana, za plejof. Evroliga je budućnost evropske klupske košarke, mislim da treba uvesti sistem ispadanja i ulaska…

Kaže da voli roster sa 15 igrača jer je sezona duga, uvek treba računati sa povredama. Ko će koliko igrati, kaže, ne odlučuje trener:

– To zavisi od igrača. Stvar je prosta. Ko igra dobro igraće više.

Ne deklairše se kao jugo-nostalgičar, ali sa ponosom kaže da ima prijatelje širom bivše države:

– To što se desilo u bivšoj Jugoslavija bila je velika sramota, pre svega političara. Ja i dalje imam iste prijatelje širom bivše zajedničke države, i ponosan sam zbog toga.

Za kraj ove (ne)poznate priče o Željku Obradoviću, njegova poruka pred Final Four 1995. u Saragosi:

– Ne prihvatam Kubertenovu devizu da je važno učestvovati. Treba pobediti.

I aktuelni dodatak:

– Razumem i prihvatam da se ne može pobediti uvek, ali moraš da pokušaš. Bez ambicije ne stižeš nigde.

Prilikom martovskog gostovanja Fenerbahčea u Madridu u štampi je dočekan kao „maestro“, „rey de Europa (kralj Evrope), „sabio“ (sveznalica), „profe“ (profesor)… Strpljivo je odgovarao na pitanja madridskih novinara koje je posebno interesovalo šta misli o Dončiću:

– Igra kao da je 15 godina u eliti. Vrlo je inteligentan, dobro se nosi sa pritiskom. Ima neke sličnosti sa Draženom Petrovićem, pre svega zbog eksplozije talenta. Dražen je bio različit od ostalih, Luka treba da sledi svoj put da bi stigao tamo gde ga svi vidimo.

Opet je malo „potkačio“ FIBA i famozne prozore:

– Situacija šteti svima, ali ono što ne valja je što niko ne pita ništa igrače. A oni treba da budu „vlasnici“ svojih života i svojih karijera. Evropski igrači treba da naprave neko udruženje, neku vrstu sindikata, kao u Španiji, i da se pitaju o onome u čemu učestvuju. Znate li za neko takmičenje bez sportista ? Ne mogu ja, i neću da tražim od igrača da bira između mog kluba i reprezentacije… Naravno da reprezentacija treba da ima svoje termine, bio sam i reprezentativac i selektor, i znam šta to znači, ali ne može reprezentacija da uđe u klupski kalandar za vreme sezone. To je sramota.

Podržava Evroligu:

– Da li neko sumnja koje je klupsko takmičenje najbolje u Evropi ?

Pitali su ga i da li će u maju u Beogradu osvojiti svoju desetu Evroligu:

– Voleo bih da Fenerbahče bude na F4, Beograd je moj grad, ali to je daleko. Prvo da završimo regularni deo lige, pa plejof… Nije dobro misliti toliko unapred.

Pouke i poruke „Legendarnog giganta“, Željka Obradovića.

(Izvor: časopis Trener)