Piše: Darko Bjelobaba, KOŠ magazin
Tamni oblaci koji su se nadvili nad Jugoslavijom razišli su se bar na desetak dana u avgustu 1990. dok je u Argentini reprezentacija igrala na Svetskom prvenstvu. Selektor Dušan Ivković sakupio je sve najbolje što smo imali u tom trenutku, izuzimajući povređenog Dina Rađu i Stojka Vrankovića. Sa Draženom u naponu snage, uz malo iskusnije Željka Obradovića i Zorana Čuturu, primat u ekipu su preuzeli ipak oni mlađi, Vlade Divac, Žarko Paspalj i pre svih – Toni Kukoč. Virtuoz iz Splita je sve do ovog svetskog prvenstva nekako bio u senci drugih zvezda u timu, i tek u Argentini se nametnuo kao neosporni lider i najzaslužniji je (ako je uopšte potrebno nekoga izdvajati ) za osvajanje svetske titule. Kao u Manili 1978. dva puta je pobeđen SSSR sa Tihonenkom, Bazarevičem i Volkovim, a u polufinalu je pregažena selekcija SAD sa sve budućim NBA zvezdama Alonzom Morningom, Kristijanom Lejtnerom, Kenijem Andersonom… Sada je svima bilo jasno da ako Ameri žele zlato na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni moraju doći u najjačem sastavu, sa profesionalcima. I došli su. Ali, Jugoslavije nije bilo.
>>> Jugoslavija 1991 je najbolji evropski tim
I dok je trajalo slavlje u dvorani zbog velikog trijumfa pomislili smo da ipak nije sve tako crno, da će se sve ipak nekako srediti, i da će košarka nadživeti i zemlju u kojoj su tenzije bile sve veće, desio se incident. Na terenu su se našli navijači želeći da podele radost sa igračima. Hrvatska zastava koju je nosio jedan navijač je iziritirala Divca i on mu je otrgao iz ruke i bacio je van terena. Sklon sam da verujem da tu nije bilo nikakve loše namere, jednostavno je u trenu pomislio da tu, na terenu, nema mesta za bilo čiju drugu zastavu osim one pod kojom je ta reprezentacija igrala. No, tenzije su bile velike, jednima je odgovaralo da od Divca prave heroja zbog njegovog gesta, drugima da ovo iskoriste kao povod da šire mržnju, a nesrećni Vlade se tim svojim gestom našao u vrtlogu srpsko-hrvatskog sukoba. Uglavnom, taj slučaj je bacio veliku senku na sve lepo što se desilo na Prvenstvu i surovo prizemljio sve one koji su mislili da se košarka može normalno igrati nezavisno od političkih dešavanja u zemlji.
Na juniorskom prvenstvu Evrope u Groningenu “plavi” su zauzeli peto mesto. Startna tri poraza našu su selekciji izbacili iz borbe za medalju. Prvi igrač naše ekipe je bio Veljko Mršić, dugogodišnji igrač Cibone a sadašnji trener Cedevite. Iz tog sastava treba izdvojiti kasnije seniorske reprezentativce Željka Rebraču i Nikolu Lončara, kao i najmlađeg u timu Dejana Bodirogu.
U takvoj atmosferi započelo je u jesen 1990. poslednje prvenstvo SFRJ.Trostruki uzastopni prvak iz Splita promenio je nekoliko igrača, trenera i – ime. Od 1967. su nastupali pod imenom Jugoplastika, da bi 1990. promenil naziv u POP 84. I jedino te sezone su igrali pod tim imenom. Sad već proslavljeni stručnjak Boža Maljković preselio se u Barselonu, a ekipu je preuzeo Željko Pavličević. Klub su napustili kapiten Ivanović i centarski tandem Rađa – Sobin. S obzirom da praktično niko nije doveden bilo je veliko pitanje koje su krajnje mogućnosti ovog novog tima. Da li je splitski „Pink Panter“ Toni Kukoč zaista toliko dobar da predvodeći ovaj podmlađeni tim može doneti još koju titulu?
Konkurent je ponovo onaj stari – beogradski Partizan. Duško Vujošević je posle prošlogodišnjih lutanja ponovo sastavio respektabilan tim. Vratili su se Paspalj (posle neuspele avanture u SAD) i Đorđević (iz JNA), oporavio se Danilović i činilo se da su crno–beli možda i prvi kandidati za titulu.
Iz potaje svoju šansu je vrebala i Cibona. Uz iskusne Cvijetičanina, Čuturu i Sunaru, mnogo se očekivalo od Zdravka Radulovića, pojačanja iz Bosne, za koga se verovalo da će povratiti bar malo magije iz vremena Dražena Petrovića. Zanimljiv tim je po običaju imao i Zadar. Prvi strelac prethodnog šampionata Arijan Komazec, prvi skakač tima Stipe Šarlija uz podršku iskusnih Petra Popovića i Ivice Obada biće nesumnjivo tvrd orah za svaku ekipu a pogotovo u Jazinama. Zanimljivo je napomenuti da je Krešo Ćosić doveo i u sastav uvrstio 17-godišnjeg mladića iz Zrenjanina Dejana Bodirogu, u kome je prepoznao veliki talenat.
Treba reći da je Crvena zvezda ostala bez dvojice najboljih iz prethodne sezone – Slobodana Jankovića i Zorana Radovića. Pojačanje za tim je jedino bio povratnik iz JNA Nebojša Ilić, pa je onda trener Moka Slavnić izvukao „keca iz rukava“. U crveno–belom dresu zaigralo je legendarno krilo Partizana – Dražen Praja Dalipagić! Na pragu 40. godine „leteći Mostarac“ je eto odlučio da svoju dugu i uspešnu karijeru završi u dresu večitog rivala. Mora da su mu se ljudi iz Partizana opasno zamerili kada se pod stare dane odlučio na ovakav korak.
U regularnom delu sezone vodila se, po očekivanju, mrtva trka između POP 84 i Partizana. U međusobnim okršajima rezultat je bio 1:1. Prvu utakmicu u Splitu, sad već i po običaju, domaći su dobili vrlo ubedljivo 94:69. Kukoč sa 24 poena je bio nerešiva enigma za odbranu crno – belih, a uspešno mu je asistirao Perasović (20). U Beogradu – obrnuta slika, mada ne i tako ubedljiva pobeda Partizana (106:93). Sada je briljirao Žarko Paspalj sa 25 poena, a još petorica saigrača su bili dvocifreni. Ko će osvojiti prvo mesto odlučio je kiks Partizana u Ljubljani i poraz 98:104. Bekovski tandem „zmajčeka“ Hauptman i Zdovc sa po 24 poena i centri Ćurčić (20) i Đurišić (19) praktično su srušili Partizanove nade da bi sa prvog mesta mogli u plejof.
Splićani, dvostruki osvajači Kupa šampiona našli su se pred velikim izazovom. Da pokušaju da ponove uspeh ASK (Riga) koja je u prve tri sezone Kupa šampiona (1958-1960) ostvarila het – trik. Do ostvarenja tog cilja put je izgledao dug i trnovit jer se činilo da je tim sa Gripa ipak slabiji nego što je bio prethodnih sezona. No, Splićani su veoma brzo razuverili sve pesimiste. U grupi su osvojili drugo mesto sa 9 pobeda i 5 poraza, s tim da su u oba susreta poraženi od lidera grupe Barselone. I sam odlazak na fajnal for u Pariz se mogao smatrati lepim uspehom. No, „žuti“ se nisu samo time zadovoljili. U polufinalu je Skavolini baš namučio POP 84, vodili su Italijani na poluvremenu45:41, i finale im se smešilo. Ali u drugom delu sasvim druga priča. Nezadrživ pod košem je bio centar Zoran Savić, i uz pomoć Perasovića (20 poena) i Kukoča (14) Splićani preokreću rezultat i slave sa 93:87. A u finalu ih je čekala strašna Barselona koja je u drugom polufinalu prosto demolirala Makabi sa 101:67. Možda je najveća opasnost za Splićane dolazila sa klupe suparnika, jer ako ih je neko znao u dušu onda je to bio Boža Maljković, tvorac ove šampionske generacije Jugoplastike. No, „žuti“ nisu bili impresionirani ni protivnikom, niti važnošću meča. Zaigrali su od samog početka svoju igru, Savić je bio noćna mora za centre Barselone postigavši već u prvom delu 16 poena, a Pop 84 na poluvremenu vodi 43:34. U 30. minutu Katalonci su prišli na 50:48, i to je najviše što su uspeli da urade. Poenima Tabaka, Naglića i Pavićevića, Splićani se odvajaju na 61:51 i do kraja utakmice više ne dozvoljavaju da im vođstvo bude ugroženo. Prvi igrač i strelac finala je Zoran Savić (27 poena), a treba spomenuti i doprinos Lestera, Amerikanca u žutom dresu, koji je postigao 11 poena i imao tri blokade. Konačnih 70:65 za treću uzastopnu evropsku titulu ekipe iz Splita.
POP 84 je na završnom turniru u Rijeci uspeo da odbrani i Kup Jugoslavije tako što je savladao zagrebačku Cibonu u neizvesnoj završnici 80:79. Na taj način su Splićani po peti put u istoriji osvojili trofej u Kupu. Prethodno su u polufinalu savladali najvećeg rivala Partizan sa 91:86, čime su nesumnjivo dokazali da su i dalje najbolja ekipa.
U tim godinama finansijski veoma stabilna Vojvodina je izrasla u konkurentnog prvoligaša. Oslonjeni na prekaljene “legionare” Miodraga Marića i Dragišu Šarića, kao i na starosedeoce Nikolu Lazića I Miju Lopičića, bili su još jači jer su timu pridodati jedan od najboljih igrača prošle sezone Boban Janković iz Crvene zvezde i dugogodišnji kapiten Partizana Milenko Savović. Debitant u ekipi je 16-godišnji Zlatko Bolić, veliki talenat koji kasnije ipak nije u potpunosti opravdao velike nade koje su polagane u njega. Bila je to ekipa za respekt i osigurano mesto u sredini tabele.Na kraju je osvojeno peto mesto i kroz doigravanje obezbeđeno učešće u Kupu Radivoja Koraća. Da najbolji igrač Janković nije imao problema sa povredama “lale” su mogle verovatno i više da postignu. Prva zvezda tima je, bez sumnje, bio Savović sa prosekom od 15,9 poena po utakmici.
>>> Kukoc i Divac: Igranje za reprezentaciju je svetinja
U do poslednjeg kola neizvesnoj borbi za opstanak, na začelju su ostali Čelik i Šibenka. Crvena zvezda se mučila tokom cele sezone nikako ne uspevajući da pronađe svoju igru. I trener Slavnić je dosta lutao u pokušajima da afirmiše neke mlađe igrače (Tarlaća, Cvetkovića, Šilobada) a da pritom ostvari prihvatljive rezultate. Pobedom u pretposlednjem kolu u gostima protiv direktnog konkurenta Šibenke 103:100 (Ilić 31 poen) crveno–beli su izbegli direktno ispadanje, a onda su porazom protiv Vojvodine na svom parketu u poslednjem kolu 93:94 (Dalipagić 21) završili u plejautu. Tu su onda ipak uspeli da izbegnu najgoru sudbinu i sačuvaju prvoligaški status. Te sreće nije bila Budućnost, pa je postala treći putnik u niži rang, a u Prvu ligu se vratila ekipa tuzlanske Slobode.
Uskoro će se uspostaviti da sve to i nije tako važno jer će neki drugi faktori odlučiti ko će se sledeće sezone takmičiti u najvišem rangu.
Da bi sve bilo u znaku odbrana uspeha od prethodne godine pobrinuo se i Arijan Komazec, postavši ponovo najbolji strelac lige. Ovoga puta sa nešto skromnijim učinkom od 643 poena (29,2 u proseku).
Superiornost Tonija Kukoča ogledala se i u tome što je bio najbolji u kategorijama blokiranih šuteva (33), asistencija (70) i osvojenih lopti (53). Najbolji dvojkaš je Samir Avdić (Bosna) 75,3 odsto, najbolji trojkaš Ivo Nakić (Partizan) 64,6 odsto, najbolji penaldžija Zoran Krečković (IMT) 91,4 odsto, najbolji skakač Stipe Šarlija 152.
U Sarajevu je održan “Yu ol star 91” koji je protekao u potpunoj dominaciji najboljeg igrača Evrope Tonija Kukoča. Pomenimo učesnike: Sretenović, Perasović, Kukoč, Savić ,Tabak (POP 84), Đorđević, Obradović, Danilović, Nakić, Paspalj, Pecarski (Partizan) Radulović, Cvijetičanin Čutura, Knego, (Cibona), Avdić , Primorac, Bukva (Bosna), Ćurčić, Zdovc (Olimpija), Marić (Čelik), Komazec (Zadar) Jovanović (C. zvezda), Radunović (Budućnost).
U polufinalnim mečevima plejofa neočekivani problemi za favorite. POP 84 je posle sigurne pobede u prvom meču na svom terenu protiv Zadra 86:75 (Naglić 25 poena) doživeo poraz u Jazinama. Nazadrživi Komazec (27) doneo je pobedu Zadranima 70:68 i vratio seriju u Split. U trećoj utakmici, Zadrani su pružili žilav otpor do samog kraja. Samo zahvaljujući sjajnom Kukoču (23) POP 84 trijumfuje 71:66 i odlazi u finale.
Slična priča se desila i u duelu drugog favorita Partizana protiv Cibone. Posle sigurne uvodne pobede na svom terenu 105:98 (Paspalj 34 poena) sledi neočekivano ubedljiv poraz u Zagrebu 77:94 (Sunara 27). U trećoj utakmicu, u prepunoj Hali sportova, divovska borba dva izjednačena rivala. Partizan odličan u prvom delu i na odmor odlazi sa sigurnom prednošću 43:32. I u nastavku crno-beli održavaju prednost od desetak poena, da bi malo pomalo Cibona oko 35. minuta uhvatila potpuni priključak. Najbolju partiju sezone u dresu Cibone odigrao je mladi Veljko Mršić, postigavši 19 poena, za koga odbrana Partizana nije imala rešenje. Dva minuta pre kraja Zagrepčani vode 75:72 i na pomolu je senzacija. No, kao najava za neke sledeće godine Saša Đorđević postiže odlučuju trojku kojom Partizan pobeđuje 77:75 i odlazi u finale. Pored pomenutog Đorđevića i njegovih 19 poena, treba izdvojiti i najefikasnijeg Žarka Paspalja (20).
Veliko finale dve najbolje ekipe u poslednjih pet godina. POP 84 sa željom da po drugi put osvoji triplu krunu, a Partizan da osvajanjem bar jednog trofeja spase sezonu. Prva utakmica u Splitu i sigurna pobeda domaćih sa 85:74. Nezaustavljiv je bio Perasović sa 25 poena (šut 12-9), a ne može se a ne pomenuti učinak Kukoča i njegovih 16 poena, 9 skokova i tri asistencije. Razlog Partizanovog poraza treba tražiti u slaboj igri najboljeg strelaca Žarka Paspalja, koji je postigao samo 12 poena uz šut 18-5. Drugi duel odigran u Hali sportova bio je po svemu sudeći presudan za celu seriju. Igrači Partizana su dali sve od sebe, borili se, čak i nadskakali Splićane (25 prema 19), ali nije vredelo. Odlični su bili Paspalj (32) i Danilović (20), no nedovoljno za fenomenalnog Tonija Kukoča koji je odigrao pravu simultanku sa timom Partizana (29 poena, 9 skokova, 5 asistencija). Konačnih 95:91 za POP 84 koji se našao samo na korak od osvajanje četvrte uzastopne titule. Ovaj poraz je proizveo turbulencije u svlačionici crno-belih, pa za treći meč Ivo Nakić nije ni bio u sastavu, a Paspalj je čitav meč presedeo na klupi. U trećem meču se desila prava “demonstracija sile” od strane Splićana koji su održali čas košarke nemoćnim domaćinima. Od početka do kraja Splićani su dominirali, u egzibicionom stilu završavali akcije i ubedljivo trijumfovali 86:64. Ultimativni ljubimac beogradske publike, bez obzira na klupsku i nacionalnu pripadnost, Toni Kukoč doživeo je ovacije kakve se ne pamte. Kada ga je četiri minuta pre kraja meča Željko Pavličević izveo sa terena cela dvorana ga je pozdravila dugim aplauzom. Sve to ne bi bilo možda toliko fascinantno da nije u pitanje proleće 1991, rat u Hrvatskoj je počeo, pale su i prve žrtve. U tih nekoliko minuta sve to nije bilo važno, zaljubljenici u jedan sport osetili su potrebnim da pozdrave košarkaškog velemajstora koga najverovatnije poslednji put imaju prilike da posmataraju uživo. I u onom sveopštem ludilu ti trenuci su bili jedino ohrabrenje da ima neke nade za sve nas.
Ali … nije bilo.
Leave a Reply