Familija ludaka

Piše: Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin

To se čita “Magnano”. Ne Manjano, greše svi koji tako izgovaraju. “Manjana” je nešto treće, to naše sutra je naš način života.

Tako nam speluje prezime argentinskog trenera kolega iz Buenos Ajresa. Pitamo ga i za druge – kad smo ga već na’vatali.

“Ovaj je Eskola, mada piše Skola. A ovaj nije Noćoni, nego Nokjoni. Mi ovoga zovemo Volkovski, mada piše Volkoviski. On ti je iz Čaka, pustinja dve hiljade kilometara od Buenos Ajresa prema Paragvaju, ko zna kako se taj u stvari zove. Ma – sve su vam to ludaci”.

Razgovor poprima psihijatrijsku dimenziju. Ordinacija: lobi hotela “Hyatt” u Indijanapolisu, gde je smeštena većina novinara koji prate Svetsko prenstvo u košarci. Mada nije u belom mantilu – zapravo je potpuno go i ogrnut belim peškirom jer je upravo izašao iz bazena – u diskusiju se uključuje španski kolega iz agencije EFE. Konspirativno šapuće: “Ne znam za druge, ali Oberto je lud! Priča se da je imao psihičke probleme i da se lečio u ludnici”.

Argentinski Kapisoda

Fabricio Raul Hesus Oberto. Rodio se u Las Variljasu, u provinciji Kordoba. Visok 208 centimetara, ima 116 kila, plave oči, plava kosa, lep, argentinska verzija Petra Kapisode. U rodnom Las Variljasu ga verovatno niko ne bi prepoznao, jer odavno je otišao odande. Kao i svi igrači argentinske reprezentacije, već godinama igra u Evropi. Najpre ga je obučavao naš Duda Ivković u Olimpijakosu, a poslednju ga je sezonu drilovao Duško Ivanović u Taukeramici. Naučili su ga pikenrolu, rolingu, a već je imao tajming za skok i ruku mekanu kao zečija šapica. Taj Fabrisio Oberto je ispreskakao Džermejna O’Nila, Bena Valasa, Antonija Dejvisa i Eltona Brenda, a u finalu praktično sam 45 minuta igrao protiv Divca, Tomaševića i Koturovića. Jugoslovenima je zabio 28 koševa i nanizao deset skokova i da nije bilo njega, ne bi se igrao nikakav produžetak, sve bi bilo rešeno mnogo ranije.

Ako je neko na mapi pronašao Las Variljas, onda mu neće biti teško da otkrije ni gde je Baija Blanka. Ne znam kakvo je to mesto, ali za beka Huana Jonasija Sančeza je najlepše na svetu. U leto prošle godine Panatinaikos je potpisao ugovor sa Sančezovim menadžerom, uslovi idealni, još samo da Argentinac stavi paraf. I Grci, i menadžer, i svi prijatelji su ga tražili pune dve nedelje. Nigde ga nije bilo. Na kraju se neko setio Baije Blanke. Sančezovi prijatelji su javili: eno ga, pije u lokalnom baru, već 15 dana se ne trezni. Na vest da treba hitno da ode u Atinu rekao je: “Meni je ovde najlepše. Kad malo dođem sebi razmisliću”. Na svu sreću ubrzo je došao sebi. Obradović ga je u Panatinaikosu polako uklapao u tim, da bi Sančez eksplodirao na Fajnal fouru u Bolonji, i uz Bodirogu bio najzaslužniji što je Pao postao prvak Evrope.

Kao Jugoslavija 1995

Andres Marselo Nokjoni, Luis Alberto Eskola u Hugo Arijel Skonokini – sve su to deca Duška Ivanovića. Naučio ih je da igraju ubistvenu odbranu. Taukeramika je bila u prošlogodišnjoj Evroligi poznata po svom “argentinskom zidu” (bio je sa njima i Oberto), koji je bilo teže probiti nego odbranu Lejkersa na čelu sa Šakilom. Ivanović je Skonokinija vratio u košarkaški život posle jednogodišnje suspenzije koju je u Italiji zaradio zbog lažnog pasoša. A Eskolu i Nokjonija je bukvalno stvorio, i još ih teše jer jedan ima 21, a drugi tek 22 godine. U drugom delu sezone dodao im je i petog zemljaka, Gabrijela Dijega Fernandeza.

Argentinci su bili istinski hit Svetskog prvenstva u Indijanapolisu. Zapravo, najtačnije bi bilo reći da je za njih ovo takmičenje bilo isto što i za jugoslovensku reprezentaciju Evropsko prvenstvo u Atini 1995. Da se podsetimo: posle tri godine ratova i potpune izolacije od sveta, Savet bezbednosti UN je u leto 1995. na tri meseca suspendovao neke sankcije SR Jugoslaviji – sportske i u avio-saobraćaju. Košarkaši su bili prvi koji su iskoristili ovaj “poklon” Ujedinjenih nacija. Posle tri godine otišli su da celom svetu pokažu da mi nismo planetarno slepo crevo, nego svetski vrh u “najpametnijem” sportu. Vratili su se sa zlatom, i ljudima u Jugoslaviji je to bilo i struja, i ulje, i šećer i šengenska viza – nahranili su svoj narod kad je bio emotivno najgladniji. Nikad to nećemo zaboraviti.

Argentinci su krenuli u Ameriku u sličnoj situaciji. Jedino što nisu ratovali i nisu bili pod sankcijama, ali to im je slaba uteha kad im je ekonomija ne pukla, nego se raspala u paramparčad. Zemlja koja proizvodi najviše goveđih stekova na kugli zemaljskoj bukvalno več mesecima gladuje, građani se organizuju u urbanu gerilu i pljačkaju samoposluge, banke su zatvorene, a za samo dve nedelje ove godine promenjeno je pet predsednika države. Ako se svemu tome doda da je argentinska fudbalska reprezentacija krahirala u junu na Svetskom prvenstvu u Japanu i Koreji – jasno je šta se očekivalo od košarkaša. Da nahrane svoj emotivno gladan narod, baš kao i Jugosloveni 1995. Momci (reče li neko “ludaci”?) su to i učinili.

Zajedno

Nacionalna federacija nije imala para da plati reprezentaciji put u Ameriku. To nije bila nikakva prepreka. Ionako svih 12 igrača nacionalnog tima igra u inostranstvu, skupili su pare između sebe i sami platili sve troškove boravka u Indijanapolisu. Došli su sa samo dve garniture dresova, mada FIBA propisuje da ih svaka reprezentacija mora imati četiri. Igrači nisu siromašni, odlično su plaćeni u svojim klubovima, ali su u Americi trošili svoje pare kao da je to bio prilog skupljen po ulicama Buenos Ajresa, Kordobe ili Santa Fea. Jeli su u najjeftinijim restoranima, onima gde kompletan američki ručak staje pet dolara. Šetali su se gradom u kratkim pantalonama, jeli jabuke i uvek bili spremni da popričaju sa svakim navijačem koji bi ih prepoznao na ulici. Što je najvažnije, skoro uvek su bili svi zajedno i ta porodična atmosfera bila je argentinski zaštitni znak. Skromni i uvek nasmejani.

Takvi su bili i 3. septembra u 4 sata i 17 minuta po srednjeevropskom vremenu, u trenutku kad su sudije Brazauskas i Rems odsvirale kraj utakmice Argentina-SAD. Semafor u dvorani “Konseko Fildhaus” pokazivao je rezultat 87-80 za Argentinu, istorijski trijumf – posle 58 pobeda, američki drim tim sastavljen od NBA igrača konačno je poražen. Niz pobeda, koji su započeli Medžik Džonson, Majkl Džordan i Leri Bird u Barseloni 1992. okončan je u samom srcu košarkaške Amerike, u Indijani! “Familija ludaka” je to uspela. Bar deset minuta je trajao aplauz publike, a još pola sata je u mikrofon urlao ćelavi Pepe, reporter Radio Vosa iz gradića Komahue.

Tim je pobedio individualce, igra je pobedila atletiku. Svojim ponašanjem Argentinci su “kupili” ceo košarkaški svet, i zato su se mnogi Jugosloveni u Indijanapolisu neuporedivo više radovali pobedi naše reprezentacije protiv Amerike nego pobedi u finalu protiv Argentine. Da je ikako tako moglo – dve zlatne medalje bi bile najpravednije.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*