Piše: Predrag Ćorić, KOŠ magazin
Još od vremena „srpskih“ godina Sacramento Kingsa, košarkaški fanovi u našoj zemlji nisu bili u prilici ispratiti lepšu i uzbudljiviju NBA sezonu. Vreme sa početka ovog veka, kada Srbija nije spavala dok Kingsi igraju, tokom prethodnih šest meseci dobilo je tako svoj nastavak nekih desetak godina kasnije.
Posebno uzbudjenje medju našim fanovima tokom proteklog leta izazvala je najava odlaska u NBA Teodosića i Bogdanovića, dok je Rade Zagorac tokom letnjih meseci odigrao vrlo pristojno letnju ligu za Memphis Griezzlies ali je na kraju ipak ostao bez angažmana. Na kraju su petorica naših internacionalaca startovala prošle jeseni u najboljoj svetskoj ligi: Nikola Jokić (Denver), Bogdan Bogdanović (Sacramento Kings), Nemanja Bjelica (Minnesota Timerwolves), Miloš Teodosić ( LA Clippers) i Boban Marjanović (Detroit Pistons/LA Clippers).
Sa nastrpljenjem se očekivao start sezone i prilika da se konačno uverimo i proverimo nekoliko stvari:
– može li Teo sa najboljima iz večeri u veče?
– je li Bogdan NBA materijal?
– hoće li Nikola nastaviti sa neverovatnim partijama i svojim razvojem?
– hoće li konačno Bjelica pristojno „omirisati“ parket i ostati zdrav?
– može li Bobi dokazati da pripada elitnom takmičenju?
Nakon šestomesečnih izdanja, za koje vremena košarkaška Srbija jeste ostajala ponovo budna, nikako ne bi trebali biti razočarani. Naprotiv.
Imali smo priliku uveriti se da je Jokić izrastao u vrhunskog superstara, kao i da Bogdana čeka pristojna NBA karijera. Imali smo priliku, takodje, povremeno uživati u Teovoj magiji, MVP tituli Bogdanovića za vreme all-star vikenda u utakmici „World VS America“, Nemanja je odigrao izvrstan mesec mart i konačno stigao do play-offa, dok je Bobi, posle all-star pauze, trejdovan iz Detroita u Clipperse, lepo se uklopivši u sav cirkus koji nudi „grad andjela“.
Nakon višegodišnje suše i perioda u kome su naši igrači generalno pretežno bili statisti (Savović, Rakočević, Ilić, Miličić, Kuzmić, Perović, Nedović, Raduljica), konačno ponovo imamo seriju igrača koji ne samo da su prisutni na terenu svake večeri, već imamo dvojicu koje, ako ih povrede zaobidju, čeka vrhunska karijera.
U prevodu, ono najbolje tek nam sledi pa će svi naši fanovi sa nestrpljenjem čekati oktobar mesec i start nove sezone.
Nikola Jokić (odigrao 75 utakmica, 32.5 minuta/18.5 pts., 10.7 sk., 6.1 assist. proseka)
Kakvi su, na kraju, generalni utisci?
Kao prvo, Jokić je tokom svoje treće NBA sezone izrastao u jednog od najperspektivnijih mladih igrača najbolje svetske lige. Može i ovako: 23-godišnji Somborac se izvrsnim partijama katapultirao u samu NBA elitu, i ukratko predstavlja trenutno jednog od nekolicine igrača koji su budućnost svetske košarke! Bez preterivanja, to jeste realnost i, ne samo Nikola, već i naši košarkaški fanovi i radnici bi trebali zbog toga biti ponosni.
U stvari, gledajući tokom prethodne sezone kako Jokić ruši raznorazne rekorde (od Jabbara, Chamberlaina, Divca da ne pominjemo) čovek mora zastati i sve to staviti u pravi kontest. Da li smo ikada imali igrača koji je bio u stanju biti pomenut na ovaj način medju košarkaškom elitom? Ne. Zemlja koja ja dala nepregledan niz velikih igrača i legendi svetskog basketa, i ima se čime dičiti, ali do Nikole nije bilo nekoga koji u svojoj 23. godini i trenutnoj konkurenciji pripada samom svetskom vrhu.
Napravimo osvrt: od Divca i Stojakovića (naših najsupešnijih NBA profesionalaca, lako ćemo se složiti) mi nismo imali igrača koji ima takav uticaj na igru, koji poseduje sve kvalitete modernog igrača i koji tek treba da ostvari svoj pun potencijal. Takodje, Evropa još od Dirka Nowitzkog, najvećeg evropskog košarkaša u istorji NBA, nije imala igrača u ponudi koji u perspektivi treba voditi svoj tim do borbe za prsten.
I, da, još jednom ne treba zaboraviti, Nikola ima tek 23 godine a ako znamo da centri sazrevaju tek tamo negde blizu tridesete, onda su perspektive i mogućnosti koje su pred njim zastrašujuće.
Zato će ovogodišnja letnja pauza za njega biti izuzetno važna. Da li će mu Nuggetsi već ovog leta ponuditi maksimalni ugovor i tako ga vezati za sebe na duge staze, da li će on odlučiti da zaista želi ostati u Coloradu ili će odbiti eventualnu ponudu i poželeti promeniti sredinu na kraju sledeće sezone kao slobodan igrač, hoće li nastaviti sa intezivnim radom na svojoj igri tokom letnje pauze…? Previše vrlo bitnih pitanja koje traže odgovor odmah a od kojih će zavisiti nastavak jedne neverovatne karijere u najavi. Nama jedino preostaje da se nadamo donošenju dobrih odluka i „enjoy the ride“…
Bogdan Bogdanović (78 utakmica, 28 minuta/11.3 pts., 3.3 assist., 2.9 sk)
Ajmo ovako: Bogi nikada neće biti Nikola. Treba prestati i pomišljati na mogućnost da bi u nastavku svoje karijere mogao imati takav uticaj na igru i eventualno postati lider tima kalibra Jokića. Ali, ono što se sa sigurnošću može tvrditi nakon njegove ruki sezone je jedno: Bogdanu je mesto medju najboljima na svetu i, ako ga povrede zaobidju, možemo očekivati da ostavi zapažen trag u NBA ligi.
U stvari, pred njim je još pet, šest godina vrhunskog basketa a to je sasvim dovoljno vremena da se etablira kao jedan od najboljih srpskih igrača koji su se oprobali u američkom nacionalnom šampionatu. A, ako bi se za Bjelicu moglo i reći da nije imao sreće sa izborom tima, Bogdanu se, u odnosu na njega, ostvario „jackpot“.
Naime, nema bolje sredine i veće sreće za evropskog igrača nego da bude u situaciji da su mu na čelu kluba dvojica „sabraće“ sa kontinenta, a ako su još i tvoji sunarodnici, onda je u pitanju „perfect storm“. Bogi je tako u Divcu i Stojakoviću, legendama Kingsa, dobio i mentore i bosove a na njemu je da to prepozna na pravi način, iskoristi priliku radeći na sebi i tako se možda u budućnosti priključi ovoj dvojici i dobije svoj dres pod svodovima arene Kingsa.
Imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru, radnu etiku i neverovatan potencijal, samo splet nesretnih okolnosti stoje na putu ostvarenja tog cilja. A, da ponovo razmišlja i deluje na pravi način, pokazao je pre neki dan svojom najavom gde je podelio sa fanovima uzbudjenje zbog dolazećeg leta koje planira iskoristiti za rad na svojoj igri, i nestrpljivim iščekivanjem nove sezone. Realno, Bogi je na pravom putu.
Miloš Teodosić (Odigrao 45 utakmica, 25 minuta/ 9.5 pts., 4.6 assist., 2.8 sk.)
Šta je generalni utisak nakon Teove ruki sezone? Ukratko: u NBA je stigao prekasno, i to se sada sa sigurnošću može tvrditi. Prosto, Milošu je već 31 godina i višegodišnje igranje lagano dolazi na naplatu u vidu povreda za čije saniranje je potrebno sve više vremena.
Tako je u prošloj sezoni propustio velikih 27 utakmica, a to je imalo za posledicu nedovoljno vremena provedenog na parketu za dodatnu adaptaciju na NBA basket. Došlo je zatim do neminovnih oscilacija u igri, a ni danas svemoćna statisika mu nije bila baš naklonjena.
Ako se prisetimo samog početka sezone, i Durantovog pozdravnog „tweeta“ Milošu u kome ga je na neki način i „prozvao“, rekavši da sa nestrpljenjem očekuje da vidi njegova fenomenalna dodavanja u NBA, sada, na kraju sezone ostao je na neki način gorak okus u ustima svim navijačima. Istina, bilo je tu i tamo i nekih Teovih „bliceva genijalnosti“, ali sve je to ipak ostalo samo, na neki način, tek u najavi, dok je 10 asistencija protiv Sacramenta ostao ujedno i njegov jedini dvocifreni dodavački sezonski skor.
Tako prosečnih 4.6 asistencija po meču, u vremenu kada statistika omogućava da recimo igraču bude upisano uspešno dodavanje ubacivanje lopte u igru nakon koga je postignut koš, svakako je više nego ispodprosečan učinak za Teodosića. Ima li odgovora zašto je to tako?
Možda bi se mogao donekle kriviti trener Doc Rivers, koji voli da pretežno vidi loptu u rukama svog sina, Austina Riversa, kao organizatora igre, dok bi se Teo vrlo često nalazio skrajnut, čekajući loptu za otvoren šut za tri poena.
Ako se zna da Teodosić nikada prevashodno nije bio šuter, kao i da voli da „carini“ loptu i kontroliše igru, a sve to u kombinaciji sa svega 25 minuta na terenu, onda je na neki način i razumljivo da neke velike prilike za „snažniju“ statistiku nije ni imao.
S druge strane, već „pristojno iskusan“ igrač u svojim tridesetim i inače bez nekih izraženijih fizičkih predispozicija, teško da u današnjem NBA basketu više i može da izdrži na terenu. I tu opet dolazimo do Miloševih godina: da je „video“ Ameriku pet-šest godina ranije, još nekih pet-deset prosečnih minuta na parketu bili bi sasvim izvodljivi za njega, a samim tim bi i njegov učinak bio bliže onome što je i on i mi sa njim očekivao prethodne sezone.
Na kraju, jesmo li u proteklih šest meseci videli koliko može Teo u NBA? Jesmo. Može taman toliko koliko mu dozvole godine i zdravlje, iliti 25 minuta, 10 poena, nekoliko dodavanja i poneki genijalni potez da se podestimo o kakvom izvanserijskom talentu se radi.
Nemanja Bjelica (67 utakmica, 20 minuta/6.8 pts., 4.1 sk., 1.3 assist.)
Nemanja je, kao i „Vukovi“, konačno dočekao učešće u play-offu. Minnesota je čekala na postsezonu punih 13 godina dok je Bjelica stigao tamo u svojoj trećoj NBA godini. Problem je samo što su, generalno, pretežno promenljivim partijima, do play-offa stigli tek kao poslednji osmi „kosturaš“ Zapada, i tako dobili najtežeg protivnika – Houston Rocketse, pa se šanse da „prežive“ prvi krug graniče sa čudom, a to opet znači da bi Bjelica na godišnji odmor mogao već krajem aprila.
Generalno, šta je naš reprezentativac i bivši MVP Euroleague (kako to daleko i bombastično zvuči, jel’ da?) ostvario i novoga dobio u svojoj trećoj NBA sezoni?
U brojevima: u odnosu na prethodnu sezonu, imao je dve odigrane utakimce više, uz dva minuta više na parketu, koja su producirala i dva prosečno više postignuta koša po meču. I – to bi bilo to.
Sve ostalo je isto: petnaestak utakmica van parketa zbog povreda, svoju poziciju „šestog čoveka“ tima je odbranio i ove godine, kao i zaista skromne statističke brojke.
Sada, nakon trogodišnjeg američkog iskustva, možemo zaključiti da je Bjelica ostao daleko od ostvarivanja svog punog igračkog potencija.
Otišao je „preko bare“ u naponu snage, u svojoj 26. godini, kao tada zvanično najbolji evropski igrač, i prosto je bilo nekako podrazumevajuće da će se svojim igrama uspeti izboriti za status startera, i ponuditi redovan prosečni učinak na granici „double-doubla“. Zašto je vrlo malo od toga ostvareno?
Na prvom mestu svakako je u pitanju nedostatak sreće u vidu igranja za Minnesotu i trenera Toma Tibodoa, kao i redovno propuštanje serija utakmica zbog povreda. Opšti je utisak da bi Nemanja u nekoj drugoj sredini (ko je rekao Sacramento?) svakako imao više prostora za igru u odnosu na rigidan odnos trenera Tibodoa, koji voli da svoje startere „uništava“ tokom sezone, držeći ih po 40-ak minuta na parketu. Kao posledica toga desile su se dve stvari:
-negativna – njihov najbolji igrač, Jimmy Butler, propustio je mesec dana u samoj završnici sezone što se i odrazilo na rezultate, pa su se do doigravanja nekako dovukli tek u zadnjem meču;
-pozitivna – Nemanja je dobio šansu da igra kao starter, a 30+ minuta na parketu iskoristio je na najbolji mogući način. Tako je tokom meseca marta ostvario prosečnih 11 poena uz 6.8 skokova, odigravši sjajno protiv Bostona (30 pts i 12 sk), dok je New Yorku i Wizardsima ubacio 17, Houstonu 15 a Atlanti 14 koševa… I, videlo se da je i on poželeo jednostavno da igra košarku, da se dobro oseća na terenu i da uživa u svakom minutu provedenom na parketu.
Tako je, recimo, protiv GSW, u pravoj „evropskoj“ košarkaškoj atmosferi, odlučio meč sjajnim blokom na kraju, da bi nakon utakmice izjavio da je i pomalo nostalgičan, te da mu ovakva atmosfera nedostaje…
Na kraju priče, Butler se vratio na parket, Bjelica na klupu, i u apatiju izdanja i raspoloženja.
Elem, kako već rekosmo, nastup Minnesote u ovogodišnjem play-offu će verovatno biti kratak i bezuspešan a, sudeći po startu, Nemanja se nema čemu posebnom nadati dok su svi zdravi – opet ga čeka par minuta, i poneki šut proseka.
Na kraju, treba još napomenuti da mu letos ističe ugovor te da će biti interesantno videti za šta će se odlučiti: ostanak, ili potraga za timom koji će mu garantovati više minuta i povratak uživanja u igranju basketa…
Boban Marjanović (6.0 pts., 3.7 sk.)
Bobi je postao zvezda Los Andjelesa. Samo formalno, ostvario je to na parketu. „Šou program“ njega i Tobiasa Harrisa zabavljao je pred kraj sezone publiku pre početka mečeva (svi zainteresovani mogu njihova „ostvarenja“ pronaći na internetu), Bobi evidentno uživa, publika takodje. Popularni Bobi je izgleda konačno srećan…
A, šta ćemo sa njegovom igrom, minutažom, napredovanjem, nazadovanjem, perspektivama? Ništa, apsolutno ništa.
Marjanović ima još jednu godinu ugovora, a da li će ostati u Clippersima ili će biti prosledjen negde drugde kao deo neke razmene igrača sasvim je, izgleda, svejedno.
Bobi jednostavno nigde „nije vidjen“ kao legitiman šraf neke ozbiljne rotacije na terenu, pa ćemo ga verovatno i tokom naredne godine gledati po pet-deset minuta u „garbage time-u“, on će ubaciti svojih 5-10 koševa, odraditi poneki skok i vratiti se na klupu do sledeće prilike.
To možda nije dovoljno za bolesno optimistične srpske navijače, ali prosto njegov način igre pripada prošlosti.
Boban obradovao klince iz Srbije, a potom imao rekordno veče
Naime, ako je Jokić sadašnjost i budućnost, i primer šta moderni centri treba da su u stanju ponuditi na terenu, onda je evidentno da Bobi jednostavno ne poseduje te veštine: šut sa distance, asistencije, brzina, standarno dobra „p&r“ igra, elementarno pristojna igra u odbrani, tranziciona igra… Predugačka lista nedostataka da bi njegovoj eventualnoj „breakout sezoni“ mogli da se nadamo.
Zato se još jedanput treba vratiti na ono pozitivno: Marjanović će višestruko bolje naplatiti svoju trogodišnju NBA avanturu nego da je ostao na evropskom kontinentu, ili da je krenuo putem Azije i, ono najvažnije i već rečeno: Bobi je srećan. Budimo onda i mi.
Leave a Reply