Final Four sa našim pečatom

Piše: Vladimir Stanković

Pred Fajnal for koji se u Beogradu održava od 18. do 20. maja Koš magazin će u nekoliko tekstova podsetiti na istoriju takmičenja, kao i brojne uspehe naših trenera, igrača i timova.

Velika većina ljubitelja košarke veruje, ili misli, da je završni format Kupa šampiona/Evrolige po formuli “F4” rođen 1988. u Ganu, kada je među učesnicima bio i Partizan, a prvi šampion Olimpija iz Milana pod imenom Filips. Manje je poznato, mada smo na ovom sajtu o tome pisali, da je FIBA 1966. i 1967. eksperimentalno uvela završnicu sa 4 tima, ali je posle Madrida 1967. iz nepoznatih razloga odustala i vratila se jednoj utakmici u finalu, na neeutralnom terenu.

Prvi F4 održan je u Bolonji 30. marta i 1. aprila 1966, u polufinalu je Slavija iz Praga bila bolja od AEK-a 103-73 a Olimpija iz Milana, pod imenom Simental, je nadvisila CSKA 68-57. U finalu Simental je pobedio Slaviju 77-72 (41-35) sa Skipom Torenom i Gabrijelom Vianinijem kao herojima (obojica su dala po 21 poen), dok je budući američki senator Bil Bredli dao 14. Češki tim predvodio je Jirži Zidek, autor 20 poena. Njegov sin istog imena i prezimena postaće prvak Evrope sa Žalgirisom 1999. u Minhenu.

Na tom prvom F4 nije bilo ni jednog predstavnika ondašnje jugoslovenske košarke, ali se naredne godine u Madridu u završnici pojavila Olimpija iz Ljubljane. U polufinalu je poražena od domaćina Real Madrida (86-88), a ko zna kako bi se meč završio da se Borut Basin, nezadrživ sa 32 poena, nije povredio pred krak utakmice. Ivo Daneu takođe zapažen sa 24 poena, pričao mi je da je Basina u bolnicu – u odustvu ambulatnih kola, svojim autom odvezao Ferenc Puškaš, slavni mađarski fudbaler, tada zvezda Real Madrida. Domaćine su predvodili Majls Ajken sa 29 koševa, Emilijano Rodrigez sa 21 i Kliford Luik sa 18. U drugom polufinalu Simental je pobedio Olimpiju iz Milana 103-97. U finalu je slavio Real Madrid (91-83), uz 29 poena Emilijana Rodrigeza, 23 Ajkena i 17 Luika, dok je za italijanski tim Stiv Ćubin dao 34 koša.

FIBA se vratila formuli F4 pred sezonu 1987/88. Jugoslaviju je predstavljao Partizan, koji je u osmini finala sa dve pobede eliminisao mađarskog predstavnika Kermendi Doža. Osam pobednika igralo je mini-ligu, a četiri prva tima nakon 14 kola išli su u Gan. Partizan je tada, čini mi se, prvi put “zarazio” Beograd internacionalnom košarkom. U Beogradu su padali Barselona, Makabi, Ortez, Keln, Aris, Olimpija Milano, Našua… Tada sam “kumovao” terminu BEKOS. Napisao sam da Beograd ima FEST, BITEF i BEMUS, ali da je dobio još jednu značajnu manifestaciju – Beogradske košarkaške svečanosti, iliti BEKOS.

“Crno-beli” su, sa mladim Duškom Vujoševićem na klupi, i sa timom u kome su bili Saša Đorđević, Boris Orcev, Slobodan Kanjevac, Dejan Lakićević, Obrad Ignjatović, Oliver Popović, Željko Obradović, Miroslav Pecarski, Vlade Divac, Žarko Paspalj, Ivo Nakić, Goran Grbović i Milenko Savović, mini-ligu završili na prvom mestu sa 10 pobeda i 4 poraza. Aris je bio drugi, Trejser treći (po 9-5) a Makabi četvrti (8-6). U polufinalu Makabi je bio bolji od Partizana 87-82, dok je Trejser savladao Aris identičnim rezultatom zahvaljujući fenomenalnom Bobu Makaduu koji je meč završio sa 39 poena. Riki Braun je dao 28, koliko i Nikos Galis u timu Arisa. Partizan je u meču za treće mesto nadmašio Aris 105-93. Vlade Divac je dao 31 poen, Miroslav Pecarski 24 poena, Paspalj 21, Grbović 13. Titula je otišla u Milano zahvaljujući pobedi 90-84 u finalu protiv Makabija. Ključni čovek opet je bio Bob Makadu sa 25 poena i 12 skokova, Majk Dantoni je dao 17, koliko i Riki Braun.

Bob Makadu i trener Trejsera Dan Piterson sa peharom pobednika 1988.

Već 1989. počela je četvorogodičnja dominacija jugoslovenskih klubova. Jugoplastika je u Minhenu 1989. u polufinalu pobedila Barselonu (87-77), a u finalu Makabi 75-69. Tada je počela dominacija tima na čijoj je klupi sedeo mladi Boža Maljković, a lideri bili golobradi Toni Kukoč i Dino Rađa, potpomognuti iskusnim Duškom Ivanovićem, kao i Lukom Pavićevićem, Velimirom Perasovićem, Zoranom Sretenovićem i Goranom Sobinom. Uspeh je ponovljen 1990. u Saragosi, isti tim pojačan Zoranom Savićem, isti trener, isti lideri… U polufinalu je pobeđen Limož 101-83 (Perasović 24, Ivanović 20), u finalu Barselona 72-67 (Kukoč 20, Rađa i Ivanović po 12). Het-trik je stigao 1991. i to ne samo bez Bože Maljkovića, nego baš protiv njega jer je uoči te sezone postao trener Barselone. Splitsku ekipu je vodio Željko Pavličević, u timu više nije bilo Dina Rađe i Duška Ivanovića, ali je ostao Toni Kukoč, dok je Zoran Savić izrastao u figuru i postao reprezentativac, prvak sveta 1990. u Buenos Ajresu. Jugoplastika je, tada pod imenom Pop 84, u polufinalu pobedila Skavolini 93-87, na čijoj je klupi sedeo mladi trener Serđo Skariolo a zvezde bili američki bekovi Daren Dej (29 poena) i Darvin Kuk (24). Splićani su imali više raspoloženih igrača: Savić je dao 25 poena, Perasović 20, Kukoč 14, Sretenović i Aramis Naglić po 13, a Amerikanac Avi Lester je baš u Parizu odigrao najbolje mečeve u sezoni. Protivnik u finalu bila je Barselona, sa Maljkovićem na klupi, kome se nije dalo da napravi het-trik. Njegov bivši klub je slavio 70-65. MVP turnira bio je Zoran Savić (27 poena u finalu, Lester je dao 11, Kukoč 8, Pavićević i Sretenović po 7). Trener je bio Željko Pavličević.

Onda je došla 1992, Jugoslavija se raspala ali je Partizan, uprkos igranju 20 od 21 meča u inostranstvu, stigao na krov Evrope – ali o tome i dominaciji naših trenera narednih dana.