Final Four na -ić

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Vladimir Stanković

U nastavku naše serije o istoriji Fajnal for turnira prelazimo 90-e godine prošlog veka koje su obeležili naši treneri. Pogledajmo neka imena klubova i trenera koji su bili prvaci Evrope u periodu 1989-1998.

1989-Jugoplastika, Božidar Maljković

1991-Pop 84 (Jugoplastika), Željko Pavićević

1992-Partizan, Željko Obradović

1993-Limož, Božidar Maljković

1994-Huventud, Željko Obradović

1995-Real Madrid, Željko Obradović

1996-Panatinaikos, Božidar Maljković

1997-Olimpijakos, Dušan Ivković

Dakle, u 9 uzastopnih sezona trijumfovali su klubovi koje su vodili naši treneri, računajući u „naše“ i Zagrepčanina Željka Pavličevića, nesumnjivog pripadnika jugo-trenerske škole, koji je za sezonu 1990/91 na klupi Splićana nasledio  Božu Maljkovića. S obzirom da je na F4 u Ganu 1988. (Partizan i Duško Vujošević), Barseloni 1998 (Partizan, Kime Bogojević i Željko Obradović sa Benetonom) i 1999. u Minhenu (Dušan Ivković sa Olimpijakosom) naša košarka takođe bila zastupljena (bilo je i dosta naših igrača), bez ikakve prepotentnosti može se reći da su poslednju košarkašku deceniju prošlog veka obeležili naši treneri.

Evo, u najkraćem, podećanja na 90-e godine.

1992, Partizanovo čudo. O trijumfu „crno-belih“ sve se se zna, na ovom sajtu imali smo feljton u, čini mi se, 5 ili 6 nastavaka u kojima je detaljno bio obrađen put do trona. Nikada mlađi tim nije bio prvak Evrope, nikada šampion nije odigrao 20 (od 21 utakmice) van svog grada i svoje dvorane, nikada jedan trener debitant (Željko Obradović) nije osvojio titulu, nikada jedan tim nije bio nepopularniji (zbog političke situacije u Jugoslaviji koja se raspadala), ali je trijumfovao uprkos svemu. Imao je ono što je najvažnije: talenat, lidere u Saši Đorđeviću i Saši Daniloviću, odlične igrače kakvi su bili Vlada Dragutinović, Nikola Lončar, Slaviša Koprivica, Ivo Nakić, Zoran Stevanović, Dragiša Šarić, Mlađan Šilobad, budući centar NBA Željko Rebrača… Imao je, da ne zaboravimo, i profesora Acu Nikolića koji je za sebe govorio da je “Željkov pomoćnik“. Partizan je, igrajući kao domaćin u Fuenlabradi, svoju grupu završio kao 4. sa bilansom 9-5, što je bilo dovoljno da stigne na F4 u Istanbulu. U polufiunalu je, treći put u sezoni, pobedio Filips iz Milana (82-75), a u finalu Huventud  71-70 čudesnom trojkom Đorđevića neki sekund pre kraja. Sale je u tom meču dao 23 poena, šutnuo trojke 5/7 dok je Danilović, MVP turnira, dao 25 ali je kraj meča dočekao na klupi zbog 5. penala u 40. minutu. Pamtim njegov  pobednički skok na naš novinarski sto i pad u zagrljaj selektoru Dušanu Ivkoviću koji je sedeo sa nama novinarima… Sve ostalo je istorija.

1993, Božini „rudari iz Limoža“. I danas smatram da je to ako ne najveći podvig u istoriji takmičenja, onda najveće iznenađenje u 60 godina njegovog postojanja. Maljković je u januaru 1992. preuzeo Limož posle razlaza sa Barselonom, uzeo titulu prvaka Francuske i krenuo u Evroligu bez mnogo ambicija. Grupnu fazu je završio sa dobrim bilansom 7-5, što je bilo dovoljno za ulazak u četvrtfinale. Olimpijakos je imao prednost terena, ali Limož je dobio treći meč u Pireju (60-58) i obezbedio sebi povratak u istu dvoranu u kojoj se u aprilu igrao F4. Limož je u konkurenciji PAOK-a (pod vođstvom Dušana Ivkovića), Real Madrida i Benetona (sa Petrom Skansijem na klupi i Tonijem Kukočem na terenu) bio autsajder, ali je u polufinalu pobedio Real Madrid (62-52), a u finalu Beneton (59-55). Zvezda tima bio je Majkl Jang (20 poena u polufinalu, 18 u finalu), važni šrafovi bili su Slovenac Jure Zdovc, Džim Bilba i Rišar Dakuri…. Ostali su bili „radnici“ koje je Boža Maljković nazvao „rudarima“. Kopači ili ne, iskopali su titulu…Maljković je bio optužen da njegov tim igra „anti-košarku“, da je njegov stil „basket kontrol“ bio antipropaganda, ali Boža je samo primenio jedno od osnovnih pravila svog mentora, profesora Ace Nikolića: trener svoje ideje treba da prilagodi karakteristikama i mogućnostima igrača koje ima.

1994, Željko vratio dug Huventudu. Ne sećam se da li su početkom 90-ih postojale kladionice, ali ako jesu i ako je neko stavio neku paru da će Huventud biti prvak Evrope – zaradio je bogatstvo. Nije da tim iz Badalone nije bio kvalitetan, još uvek je na okupu bila ekipa koju je 1992. u Istanbulu pobedio Partizan (Viljakampa, braća Rafa i Tomas Đofresa, Feran Martinez…) ali veće šanse davane su Real Madridu, Olimpijakosu ili Barseloni. Na klupu Huventuda, na preporuku Bože Maljkovića, seo je Željko Obradović. Posle trećeg mesta u grupi Huventud je u četvrtfinalu iznenadio Real Madrid koji je imao prednost terena, i otišao u Tel Aviv. U polufinalu je nadmašio lokalnog rivala Barselonu 79-65, a u finalu Olimpijakos 59-57 posle dramatičnog kraja zbog brljanja zapisničkog stola. Odlučujuću trojku dao je centar Korni Tompson, a onda je Olimpijakos imao 3-4 napada da izjednači, ili čak pobedi, jer sat nikako nije kretao, ali svi šutevi ka košu Huventuda ostali su van obruča, i titula je stigla u Badalonu.

1995, ponovo Obradović. Na iznenađenje svih, Željko Obradović nije ostao u Huventudu. Zbog smanjenog budžeta klub mu je ponudio ugovor nedostojan prvaka Evrope, Željko je odbio iako nije imao nikakvu ponudu jer niko nije pretpostavljao da neće ostati u Badaloni. Onda je stigao poziv Real Madrida, sa ponudom za jednogodišnji ugovor koji može biti produžen samo u slučaju osvajanja titule prvaka Evrope. Iako su ga prijatelji odgovarali, prihvatio je klauzulu. Real je u grupi bio drugi sa bilansom 9-5, iza Panatinaikosa sa 10-4. U četvrtfinalu je sa 2-0 elimnisao Cibonu. Fajnal for je igran u Saragosi. Ostali učesnici bili su Olimpijakos, Panatinaikos i Limož, još uvek sa Maljkovićem na klupi. Real je u tandemu Sabonis-Arlaukas imao moćno oružje. Limož je u polufinalu savladan sa 62-49, a Olimpijakos u finalu 73-61, uz 23 poena i 7 skokova Arvidasa Sabonisa. Željko i danas smatra da je to najlakše osvojena titula od 9, koliko ih je nakupio sa 5 klubova.

1996, Maljković za grčki prvenac. Predsednicima i menadžerima vodećih evropskih klubova bilo je jasno da im za titulu prvaka Evrope treba srpski trener, ili bar pripadnik jugo-trenerske škole. Grčki velikani Olimpiajkos i Panatinaimos pojavili su se zajedno na F4 u Tel Avivu i u Saragosi, ali titula prvaka Evrope i dalje je bila samo san. Onda su gazde Panatinaikosa dovele Božu Maljkovića, i on je opravdao očekivanja uz pomoć bivše velike NBA zvezde Dominika Vilkinsa sa kojim je imao problema tokom sezone, ali je Vilkins na F4 odigrao najbolje i bio MVP turnira. Posle trećeg mesta u grupi Panatinaikos je sa 2-0 eliminisao Beneton i došao na F4 u Pariz. U polufinalu „Pao“ je bio bolji od CSKA 81-71, a u finalu od Barselone 67-66. Finale je obeležila serija grešaka zbog kojih i danas u Barseloni smatraju da im je titula oteta, ali nisu u pravu. Bio sam na utakmici i dobro pamtim detalje.

Drame nije ni trebalo da bude jer je Panatinaikos kontrolisao meč, ali je u finišu dopustio da se Barselona vrati. Na nekih 7-8 sekundi pre kraja “Pao“ je, pri svom vođstvu od „pola“ poena,  krenuo u poslednji napad. Montero je, rekao bih uz faul, oteo loptu Janakisu i krenuo sam ka košu. U tom času niko nije obraćao pažnju na vreme koje je neobjašnjivo stalo, ali to u tom času niko nije konstatovao… Dok je Montero išao sam ka košu grčkog tima Stojko Vranković je, sa svojih 217 centimetara i jedno 3 metra zaostatka, krenuo za njim u naizgled nemoguću misiju. Koracima od „sedam milja“ pristizao je Montera koji se odlučio na polaganje od table. Stojko je stigao da blokira šut, evidentno nepravilno. Koš je, nesumnjivo, bio regularan, ali ispostavilo se da je sat stao na 4,8 sekundi pre karaja. Zašto i kako – nikada nije razjašnjeno. A ono što se dogodi u mrtvom vremenu nije se dogodilo… Činjenica je da sudije Virovnik (Izrael) i Dorizon (Francuska) nisu priznale koš Montera, ali je isto tako činjenica da se cela akcija odvijala dok je vreme mirovalo. „Barsa“ se žalila, čekali smo odluku FIBA u hotelu „Lafajet““ do četiri ujutro, kada je Ljubo Kotleba, šef sudija FIBA, saopštio da se žalba odbija. Borislav Stanković, generalni sekretar FIBA, postao je  katalonski neprijatelj br. 1… Panatinaikos je postao prvi grčki tim sa titulom prvaka Evrope, a Boža Maljković je svom impresivnom bilansu trofeja dodao i četvrtu titulu kontinentalnog šampiona.

Božidar Maljković i braća Janakopulos slave titulu 1996-

1997, Dudina „tripla kruna“. U sezoni 96/97 titula je ostala u Atini, ali se iz Marusija preselila u Pirej. Olimpijakos je sa klupe predvodio Dušan Ivković, na terenu su, pored ostalih, bili Dragan Tarlać, Milan Tomić, Franko Nakić… plus Kristijan Velp, Dejvid Rivers, Aleksej Savrašenko i grčki asovi Panajotis Fasulas, Eftimis Bakacijas, Jorgos Sigalas… Olimpijakos je u grupi bio treći sa 9-7, onda je u osmini finala eliminisao Partizan sa 2-0, pa u četvrtfinalu lokalnog rivala Panatinaikos takođe sa 2-0, i stigao na F4 u Rim. Ostali učesnici bili su Barselona, sa Sašom Đorđevićem, Olimpija Ljubljana sa Rašom Nesterovićem i Asvel Vilerban.

U polufinalu Olimpijakos je pobedio Olimpiju 74-65, sa Riversom kao figurom (28 poena), dok je Barselona bila bolja od Asvela 77-70, uz 17 poena Saše Đorđevića. Cela Katalonija čekala je prvu titulu prvaka, ali nije je dočekala. Maestralni Dejvid Rivers dao je u finalu 26 poena, dok je Đorđević, velika nada Barselone, odigrao jednu od najslabijih važnih utakmica u karijeri, ostao je na 6 poena sa šutem 2/9 za dvojke i 0/2 za trojke… Tarlać je sa 11 poena i 8 skokova bio na svom nivou, dok je Tomić dao 9 poena.Sećam se da sam imao problem da mom prijatelju Biliju Skuntisu prevedem „Dušan silni“, kako sam naslovio moj izveštaj. Olimpijakos je te sezone uzeo kup i prvenstvo Grčke, odnosno „triplu krunu“.

Tako je bilo 90-ih a šta se dešavalo u 21. veku narednih dana.