“Ne sumnjam u sebe da ću i dalje da osvajam!”

Piše: Đorđe Cvijović

20. septembar 2005. Novi Sad
“Ne sumnjam u sebe da ću i dalje da osvajam!”

Odjeknulo je salom press centra nakon čega je usledio aplauz svih prisutnih. Nažalost, povod nije bio pobeda reprezentacije ,tada SCG, već jedan iskren, emotivan trenutak koji je Željko podelio sa svim prisutnim novinarima. Prošlo je nepunih 13 godina nakon čuvene konferencije za štampu posle poraza Srbije od Francuske u osmini finala Evropskog prvenstva u Novom Sadu. Tada velika očekivanja cele nacije, ali i potpuna ravnodušnost i sujeta pojedinih reprezentativaca doveli su do debakla u osmini finala. Imali smo najkvalitetnije igrače na papiru i svi su očekivali veliko finale u Beogradu pred više od 20000 ljudi, ali usledio je šok i prerana završnica nakon debakla od Francuza u osmini finala. Potpuno razočaran i emotivno ispražnjen napustio je kormilo reprezentacije i dao je upravo ovo obećanje sebi ali i svima onima koji su tada osudili njegovo zvanično saopštenje nakon utakmice.

Za proteklih 13 godina Željko je vodio 2 evroligaška tima (Panathinaikos i Fenerbahce). U tom periodu je osvojio ukupno 25 trofeja sa ove dve ekipe. Po tri puta je bio proglašen za trenera godine od strane Evrolige i grčke lige. Ako je iko i sumnjao tada, iz današnje perspektive se može reći da je u ovom periodu dato obećanje ispunio u svakom smislu. Ipak, ostao je žal što nije uspeo u svojoj državi i svom gradu da osvoji neki od najvećih trofeja u svetu košarke. Jučerašnja prilika da pred beogradskom publikom osvoji još jednom Evroligu predvodeći Fenerbahce na veliku žalost nije iskorišćena. Ipak, postoji jedna veoma bitna razlika koja je primetna u odnosu na tadašnji i jučerašnji poraz. Iako je nezahvalno porediti reprezentativni i klubski neuspeh, činjenica je da je Željko potpuno smireno i dostojanstveno prihvatio poraz i čestitao ekipi Real Madrida. Zahvalio se svojim igračima na izuzetnoj sezoni i mirno napustio arenu. Ono što niko nije mogao da primeti je velika tuga i razočarenje koje je Željko doživeo u trenucima poraza zato što se na gospodski način poneo prema protivniku. Upravo ova razlika mu je izgradila veličinu ne samo sjajnog košarkaškog trenera i čoveka već i najboljeg protivnika kojeg možete imati ispred sebe. Još jednom nisi uspeo. Ali da li je to uopšte bitno?

Čin osvajanja titule je uvek predstavljao kratkoročno zadovoljstvo svih onih koji bodre tim koji vodiš. Ona postaje samo jedna u nizu. Ono što si ti postigao za sve ove godine je daleko više od toga. Bio si jedan od najvećih ambasadora ove zemlje. Pravio si mlade igrače i bio njihov košarkaški otac. Iako si napustio reprezentaciju, zapravo je nikad nisi napustio. Uvek si bio uz svoju zemlju i svim srcem pružao podršku za nove uspehe. Bio si u prvom redu kada smo igrali finale protiv Amerikanaca u Riju 2016 i ljutito skakao sa stolice gledalaca kada god su naši posustajali. Pravi lider i košarkaški genije koji predstavlja uzor svim mladim trenerima današnjice. Sudbina je vrlo često nepravedna prema velikanima i zato je nikad ne treba uzimati za ozbiljno. Pokazao si da trofeji za tebe predstavljaju samo broj. Sve ono što se ne vidi sa strane, a rezultat je tvog višedecenijskog rada su zapravo pravi trofeji. Koliko je samo tvojih bivših igrača, trenera, košarkaških prijatelja pratilo sinoćno finale i pružalo podršku. Pokušao si da skineš teret sa svih svojih igrača govoreći tokom cele godine medijima da je potpuno nebitno da li se igra u Beogradu ili bilo gde drugde. Samo su oni znali koliko ti je bilo stalo da osvojite ovo. Generale ovo nije bila poslednja prilika. Verujem da će ti se sve ovo jednom vratiti i da ćeš ti to naplatiti sa kamatom.

I da, ne sumnjam u tebe da ćeš nastaviti i dalje da osvajaš.