Misterija Čanak

Piše: Aleksandar Ostojić

Čekao sam dva dana, po onoj narodnoj da je jutro pametnije od večeri, da nešto napišem o smeni trenera u Partizanu. Čak sam čekao i sat duže, zbog onog oktobarskog dana kad se kazaljke pomeraju sat unazad, dakle jedno “glupo” veče mi je potrajalo nešto više, ali jutro nije bilo ništa pametnije. Ostala su brojna pitanja na koja nisam u stanju da dam odgovore, a sve u vezi sa “misterijom Nenad Čanak”.

Pre svega, oduvek sam bio protivnik da se treneri menjaju u sred sezone. To sam napisao i kad je u Zvezdi Topić smenio Alimpijevića, pa i kad je Čanak u prošlom prvenstvu seo na klupu Partizana umesto Mute Nikolića. Treba istrpeti trenera, kao što treba istrpeti i mladog igrača, ali jasno je da su često uprave nestrpljive, a navijači na tribinama surovi.

Meni se čini da se Partizan još nije izlečio od virusa zvanog “slučaj Željka Obradovića”. Tada je trener-početnik uzeo Evroligu i šokirao svet, a šta je danas – dobro je poznato. Jednostavno – najbolji. Međutim, njegovim stopama nisu krenuli ni Pera Božić, niti Nenad Čanak. Dva od tri poslednja trenera Partizana. I čini se da je previše tražiti u ovoj današnjoj košarci od početnika da sa uspehom vodi tim koji juri trofeje. To može na kratak rok (Čanak je smenio Nikolića i odmah uzeo Kup Radivoja Koraća), ali kad dođu velike utakmice, i kad su na parketu sudije koje imaju respekt prema velikim imenima, a za početnike nemaju nimalo sluha – tad dolazi do pucanja. Upravo to se dogodilo čoveku koji je do petka uveče vodio Partizan, i za koga je pošteno reći da ipak nije apsolutni početnik. Pre Paetizana bio je glavni trener Spartaka iz Subotice. Na tom mestu je nasledio – nikog drugog do Dušana Alimpijevića, koji je iz Spartaka otišao najpre u Železnik, a odmah potom seo na klupu Crvene zvezde.

Jedno od pitanja koja sam odavno hteo da postavim Nenadu Čanku je: šta se događa sa Novicom Veličkovićem? Da li je kapiten spreman, a trener ga ne voli pa ga ne uvodi u igru? Ili ga trener toliko voli da ga i nespremnog drži na klupi? Ili je ono treće, što bi bilo i najgore – da se Novica bavi košarkom tek onoliko koliko mu to njegovo telo dozvoljava, a to je baš malo?

Možda u rešavanju ovog slučaja leži i odgovor na pitanje šta je to “misterija Čanak”. Jer poznato je koliki je Veličković autoritet, i kakva je njegova uloga u svlačionici i u onom segmentu koji se kolokvijalno naziva “timska hemija”. A te timske hemije nije bilo ni na vidiku baš na utakmicama koje su presudile Čanku – protiv Krke i Zadra. “Razlika u pristupu utakmici, gde Krka ima 40 skokova a mi 30, dovoljno govori o nama” – izjavio je sada već bivši trener Partizana posle utakmice u Novom Mestu. Nekoliko dana kasnije, protiv slabašnog Zadra u beogradskoj “Štark Areni” takav pristup se ponovio: Partizan 26 skokova, Zadar 36. Od toga gosti su imali 11 ofanzivnih, a neke od tih njihovih lako uhvaćenih lopti pod Partizanovim košem izazivale su salve zvižduka oko 8.000 gledalaca. Zvižduci, čini mi se, nisu bili u tim trenucima upućeni treneru, mada skandiranje “Čanak odlazi!” definitivno jeste.

Da, lakše je smeniti trenera nego igrače, on je jedan a njih 12, ali kad bi pitali iskrene navijače Partizana, mislim da oni ne bi imali milosti. Teško da bi ikoga zadržali u timu. Uostalom, zar ne govori dovoljno podatak da su Partizanu protiv Zadra poništena tri koša sa linije slobodnih bacanja zato jer su njegovi igrači – gazili liniju! Ne pamtim kad sam poslednji put na ozbiljnoj košarkaškoj utakmici video prestup prilikom izvođenja penala. A tek tri…

Istina je i da Nenad Čanak nije bio miljenik rukovodećih struktura u klubu, a to ću odmah dokumentovati: došao je na mesto prvog trenera sredinom decembra prošle godine, a samo četiri nedelje kasnije klub je za sto hiljada evra prodao do tada najboljeg igrača ne samo Partizana, nego i cele ABA lige, Amerikanca Patrika Milera. Umesto njega doveden je neki Kvame Von, koji nije pokazao baš ništa. Ili, slučaj od letos: klub je prodao godinu dana pre isteka ugovora najboljeg igrača u celoj prošloj sezoni Najdžela Vilijams-Gosa, a kao zamena je iz Amerike stigao Markus Pejdž koji je očigledno za klasu slabiji. Pogotovo u odbrambenim zadacima.

Kad se sve ovo ima u vidu, pa kad se zna da je poslednje utakmice propustio najbolji igrač Rade Zagorac, da se od povreda oporavljaju Veličković i Bondža Si, da se pridošlica Stefan Janković tek uvodi u sistem a najnovije pojačanje Entoni Braun još oporavlja od džet-lega i privikava na Evropu u kojoj je prvi put – jasno je da Nenad Čanak nije imao nikakvu šansu. Shvatio je to i otišao. Za njim je odmah krenuo i prvi pomoćnik, legendarni Milan Minić zvani Slovenac, inače asistent Saši Đorđeviću u reprezentaciji Srbije. Naslednicima nimalo ne zavidim…