Smena generacija biće 2022.

Piše: Aleksandar Ostojić

Povodom stotog broja časopisa “Trener”, koji izdaje Udruženje košarkaških trenera Srbije, i čiji je glavni urednik Mirko Polovina, naš selektor Saša Đorđević dao je opširan intervju Aleksandru Ostojiću. Prenosimo ga uz izvesna skraćenja, a integralnu verziju možete pronaći u 100. broju “Trenera” u kome je još obilje zanimljivih tema, stručnih pre svega.

***

Veliku zaslugu za ovih sto brojeva ima UKTS, na čijem čelu su bili pokojni Piva Ivković, zatim Duda Ivković, evo sada je Ivan Jeremić. Organizovali su brojne akcije, poput Beogradske trenerske klinike. Imate iskustva u svetu, koliko su aktivna tamošnja trenerska udruženja?

– Isto su izuzetno jaka i organizovana, trude se da pruže originalnost, ali mislim da su naši treneri, kroz tradiciju i ono što su pružili kolegama, da su iznad svih. Od gostiju i predavača na BTK, do naših vrhunskih trenera koji su tamo predavali. Svake godine i mene zovu da predajem, ali se “dobro branim”, jer biće vremena kad se budem skoncentrisao na predavanja i na teoretski rad. Kad budem bio uveren da će od mene moći da se čuje nešto kvalitetno na takvom jednom nivou, ja ću doći. Za sada samo slušam. Tamo je svaki predavač izuzetno dobro izabran kroz sjajnu selekciju, odnosi od našeg predsednika Udruženja trenera do generalnog sekretara tokom godine su izuzetni, i na bazi toga dobijamo fenomenalne predavače. Od Grega Popovića, do Dantonija, Dude Ivkovića, Željka Obradovića… To su vrhunske stvari, i to treneri u Evropi itekako znaju da cene. Zato i dođe i po hiljadu trenera na našu kliniku. To su zaista impozantne brojke.

Naše Udruženje počelo je sa Pivom Ivkovićem kao predsednikom. Njegovo ime nosi i trenerska nagrada koju dodeljuje UKTS. Kakva su vaša sećanja na Pivu Ivkovića?

– Ja sam odrastao uz Krst, dete sam Radničkog. Piva i moj otac su bili fenomenalni prijatelji, i to njihovo drugarstvo i odrastanje na beogradskom asfaltu je, između ostalog, i razlog zbog čega se bavim košarkom. Naravno, i svih ljudi koji su prethodili, i bili naši učitelji. Njihova strast i ljubav prema košarci je svima poznata, njihova imena i dalje traju. Prema pokojnom Pivi smo svi prepuni lepih emocija i divnih sećanja. Porodica Ivković, tačnije dva brata – Slobodan i Dušan – ostavili su veliki pečat, ali je ipak Piva bio taj koji je pokretao. Sve te ideje, originalnost, to je bilo njegovo delo. Prenosio je svima strast i ljubav prema košarci. Mislim da su generacije i generacije iza njega profitirale od tog njegovog entuzijazma. Imao sam mnogo prilika da pričam sa njim o košarci. Sećam se jedne teme kad je bio kod nas u kući. Bio je gost mog oca Bate. Razgovarali smo o pikenrolu, i načinu navođenja na blok jednog igrača, a taj se zvao – Medžik Džonson. U to vreme se pojavio, a Piva je nekako došao do nekih kaseta sa utakmicama Lejkersa. Objašnjavao nam je kako Medžik to radi okrećući leđa čeonoj liniji i menjajući potpuno ugao blokade. Eto dokle su išla njihova razmišljanja o košarci. Ne samo Pivina, nego i profesora Nikolića, Bože Maljkovića, ma svih ostalih. Sećam se tog razgovora, i te priče o tom pikenrolu, kako Medžik, onako fizički dominantan u odnosu na plejmejkera ili beka koji ga čuva, iskoristi tu svoju “zapreminu” i navuče na blokadu rame uz rame. Štoje vrlo teško za braniti. To je samo jedan primer koga se odlično sećam. A prvi put sam u tim njihovim razgovorima čuo da mi je koncentracija katastrofalna. Kad sam odigrao prvu utakmicu u dresu Partizana, i dao preko 20 poena, vratio sam se kući, a moj otac Bata mrtav ‘ladan mi kaže: “Tebi je koncentracija katastrofa!” I krene da me kritikuje kao da sam bio najgori na terenu. Posle toga sam samom sebi stvorio neku vrstu auto-zahtevnosti svaki put kad izađem na teren. To nisam činio samo kao igrač, nego i sad kad sam trener.

Da li bi bilo Saše Đorđevića – trenera, da nije bilo čika Bore, Nebojše, profesora Ace, Ranka, Pive, Dude…?

– Ne bi me bilo ni bez svih onih trenera koji su radili sa nama na kampovima tokom leta.

Kolika je odgovornost na vama mlađim trenerima kao nastavljačime niza slavnih srpskih stručnjaka?

– Ta jedna škola jugoslovenske košarke, koja je ranije postojala. Odlikovala ju je pre svega selekcija koja je vršena, a posle koje su neki od nas imali sreću da budu izabrani i da prisustvuju raznim kampovima, trenažnim procesima, školama i letnjim periodima kad smo bili fokusirani na individualni napredak. Mislim da je bila toliko originalna i avangardna da smo odatle crpeli sve naše istorijske uspehe u kontinuitetu. Meni su moj otac i njegovi prijatelji, kolege, usadili tu neku trenersku crtu. Verovatno sam i zato izabrao ovaj put. S obzirom na poziciju na kojoj sam sad, tu nije samo odgovornost da se nastavi slavni trenerski niz. Ja osećam i imam odgovornost, vrlo specifičnu, u odnosu na celu srpsku košarku. I tako sam i pristupio ovom poslu. A to je ideja da stavim jedan svoj, lični pečat, košarci i načinu na koji igram reprezentacija, načinu na koji selektiramo igrače, ponašanja itd. Sve je to meni izuzetno bitno da bi ekipa i na terenu izgledala tako kako izgleda. Mislim da je svaki od tih naših velikih trenera bio originalan na svoj način, i baš zato se i mi mlađi trudimo da takođe budemo originalni. Ja osećam ogromnu ličnu odgovornost u odnosu na to gde srpska košarka može da dođe, do kojih visina da dopre.

Pomenuli ste tu našu trenersku školu. Koje su, po vama, osnovne karakteristike srpske trenerske škole, i koliko u svom radu koristite te karakteristike?

– Svaki trener uči od kolege. To je apsolutno tačno. Imamo sreću da isped nas imamo starije kolege koji su vrhunski treneri, ali i pored toga svako od nas se trudi da stavi i neki svoj individualni pečat. Kopiranje je vrlo teško. Koliko god treba uzimati dobre stvari od starijih i boljih kolega, ili mlađih i boljih kolega, tako je i originalnost itekako bitna. Moj stav i moje shvatanje košarke, moderne košarke koja donosi rezultate a ne samo one koja se dopada publici, medijima ili sponzorima, vezan je pre svega za atletski aspekt. Brzinu, skočnost, dinamiku i protok lopte. Mislim da smo tu poslednjih godina napravili određeni pomak. Uglavno ka tome košarka ide, a ide ka jednoj nestvarnoj brzini. Atletska spremnost igrača je možda i osnovni uslov da se igra ova i ovakva košarka. Prema tome, to je bio neki moj uticaj koji sam želeo da ostvarim. Bez ovih karakteristika košarka danas ne može da se igra. I to je ono što mora da nam bude zvezda vodilja. Uz protok lopte i selekciju, prvi uslov sa moje strane je da li igrač voli da dodaje loptu. Eto – odatle kreće cela naša filozofija košarke kao timske igre. Košarke gde stalno pominjemo “hemiju” kad dođemo do nekih vrhunskih rezultata, pominjemo dobre odnose i nesebičnost, altruizam… Sve je to usko vezano uz jedan pobednički kolektiv.

Javnosti je manje poznato, ali poslednjih godina kog god mladog talentovanog igrača da sam pomenuo – čuo bih da ga je Saša Đorđević već kontaktirao. Kad stižete da pratite i te klince od 16 godina?

– Istina je. Za mnoge te mlade igrače već imam analizu i plan rada sa njima. Možda sam time neke iznenadio, ali sebe nisam. Kad sam postao selektor, prve godine sam sa saradnicima analizirao situaciju i geografsku rasprostranjenost naših igrača. Moj pomoćnik Jovica Antonić i ja videli smo da imamo preko 120 igrača u Americi i Kanadi po koledžima. To je podatak od pre četiri godine. Onda smo prošle godine napravili čak i jedan kamp za te mlade igrače, gde smo okupili njih 25 i tu smo izvukli njih dvoje-troje koje i dan danas pratimo. Ja sam ovog proleća, u aprilu i maju, napravio turneju po Americi i bio u Oklahomi, Juti, Minesoti. Gledao sam utakmice NBA plejofa, razgovarao sa trenerima, generalnim menadžerima, trenerima razvojne lige. Imao sam i šansu da odem do Univerziteta Perdju, gde je jedan naš momak, sin Ljubiše Stefanovića. Posetio sam Ljubišu, a vi sigurno ne znate da me je on svojeveremeno vrbovao da odem na Univerzitet Ilinois Stejt. Imao sam tada 18 godina, već sam imao spakovanu torbu i kupljenu kartu, ali na kraju nisam otišao u Ameriku. Njegov sin je jedan od igrača koje smo priključili juniorskoj selekciji U18, i njega ćemo pratiti. Kao i mnoge druge. Pokušavamo da vidimo gde možemo da nalazimo igrače. Ako se sećate, prve godine kad sam postao selektor sa reprezentacijom je bio Kravić, za koga tada niko nije znao ni ko je, ni šta je, ni o čemu se tu radi. A evo ga dečko igrao je u Virtusu iz Bolonje, napravio je karijeru u Grčkoj i nismo ga zaboravili. Zvaćemo ga ponovo. Bio je igrač koji je atletski spreman, i pre svega zbog tog kvaliteta smo ga pozvali. Pa bih dodao Kuzmića, i još neke. Zadatak selektora je, između ostalog, da promoviše nove igrače. I Pena smo uključili još pre četiri godine, dok je bio klinac u Barseloni. U razgovoru sa Bodirogom i Tarlaćem sam shvatio da on može postati reprezentativac. Sad je moj zadatak da Srefana Pena pripremim da sledeće godine bude sposoban da nasledi Stefana Markovića, ili Teodosića kad bude ostavio reprezentaciju. Svi ti igrači nisu tek tako stavljeni na spisak. To je neka moja poruka koji tip igrača srpska selekcija traži na određenim pozicijama. Koliko god nekog momka nagradim što ga stavim na širi spisak, još više želim da ukažem trenerima, klubovima i srpskoj javnosti gde naša košarkaška reprezentacija, koja se poslednjih godina kiti medaljama, traži pomoć od nekih mladih igrača.

Mnogi se pitaju: kakva nam je perspektiva? Šta posle ove Sašine reprezentacije? Kakvo je vaše mišljenje o tome, gde smo dobri, a a gde deficitarni?

– Mislim da smo svih ovih godina vrlo planski radili, i spremni smo za smenu generacija. Verovatno će ta smena definitivno nastupiti 2022. Zašto? Prvo, jer je ova generacija dužna pre svega sebi, naglašavam – sebi, da se bori za najsjajniju medalju. A to može da uradi na Evropskom prvenstvu 2021, i još jednom može da se pojavi na Olimpijskim igrama. Naravno, i na Svetskom prvenstvu u Kini 2019, ako se plasiramo, treba da idemo na medalju. Od te 2022. Bogdanović će verovatno biti jedan od lidera reprezentacije, uz Milutinova, Jokića i Nedovića. Oni će morati da nastave sa ovim mlađima, da ih kao iskusniji uključe da mogu da iznesu sledeći ciklus od otprilike četiri, pet godina. E – tu onda dolaze neki igrači koje čekamo da sazreju, poput Pena, Todorovića, i svih ovih mlađih koji su se pojavljivali. Do sada je kroz naš sistem planski prošlo 40 igrača. Evo, i sad smo za kvalifikacije pozvali jednog novog igrača da bi ušao u sistem, da čuje kako igramo. To je Uroš Luković. Ne zaboravljam generaciju U20 – Gudurić, Rebić, Jaramaz. Od njih može dosta da se izvuče. Tu je i Pecarski, prošle godine je bio kod nas u Bajernu, i ja sam insistirao da dođe ovde da bi pre svega atletski napredovao. Ogroman je potencijal. Atletika je ono što mu nedostaje, talenat i napadački osećaj ima. Bio je MVP u mlađim kategorijama gde taj atletski nivo igre nije toliko zastupljen kao na vrhunskom nivou. Čim napravi korak ka seniorskoj košarci, a to je ove i sledeće godine, on će morati da nadgradi svoje telo, da dođe do atletske superiornosti, mnogo veće nego što je trenutno ima. Eto, to su neke naše male vizije, kratkoročne, a možda i dugoročne. Ko zna.

Koliko taj vaš način razmišljanja i rada prate i treneri na nižim nivoima, oni koji stvaraju te nove generacije? Nekada, kad ste vi počinjali da se bavite košarkom, trener je gledao koliko je neki dečak talentovan. A danas veliki broj trenera najviše interesuje da li su roditelji uplatili mesečnu školarinu za dete.

– Nažalost, to su neke stvari koje mi ne možemo da promenimo, i da utičemo na njih. Jednostavno, moramo da prihvatimo takve stvari. Ali, što se tiče naših reprezentativnih selekcija, mislim da tu radimo dobar posao. Ima tu dobrih, ima i odličnih rezultata. Ima klinaca koji dominiraju u svom uzrastu, poslednjih tri-četiri godine vraćamo se sa takmičenja sa zlatnim medaljama. Što mene može samo da raduje. Na rad trenera sa mladima možemo da utičemo, i o tome razgovaramo. Uz svu autonomiju i slobodu svih selektora da prave i selektiraju svoje ekipe, koji prave programe i predstavljaju ih ljudima u Savezu koji su zaduženi da to isprate. Od toga u budućnosti možemo da dobijemo igrače. Postoji jedan ciklični period od jedne decenije, od trenutka kad klinac od 8 ili 10 godina odluči: ja hoću da budem košarkaš! U toj najmlađoj dobi on gleda reprezentaciju svoje zemlje kako osvaja medalje, i odlučuje fanatično, uz ljubav i navijanje svog oca i drugara iz kraja – ja hoću da budem kao ovi što su osvojili medalju! Zato mi sa 18, 19 godina imamo generacije koje osvajaju zlatne medalje. Generacija Teodosića je 2009. osvojila srebro, a sad, 2018, momci osvajaju zlatne medalje. Ja sam 1978. gledao Svetsko prvenstvo u Manili, Moku, Kiću, Praju i ostale. Budio se noću da gledam, kao i mnogi, i u tom trenutku sam odlučio: ja hoću da budem reprezentativac! Hoću medalju oko vrata, kao i ovi “ludaci”. I ja sam to i uradio deset godina kasnije.

Mnoge zemlje ulažu nemerljivo više novca u košarku, pa ipak je mala Srbija konstantno u svetskom vrhu. Koje je to naše pogonsko gorivo?

– Postoji nešto vezano za naš karakter. Ovo su sad moja lična razmišljanja. Mi smo zemlja koja je bila pod embargom, ali smo ljudi puni duha, vica, prevare, zeza… I to nam je neki svakodnevni način života. Nađemo se na kafi, i – koga ćemo da zeznemo? Hoću da kažem, mi smo kao nacija, makar indirektno, naučeni da se snalazimo. Da nekoga prevarimo. A šta je košarka? Gledam levo – dajem desno. To je apsolutno adekvatno našem karakteru. Kroz istoriju, mi smo nacija koja nikad nije napadala, uvek smo branili sve svoje. A kako se dolazi do medalje u košarci? Napadom, ili odbranom. Odbrana osvaja medalje, napad pobeđuje utakmice! To je živa istina. Sve je u našem karakteru. Retko razmišljamo o tome, ja kad krenem da pričam o tome ljudi mi kažu: au, baš interesantno. To je negde duboko u meni, ja to tako shvatam. I mislim da je to vrlo blizu odgovora na pitanje kako i zašto mi i bez tolikog novca uvek imamo klince koji znaju da igraju košarku. Koji u takmičenju žele da pokažu da niko nije bolji od njih, koji stalno kroz neku grupnu hemiju i snagu grupe dolaze do medalja. A to je ono što je kroz istoriju uvek krasilo i činilo srpski narod.

Već imamo jednogodišnje iskustvo sa FIBA prozorima. Kakvo je vaše lično iskustvo i stav?

– Zadatak svih nas koji se bavimo košarkom na terenu je da na parket “sručimo” najbolji mogući proizvod, koji se zove kvalitetna košarka. U ovom trenutku su nam oduzeta oružja da ta košarka bude maksimalno kvalitetna. Šta to znači? Nemamo najbolje moguće košarkaške kreatore zbog kalendara i nemogućnosti da se oni pojave na terenu. Zato kvalitet našeg “proizvoda” nije maksimalan. Kad neko kaže “reprezentativni sport”, meni je to znak jednakosti sa maksimumom. U ovom trenutku to ne možemo da isporučimo, i mi gubimo. Šta gubimo? Nove navijače, nove zaljubljenike, i rizikujemo da izgubimo protiv neke Austrije. Neće se govoriti da je druga ekipa Srbije izgubila od Austrije, nego da je Austrija pobedila Srbiju. I to će ostati kao istorija, uz svo poštovanje i Austriji, i Estoniji takođe. Posle toliko godina truda da kontinuirano donosimo rezultate i medalje imamo situaciju da ne možemo na teren da stavimo najbolji mogući produkt, jer nemamo najbolje igrače koje selektiramo svaki put. Nemamo ih, iz raznih razloga. A cilj FIBA treba da bude da svaki put izađemo na teren sa našim najboljim mogućim proizvodom. Da ljudima, navijačima na sto iznesemo najbolje što basket ima, a to mogu samo igrači. Niko neće doći da gleda nas petoro koji se bavimo na ovaj ili onaj način košarkom. A bez nas, ali ako dođu samo igrači – biće puna sala. Znači, ključ oko koga se sve vrti – to su samo igrači. Svi moramo da se fokusiramo da njih stavimo u službu vrhunske košarke. Na teren, ne po tviterima, instagramima, sponzorskim donacijama i večerama, pričama šta rade u privatnom životu itd. Moramo da ih stavimo u službu proizvoda koji se zove vrhunska košarka na terenu.

Posle poraza od Grčke na Kritu vaše se raspoloženje znatno promenilo nakon ubedljive pobede protiv Estonije u Beogradu. Pogotovo što su Srbiji na ruku išli i rezultati ostalih utakmica (pobeda Nemačke protiv Izraela, i Grčke protiv Gruzije).

– Druge utakmice su izuzetno važne, ne moramo da krijemo da nam rezultati idu na ruku, ali moramo da se koncentrišemo sami na sebe i gledamo u svoj tanjir. Niko nikada nije ništa poklonio reprezentaciji Srbije, sve smo sami uzeli i sigurno ćemo morati da nastavimo tako.

U februaru neće moći da igraju naši igrači iz NBA i klubova koji igraju Evroligu.

– Razgovarao sam sa igračima, i sigurno će KSS da se zahvali klubovima koji su pustili igrače, ali ćemo se truditi da probamo i sa nekim klubovima iz Evrolige koji imaju sluha, da puste igrače da odigraju bar jednu od dve predstojeće utakmice. Jako su bitne sledeće dve utakmice, prva u Izraelu, druga ovde protiv Grčke. Dejan Todorović je povređen. U razgovorima sa njim smo se dogovorili da preskoči ovu akciju, promenio je klub, ali da se priprema za naredne dve, kao što je bio i u prethodnim “prozorima”. Velika je žal i zbog Mačvana, svakodnevno se čujem sa njim, pričamo. Tu je i povreda Birčevića, tek treba da vidimo šta i kako.

Kako onda napraviti kalendar da ne bude na ivici regularnosti kao ovaj postojeći?

– Moraju da se ispoštuju ligaška takmičenja i klupske obaveze profesionalaca koji su vezani milionskim ugovorima. Pre svega u NBA. Na osnovu toga mora se usklađivati reprezentativna košarka. Neke reprezentacije ipak imaju profit od ovakvog takmičenja, jer im igraju igrači iz domaćeg prvenstva, ali one vrhunske, kad za njih ne igraju najbolji – gube. Postavlja se onda pitanje: kad igrati? Ja bih igrao pred samo takmičenje. Kvalifikacioni turnir. Umesto da pred takmičenje igramo prijateljske pripremne utakmice, imali bi kvalifikacioni turnir, i u kontinuitetu bi nastavili pripreme za takmičenje. Nema drugog rešenja. Kao što je bio kvalifikacioni turnir pred Olimpijadu. Imali bi jedan mesec za reprezentativnu košarku, tu bi bio fokus, i odatle bi se igrači vraćali u svoje klubove već spremni za sezonu. Nema druge.