Piše: Srđan Nikolić, Aktualac
Ideja o ovom tekstu postoji već godinu dana, možda i više. Kada je Adam Silver, komesar i “glava” ovog takmičenja obavestio javnost da se planira širenje NBA lige 2022. i 2025. godine, postojalo je već dosta materijala za tako nešto. Ipak, Silver je pomerio ulazak sledeće franšize najmanje do 2025., ali je to nešto neminovno. No, kako je sve počelo i čemu sve to vodi?
Za tako nešto ćemo morati da se vratimo u daleku prošlost, barem mereno godinama postojanja NBA lige. Zaista, Silver je govorio i o smanjenju broja utakmica, što je dovelo i do žestokih polemika da li je to potrebno, uz dodatak činjenice da onda mnoge rekorde prosto neće biti moguće uopšte dostići. Komesar je rekao da ta cifra od 82 utakmice uopšte nije magična, niti treba da postoji dogma da je taj broj zaista neophodan. I u pravu je. Ali sa finansijske strane, koja je zapravo i najbitnija, treba znati da NBA prenosi zarađuju mnogo manje nego recimo March Madness ili Superbowl. Sve je to srazmerno interesovanju gledalaca. Mnogi i ne žele da gledaju veliki broj utakmica, gde vrlo često dođe i do blowouta, ili treneri taktički čuvaju glavne igrače. Sa te strane, smanjenje broja mečeva itekako “pije vodu”. Međutim, to je onda krajnje kontradiktorno sa povećanjem broja timova u NBA ligi. Prema najnovijim informacijama, Montreal će se priključiti borbi za mesto u NBA karavani, a tu su još Seattle i Kansas City. Kako je Silver već ranije najavljivao širenje NBA lige sa dva NBA tima, onda je to verovatno i plan za dalje poslovanje. U nastavku ćemo obraditi više načina kako može da se razvija situacija.
U celoj priči vezanoj za širenje NBA lige i smanjenje broja utakmica došlo se i do još jednog predloga – da se liga ne proširuje, a da se broj mečeva drastično smanji na konkretnu brojku od 43+1 utakmicu. Kako se došlo do ove brojke? Sa 14 timova u konferenciji se igra po 2 utakmice (ukupno 28), a samo po jedan meč se igra sa ekipama iz druge konferencije (15 mečeva). Dolazimo do tih 43 duela, a 44. duel bi bio između ekipa koje imaju isti skor na kraju sezone pa da se direktno odluči ko će imati bolji plasman. Manji broj mečeva bi doneo veću neizvesnost, automatski i veću gledanost. Manji broj mečeva bi činio da svaka pobeda ima veću vrednost, a igrači bi imali više vremena da se odmaraju pa ne bi bilo izostanaka. Sa vecom gledanošću, naravno, došli bi i do većeg novca od TV prava. Pored toga, održala bi se ravnoteža između konferencija, čime bi i postojanje divizija imalo kakvu-takvu svrhu. Ono što je negativno u ovom predlogu je to što bi se drastično smanjila zarada na kartama, ili još gore – cena karata bi skočila u nebo. Zanimljiv je podatak da je prosečna cena karte za utakmice šampionske ekipe Golden State Warriorsa sa 207 dolara ove sezone skočila na 322 dolara, što je poskupljenje od čak 64% za 41 utakmicu kod kuće. Zamislite sada da se taj broj mečeva prepolovi. Takođe, teško da bi bila održiva ideja o neproširenju lige. Od dolaska Davida Sterna na čelo NBA, liga se proširila sa 23 tima (1984.) na 27 timova 1992. godine. Poslednje širenje NBA lige je stiglo 2004. godine kada se u ligu vratila ekipa Charlottea, u tom momentu kao Bobcatsi. Od tog momenta liga se nije povećavala, ali to je, nažalost, nepovratan proces. Za 20 godina NBA je uvela 7 novih franšiza i napravila pauzu od 14 godina koja i dalje traje. Svakako – ne slučajno. Ipak, s ovakvom koncepcijom igranja 43-44 utakmice, novo širenje NBA lige bi zaista bilo održivo, barem sa takmičarskog aspekta.
Sledeći predlog je bio da se broj mečeva smanji na 66. Ideja kao ideja nije za odbacivanje, ali ona ne isključuje povećanje broja klubova i tu dolazimo do sledećih problema koji ligu sigurno čekaju u budućnosti. Kao što smo već napomenuli, neminovno će se u takmičenje “ugurati” još dva tima u narednih nekoliko godina. Već smo u gornjem delu teksta objasnili šta se može desiti, ali da to ovde izdetaljišemo.
Širenje NBA lige na 32 ekipe znači po 16 timova sa obe obale Amerike. Koncept igranja u dve konferencije automatski znači da se sa kolegama sa druge obale možeš susreti po dva puta u toku sezone. To nas dovodi do 32 utakmice sa komšijskom konferencijom i još 34 utakmice u svojoj konferenciji. Sam pogled na broj utakmica dovodi do postavljanja dva pitanja – šta širenje NBA lige donosi divizijama, a onda, mnogo konkretnije, i sa konferencijama? Logično, divizije neće postojati, što je već i sada prevaziđeno, iako NBA grčevito drži divizije kao bitne. Međutim, onda nastaje drugi problem – neće biti potrebe ni za konferencijama. Šta sve to dalje implicira? Nastavak priče je takav da će biti potrebno spojiti konferencije. Prevedeno, napraviće se jedna ogromna, preglomazna liga od čak 32 tima u kojoj će sve što smo znali o NBA prestati da važi. Kao novi zakoni fizike. Nestankom konferencija nestaće i čuvena rivalstva koja su bila rezervisana samo za NBA finala. Zamislite duele Lakersa i Bostona u prvoj rundi playoffa? Za neke, to bi bilo ostvarenje sna. Za neke, sve bi izgubilo smisao. Na prvi pogled, to bi bili pošteno raspoređeni timovi koji će se u direktnim duelima boriti za titulu šampiona, bez obzira na rivale u nekada svojim konferencijama. Ali, da li je baš tako? Stavite se u poziciju generalnog menadžera čiji je tim recimo 25. ili 32. u takovoj gabaritnoj ligi u januaru mesecu, a da se širenje NBA lige odradi po bilo kojoj varijanti sa brojem mečeva. Pošto najgori timovi dobijaju najviše pikove na draftu, očekivanja se nameću sama – timovi će popustiti, gubiti mečeve i juriti visoke pikove. Uskoro se naravno mogu očekivati i očigledna nameštanja utakmica, kojih nažalost očigledno ima i sada. Naročito pred kraj sezone, kada timovi koji mogu da dobiju visoke pikove uopšte nisu zainteresovani da igraju takmičarsku košarku. Baš prethodne sezone je vlasnik Dallas Mavericksa Marc Cuban kažnjen sa 600.000 dolara zbog toga što je javno pozvao igrače da “tankuju”, to jest da gube mečeve do kraja sezone jer su u tom momentu imali mizeran skor od 18 pobeda i 40 poraza. Iako je Adam Silver momentalno reagovao oštrom kaznom, pre svega “preventivno” da pokaže ostalim vlasnicima da se to ne radi javno, jasno je da je u NBA ligi ova stvar – normalna pojava. Neki timovi, poput Philadelphia 76ersa su više sezona proveli u rebuildingu i istovremeno u tankovanju – zarad visokih pikova i pravljenja mladog i jakog NBA tima. A nisu kažnjeni zbog očiglednog izbegavanja bilo kakvog takmičarskog duha.
Već sada je primetno da se dešavaju neke neuobičajene stvari. NBA liga je, zapravo, jako zanimljivo postavljena. U najkapitalističkijoj zemlji na svetu, liga je postavljena na principima socijalizma. Dakle, potpune ravnopravnosti. Ili je to samo naizgled? Naime, sa mekanim salary capom, koji može da se probije u slučaju da se debelo plati porez NBA ligi, neki timovi mogu da izdvoje više novca od drugih. Ove godine na plate može da se potroši minimalno 91.682.000 dolara (inače takođe sledi kažnjavanje) do maksimalnih 123.733.000, što je čak 10 timova ili trećina lige premašilo. Međutim, koliko god novca vlasnik neke NBA franšize imao, ono što ne može da se kupi je – položaj na tržištu. I tu nastaju novi problemi. Imamo primer iz prošle sezone i Kawhija Leonarda. Niti je želeo da igra, niti da produži ugovor sa Spursima jer su malo tržište i pored toga što su mu nudili super max ugovor – nešto što nije mogao da dobije ni od jednog NBA tima zbog pravila koja favorizuju franšizu koja te je odabrala na draftu. To nije ni Toronto u kome se sada nalazi, tako da se može očekivati da na kraju sezone napusti i Kanadu. Imamo i primer Anthony Davisa – koji je izjavio da hoće da ode u drugi “big market” tim. Šta ovo znači? Najveći igrači se više neće rukovoditi time da je lojalnost bitna. Svakako, šta znači “biti lojalan” u svetu milionera? U nekom romantičnom dobu, kada je sport bio odraz takmičenja, viteštva i poštenja, možda smo i mogli da govorimo na tu temu. Igranje za grb koji predstavljaš, ljude koje poznaješ i koji ti veruju i slično. Sport je, na početku, bio zanimacija bogatih koji gledaju siromašni, izvor zanimacije. Vratimo li se u daleku prošlost i u period starog Rima, slobodni građani i robovlasnici su uživali u borbama gladijatora, trkama dvokolica i slično. Ljudi koji su dolazili to da gledaju imali su u najmanju ruku slobodu, koja je tada bila jako skupa. No, da se vratimo u sadašnjost. Ogroman novac koji je vremenom ušao u sport doneo je i neka nova pravila. Sada deluje nepojmljivo da su igrači šezdesetih godina prošlog veka morali da drže kampove ili nađu sebi posao tokom letnje pauze kada nema treninga, niti je sezona. Jer je to bio način da zarade sebi za život dok ne krene sezona. Takođe, navijači su sada ti koji često jedva skupe za kartu, a igrači su milioneri. Često čak i pre nego što zakorače u NBA, što često dovodi u pitanje i njihovu posvećenost treninzima i napredovanju uopšte. Postavite se u kožu igrača od 19-20 godina koji je upravo potpisao ugovor kao jedan od top 10 pikova na draftu? Upravo deseti pik dobija minimalno 10 miliona dolara na tri godine, a to je samo od kluba. Prvi pik dobija, prema pravilima, barem 23 miliona dolara za tri sezone, ali prve pikove niko ne potpisuje samo na tri godine. O marketinškom delu posla bolje je i da ne govorimo, jer su ugovori često i veći nego košarkaški. Dokle je to dovelo? Da je od drafta 2013. godine samo 6 igrača postalo All Star. Od toga, Victor Oladipo verovatno nikada to ne bi postao da nije otišao iz Oklahome. Takođe, All Star igrači su postali Rudy Gobert, Joel Embiid i Karl Anthony Towns jer jednostavno u NBA dobrih centara više – nema. A od svih igrača, zapravo je najveći potencijal Giannis Antetokounmpo, koji i nije sa američkog kontinenta, kao ni Kristaps Porzingis. All Star potencijala svakako ima i kod drugih igrača, ali je očigledno da su među odabranima igrači koji su tu godinama u ligi. Naročito kada su u pitanju bekovske pozicije.
Dalje, dolazimo i do broja igrača. Američki koledži su godinama mogli da popunjavaju NBA svojim kapacitetima. Nije bilo pravila koliko se igrača moze uzeti na draftu, jedno vreme su postojali i regionalni pikovi, ali se sve to promenilo dolaskom sigurno najvažnijeg komesara koga je liga ikada imala – Davida Sterna. On je uveo mnogo pozitivnih stvari, od antidoping testa, sistema playoffa koji se sada koristi, pa do salary capa i dve runde drafta, sistema koji se koristi od 1989. godine. Ali, ono što je on sam pokrenuo može sada postati problem, a to je konstantno širenje NBA lige. Činjenično stanje je da ligu svake godine, što zbog povreda, što zbog konkurencije, napušta oko 10% igrača koji su tu bili prethodne sezone. Šta to u brojkama znači? Krenimo redom. Pre 35 godina, u ligi je bilo 23 ekipe, sa 12 igrača – retko kada bi se desilo da u rotaciju uđe jos neko, mada je u sastavu moglo biti jos dva igrača. Dolazimo do cifre od 276 igrača u postavama, a ukupna brojka ne prelazi 322 igrača. U dve runde drafta, u ligu je stizalo 46 igrača iz prve dve runde, a onda bi se mesta eventualno popunjavala pikovima iz treće runde. Međutim, školski sistem u državi je uspevao da pokrije sve te odlazeće igrače. Širenjem lige univerziteti nisu uspevali da proizvedu svake godine dovoljan broj igrača. Počelo je sa, prvo bojažljivo, draftovanjem evropskih igrača. Zatim se “bacilo oko” i na sve druge kontinente. NBA je već sa povećanjem broja klubova na 27 postala “crna rupa” svetske košarke.
Broj igrača koji je direktno iz srednje škole dolazio u NBA je postao alarmantno veliki, toliko da je 2006. doneto pravilo da moraju igrači da idu na koledž, makar jednu sezonu. To pravilo je, makar malo, obuzdalo igrače, roditelje i menadžere da već u prvoj godini srednjih škola regrutuju potencijalne NBA igrače i time znantno utiču na njihov igrački, ali i mentalni razvoj. Jer ne zaboravite, jako je teško igraču-detetu od recimo 15-16 godina da izdrži taj pritisak i često nerealna očekivanja roditelja. Nažalost, konstatno širenje NBA lige, velika potreba za igračima, učiniće da se ovo pravilo ukine – vrlo brzo.
Leave a Reply