Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Naša saradnica Tanja Pavlić Turbić Ilić lepim, emotivnim tekstom obeležila je godišnjicu smrti velikog Mirze Delibašića. Pridružujem se prologom koji sam napisao za knjigu španskog publiciste Huana Eskudera, koja se ovih dana pojavila u prodaji u Španiji. Naslov je „Rey Mirza“ (Kralj Mirza). Knjigu još nisam video, ali znam da ima 340 stranica i mnoga autentična svedočanstva Mirzinih prijatelja, saigrača, trenera… Huan Eskudero mi je rekao da ga je na pisanje knjige o Mirzi navela legenda o njemu koja traje. Mirzu je u dresu Reala gledao kao dečak, ali sve ono što je čuo o njemu navelo ga je da zaroni u prošlost i napiše knjigu o košarkaškom geniju. O knjizi ću drugom prilikom, kad je budem imao u ruikama. Za sada evo mog uvodnika za Huanovu knjigu:
Leto 1971… FIBA je u Gorici organizovala prvo Evropsko prvenstvo za kadete. Mirko Novosel, selektor Jugoslavije, okupio je grupu nepoznatih dečaka. Nije bilo televizije, šampionat smo pratili preko sportske štampe. Malo po malo počeli smo da upoznajemo momke koji su dobili svih 7 utakmica i postali šampioni Evrope. Mirza Delibašić je bio prvi strelac sa 17,2 poena po meču, pratio ga je Dragan Kićanović sa 15,0. U ekipi su bili Dragan Todorić, Rajko Žižić, Mirko Grgin… Svi su nešto kasnije postali zvezde u svojim timovima u jugoslovensoj Prvoj ligi.
Te 1971. Mirza Delibašić je igrao za Slobodu iz njegove rodne Tuzle. Dragan Kićanović je bio član skromnog Železničara, druge ekipe u Čačku, iza Borca. Dragan Todorić jeigrao u Slogi iz Kraljeva, Rajko Žižić u OKK Beogradu, Mirko Grgin u Jugoplastici iz Splita koja tada nije bila jaka kao nekoliko godina kasnije. Izvelikih košarkaških cenatara bilo je malo igrača, jedan je bio Čedomir Perinčić iz Zadra. Navodim klubove ukojima su igrači počinjali da bih ukazao na jednu od “tajni“ nekadašnjeg jugoslovenskog basketa: talenata je bilo na svim stranama a nepogrešivi “skauting“nije dozvoljavao da bilo koji talenat prođe nezapažno.
Godinu dana kasnije, i sa televizijom, pratili smo u Zadru istu generaciju na Prvenstvu Evrope za juniore. Osvojili su novu zlatnu medalju, sa istim glavnim protagonistima. Mirza Delibašić je opet bio najbolj istrelac sa prosekom od 16,3 poena, Kićanovuić je davao 12,3, Čeda Perinčić 9,7,Dragan Todorič 8,6…
Svaki ljubitelj košarke video je ogromni talenat čitave generacije, posebno lidera Mirze i Kiće. Bili su sjajan tandem, različiti ali kompatibilni, obojica sa „viškom“ talenta. Mirza je imao mirni karkter, na momente je delovao melanholično. Kića je bio eksplozivniji, spreman da se posvađa sa celim svetom da bi dobio. Obojica su imala sjajan šut, ali takođe iasistenciju, razumeli su igru i bili su „životno osiguranje“ za svoje trenere.
Mirza je plenio elegancijom koja je, moguće, bila posledica časova baleta koji je vežbao dok je bio dečak. Malo kasnije otkrio je tenis i trenirao do svoje 13. godine. Prognozirali su mu lepu budućnost u ovom sportu. Bio je šampion Bosne i Hercegovine u svom uzrastu, ali na sreću svih nas koji volimo košarku promenio je sport.
Posle trijumfa u Zadru svi veliki klubovi hteli su da u svoje redove dovedu zlatne momke. Kićanović je, posle jedne sezone u Borcu, došao u Partizan, isto kao i Todorić. Partizanje imao preliminarni dogovor sa Mirzinim roditeljima o njegovom dolasku uBeograd, ali jugoslovenska Federacija nije dozvolila taj prelazak. Rečeno je: Partizan je već doveo dva igrača iz te generacije i ne može imati i trećeg. Bila je to strateška odluka sa velikim posledicama za budućnost košarke u Bosnii Hercegovini. Destinacija za Mirzu bila je Sarajevo gde je Bogdan Tanjević, po okončanju igračke karijere u OKK Beogradu, počinjao svoju trenersku avanturu. Uzeo je Bosnu 1972. u Drugoj ligi i za samo 7 godina doveo je do titule prvakaEvrope 1979! Tog 6. aprila 1979. Bosna je pobedila Emerson Vareze 96-90 sa 45 poena Žarka Varajića i 30 Mirze Delibašića…
Tanjević je gradio ekipu postepeno, dovodio je igrače jednog po jednog, ali nema sumnje da je ključni momenat bio dolazak Delibašića. Svetislav Pešić je bio plej, Varajić krilo-strelac, Ratko Radovanović budući veliki centar, Bosiočić, Džogić, Soče, Čečur, Hadžić, Zrno i ostali veoma korisni igrači, usenci lidera, ali takođe veoma važni.
Delibašić je kasno ušao u A reprezuentaciju Jugoslavije. Nije ga bilo u Barseloni 1973. gde je Jugoslavija osvojila svoje prvo evropsko zlato. Na Mundijalu u San Huanu 1974. bio je 13. igrač, putovao je sa ekipom da uči i gleda, ali nije igrao. Od EP u Beogradu 1975.postao je stalni član najbolje jugoslovenske selekcije i ostao u njoj sve do bolesti koja ga je zatekla u Indesitu iz Kazerte, timu koji je trenirao BošaTanjević. Pretrpeo je moždani udar, veoma jak. Na jednoj klinici u Beogradu borio se za život. Dobio je tu bitku, ali karijera je bila završena. Ostao je ukošarci kao sportski direktor i selektor Bosne i Hercegovine.
Imao sam sreću da gledam i lično poznajem Mirzu Delibašića. Kao igrač imao je ogroman talenat. U sećanju mi je njegova elegancija, njegov pas o pod, njegov šut iz ugla terena, njegovo vođenje lopte dok mu je telo bilo u gorovo vertikalnom položaju…
Kad je izbio rat ostao je u Sarajevu, sa svojom rajom, termin koji je nemoguće prevesti ali koji označava grupu prijatelja koja deli mnoge stvari. Mirza je, kao poznata ličnost, mogao da izađe iz Sarajeva ali je ostao sa svojim prijateljima. Svoju drugu suprugi Slavicu i drugog sina Danka poslao je u Trst, naravno u kuću Boše Tanjevjća. Bilo me je sramota kada sam, tokom rata u Bosni i Hercegovini, u jednim srpskim novinama čitao da Mirza drži bordel u Sarajevu u kome se siluju srpske žene. Znao sam da ne može biti istina, ali u ratu uvek je prva žrtva istina. Kada smo se 1995. sreli u Sofiji na dodatnim kvalifikacijama za EP pričali smo osvemu. Sećam se i susreta Mirze i Kiće, bili su tada sportski direktori reprezentacija BiH i Jugoslavije. Dva košarkaška genija, razdvojena ratom.
Delibašić i njegov sin Danko u Madridu sa grčkim novinarom Bilom Skuntisom i urednikom Koš magazina Vladimirom Stankovićem ibMartinom Teljom, urednikom basket sekcije “Asa”
Sledeći i poslednji put video sam Mirzu u Madridu na inauguralnoj utakmici Evrolige Real Madrid-Olimpijakos, 16. oktobra 2000. Kada smo u Evroligi razgovarali i omogućim gostima za tu prvu utakmicu predložio sam da pozovemo i Mirzu. Đordi Bertomeu, direktor Evrolige, odmah je prihvatio. Koštalo me je da ubedim Mirzu da dođe, jer mu je zdravlje već bilo narušeno, ali je na kraju prihvatio postavivši uslov da sa njim pođe i njegov sin Danko. Pristao sam ne pitajući nikoga. Danko je mogao da na licu mesta, u Madridu, vidi ko je i šta je bio njegov otac i kakav je trag ostavio u glavnom gradu Španije.
Radujem se što se u Španiji pojavljuje knjiga o Mirzi Delibašiću, „poslednjem košarkaškom romantičaru“kako sam ga nazvao u jednom tekstu. Mirza je svojim talentom, blistavom karijerom i ljudskim vrlinama zaslužio dokument za večnost.
Photo: Printscreen i privatna arhiva
Leave a Reply