SP: Skrivene zamke

Piše: Aleksandar Ostojić

Prva reakcija na žreb za Svetsko prvenstvo u Kini bila je: odlično smo prošli! Italija, Angola i Filipini su sa nama u grupi, ako završimo kao prvi idemo u grupu sa drugoplasiranim iz naše skupine (najverovatnije Italija) i ekipama iz grupe C (Španija i Portoriko), Posle toga bi, kao prvoplasirani, išli na drugog iz grupe I (Poljska, Kina, Argentina, Rusija), a kao drugoplasirani bi išli na pobednika iz te grupe… Amerikance možemo videti tek u velikom finalu…

Sve je to lepo, i sve pod uslovom da Srbija, odnosno Saša Đorđević, ima na raspolaganju najjači mogući tim. A da li će zaista tako i biti? E – to je već u ovom trenutku velika nepoznanica. Miloš Teodosić je već najavio da će kao kapiten predvoditi reprezentaciju u Kini, ali on trenutno nema klub i iza sebe ima skoro dve sezone bez igračkog kontinuiteta. Bobana Marjanovića muče povrede, pitanje je da li će do kraja NBA sezone doživeti još neku, i da li će odlučiti da odmori svoje telo, ili ode na pripreme reprezentacije. Nikola Jokić je propustio poslednjih nekoliko važnih reprezentativnih akcija, a na pitanje da li će nastupiti u Kini odgovara krajnje neodređeno. Vladimira Micova je sam Saša Đorđević precrtao…

Ipak, ima razloga za optimizam. U odnosu na poslednje veliko takmičenje, a to je Evropsko prvenstvo 2017, naš tim je jači za nove asove koji su na pragu zenita svojih karijera. To se pre svih odnosi na Vasilija Micića i Nikolu Milutinova. Tokom kvalifikacija nametnuo se Stevan Jelovac, a Vladimir Lučić i Dragan Milosavljević su pokazali da su i dalje važni šrafovi ove reprezentacije. Zajedno sa Bogdanom Bogdanovićem i Nemanjom Bjelicom, čije učešće se skoro ne dovodi u pitanje, Teodosićem, Stefanom Jovićem, Nemanjom Dangubićem, Miroslavom Raduljicom, oporavljenim Mačvanom i Kuzmićem, pa čak i sa Dejanom Kravićem, centrom Virtusa koji je pre nekoliko dana preuzeo upravo Saša Đorđević, možemo imati respektabilan tim. U najgorem slučaju sposoban da se bori za vizu koja vodi na Olimpijske igre u Tokiju 2020.

U našoj grupi nagazna mina može biti Italija. Nekad je to bila košarkaška velesila, poslednjih decenija je u krizi, ali Azuri i dalje mogu da sastave sjajnu reprezentaciju. Njihov selektor Romeo Saketi, koji je nekad bio akter mitskih bitaka sa onom velikom Jugoslavijom, u kvalifikacijama nije mogao da računa na najveće zvezde. A to su Danilo Galinari (LA Klipers), Marko Belineli (San Antonio Spars), Nikolo Meli i Luiđi Datome (Fenerbahče), pa i Andrea Barnjani, koji nema klub još od 2017. Sa njima, kao i naturalizovanim centrom Džefom Bruksom (Armani) to može biti ekipa koju Srbija može da pobedi, ali i da izgubi ako se ne poklope sve kockice baš tog dana.

Ako bi Italija zauzela prvo mesto u našoj grupi, Srbija bi ušla u drugu fazu sa skorom 0-1, a u novoformiranoj grupi bi nas, pored Azura, čekali najverovatnije Španija i Portoriko. Prvo mesto garantuje prolaz bez susreta sa Amerikancima sve do finala, ali drugo ne…

Dakle, naša sudbina rešavaće se već u prvoj fazi na utakmici sa Italijom, 4. septembra. Poslednji put Srbija i Italija igrali su u četvrtfinalu Evropskog prvenstva 2017, i tada je bilo 83-67 za nas.

Ostala dva tima u našoj kvalifikacionoj grupi ne bi trebalo da nas brinu. Filipini i Angola zaista ne predstavljaju čak ni potencijalnu opasnost, pa su prva dva mesta za Srbiju i Italiju jednostavno “nacrtana”.