Dilema: Reprezentacija ili odmor

screenshot

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Aleksandar Ostojić

dIem da spavam. Pokušaću što više da se odmorim, da pijem dosta vode, da jedem zdravo.

 To je rekao Nikola Jokić posle 65 minuta provedenih na parketu u paklenoj utakmici plejofa Denver-Portland, u kojoj su igrana čak četiri produžetka.

Kad sam ovo pročitao prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je – ovako se odrađuje 148 miliona dolara vredan ugovor. Upravo na tu sumu Jokić je prošlog leta potpisao šetogodišnju vernost Denveru.

A već trenutak kasnije setio sam se da bi isti taj Nikola Jokić trebao biti najveći adut naše reprezentacije na predstojećem Svetskom prvenstvu u Kini, koje počinje za manje od četiri meseca.

Da li če popularni Jokara igrati za “orlove”, ili (ponovo) neće – to je dilema kojom se bavi sportska Srbija mesecima.

Pre nego što pokušam da dam odgovor na ovo pitanje, evo šta je ovog proleća izjavio naš selektor Saša Đorđević, upravo na temu igranja ili neigranja za nacionalni tim:

– Kao selektor imam obavezu da sastavim spisak od najboljih igrača koji su u najboljoj formi, ali koji takođe zaslužuju da budu pozvani na preliminarni spisak zbog svog odnosa prema reprezentaciji. Posle toga se spisak sužava i igrači odlučuju hoće li da igraju na takmičenju za koje se spremamo. Rekao sam ovo odavno: povrede su jedini razlog koji prihvatam!

Koliko znam, Jokić nije povređen, ali nije bio ni pretprošlog leta, kad je u svom rodnom Somboru prevrtao traktorske gume i nabacivao mišićnu masu dok se srpska reprezentacija spremala, i kasnije igrala na Evropskom prvenstvu u Turskoj. Mnogi su mu kasnije zamerili na nedostatku patriotizma. Uglavnom oni koji retko putuju avionom na duže relacije, a i kad se otisnu na neko takvo putovanje posle se nedelju dana odmaraju i pokušavaju da dođu sebi. E, sad – zamislite čoveka koji od oktobra do maja putuje bar 50 puta na relacijama od po nekoliko sati, i posle toga igra utakmice, koje neki put traju i 65 minuta!? Koliko vremena njemu treba za odmor?

Dobro, stoji argument da se nekad nije otkazivao poziv selektora u jugoslovenske reprezentacije, ali tada se košarka igrala jednom u sedam dana, a treniralo se tri-četiri puta nedeljno. Mada je i tada bilo onih koji nisu hteli da se odazovu pozivu selektora.

Poznat je primer jednog od najboljih, a svakako najdugovečnijih srpskih centara. Reč je o Mijailu Grušanoviću, koji je carevao pod obručima od – nećete verovati – 1978. do 2010. Džaba što je bio MVP tadašnje jugo lige, kad selektorima nije padalo na pamet da ga zovu na pripreme. Ne zato jer Mijailo nije zasluživao poziv, naprotiv, nego jer je popularni Mikan celo leto obrađivao njive u okolini Šapca. I nije mu padalo na pamet da se u to vreme bavi košarkom, makar i reprezentativnom.

Ili – ono čuveno Evropsko prvenstvo u Atini 1995, kad smo u epskom finalu pobedili Litvaniju. Ne bi ni igrali na tom Eurobasketu da tadašnji gensek FIBA Bora Stanković nije “izmislio” kvalifikacioni turnir u Sofiji. Na njemu je jugoslovenska reprezentacija zauzela prvo mesto, uz dosta muke jer je imala najviše problema pod obručima. U ekipi nije bilo prve zvezde naše košarke Vlade Divca, koji je te godine vodio sudski sport sa Partizanom pred sudom u Los Anđelesu. Crno-beli su tražili da im Divac plati određenu svotu i od svog drugog ugovora sa Lejkersima, ovome to nije padalo na pamet, a situacija je bila toliko zategnuta da Vlade nije hteo ni da igra za reprezentaciju. Kasnije se stvar nekako izgladila, pa je Divac bio član onog tima koji je slavio u Atini.

I nije mu to bio jedini otkaz. Pet godina kasnije, pred okupljanje reprezentacije za Olimpijske igre u Sidneju 2000. Divac je poslao poruku: “Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana”.

Nije bio jedini. Uz njega, Sidnej je otkazao i – sadašnji selektor Saša Đorđević. Evo i njegovog obrazloženja: “Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom”.

Isti ovaj dvojac otkazao je i godinu dana kasnije selektoru Svetislavu Pešiću nastup na Evropskom prvenstvu u Turskoj 2001, na kome smo postali kontinentalni šampioni. Uz njih i Željko Rebrača. “Iskusan igrač njegovog kalibra izuzetno je potreban ekipi. Međutim, Rebrača se priprema za odlazak u NBA ligu, a ima i određenih zdravstvenih problema, pa je odustao od učešća na prvenstvu Evrope”, objasnio je tada Pešić.

Rebrača je otkazao i nasup na Eurobasketu 2007. kad je selektor bio Moka Slavnić. Tad mu je izgovor bio da – ide na pecanje! Na tom šampionatu prvi centar reprezentacije bio je Darko Miličić, koji takođe ima svoju “istoriju” otkaza. On se 2004. zahvalio selektoru uz objašnjenje da treba tog leta da – polaže vozački ispit.

Ni 2009. Miličić se nije odazvao pozivu selektora Ivkovića za Evropsko prvenstvo u Poljskoj. Obrazloženje – nalazio se na životnoj prekretnici.

– On se ženi 23. maja, a sredinom priprema treba da se porodi njegova buduća supruga. Tako da neće imati ono što je za igrača najvažnije, koncentraciju – objasnio je tada Ivković. – Ja sam uradio sve što je potrebno, a on mojoj malenkosti nije udovoljio ni da se vidimo, ni na jedan moj poziv nije odgovorio. Da li je potreban još neki argument?

Spisak onih koji su iz ovih ili onih razloga odbili da igraju za reprezentacije zaista je dugačak: Vlade Divac, Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Dejan Tomašević, Vlado Šćepanović, Milan Gurović, Dejan Milojević, Predrag Stojaković, Igor Rakočević, Miloš Vujanić, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Nenad Krstić, Petar Popović, Kosta Perović, Aleksandar Pavlović, Darko Miličić, Milan Mačvan, Duško Savanović, Miroslav Raduljica, Milovan Raković, Vladimir Micov, Novica Veličković, Nikola Milutinov, Boban Marjanović…

Možda je najdramatičniji bio otkaz Dragana Labovića u vreme kad je selektor bio Duda Ivković. Iznervirani igrač je rekao za trenera: “Moje mišljenje je da ste neuspešan trener. Mislim da uopšte niste trener, nego da ste košarkaški filozof. Uzeli ste dve Evrolige, potrošili 970 miliona evra”.

Ovome verovatno ne treba nikakav komentar.

Ostale su u sećanju i reči Saše Đorđevića posle otkaza Novice Veličkovića pred Svetsko prvenstvo 2014:

– Bruka i sramota šta mi je uradio. Da mi je javio tri minuta pre nego što ću saopštiti spisak, sve bi bilo u redu.

Ipak, sve je ovo “limunada”! Mnogi su svakako zaboravili slučaj sa Univerzijdom 2017. u Kineskom Tajpeju. Tada je poziv za nastup u studentskoj reprezentaciji selektoru Zoranu Todoroviću otkazalo ni manje, ni više nego – 26 igrača!

– Više nije ni bitno koji su razlozi zbog kojih se nisu pojavili. Očekivao sam da će “prozori” i kvalifikacione utakmice za Mundobasket u novembru biti motiv većini igrača da se kroz Univerzijadu nametnu selektoru Aleksandru Đorđeviću. Sećam se da smo pre četiri godine, posle osvajanja bronzane medelje u Kazanju na Univerzijadi, odmah krenuli za Srbiju autobusom da bi se Nikola Kalinić i Đorđe Gagić priključili A reprezentaciji, a kasnije i Stefan Jović. Ali to je vreme iza nas – rekao je tada Todorović.

Dakle, otkaza je uvek bilo, a biće ih i ubuduće. Neke smo uspešno preboleli i osvajali medalje, ali neke nikad nismo. Posle njih ostalo je pitanje da li smo mogli mnogo više da smo bili kompletni? Da li ćemo sebi isto pitanje postaviti i sredinom septembra, posle završetka Mundobasketa u Kini?

Nikola Jokić nedavno je rekao da je još rano da razmišlja o reprezentaciji.

Ako njegov Denver daleko dogura u NBA plejofu, a popularni Jokara nastavi da obara rekorde u minutaži provedenoj na parketu (i mnoge druge rekorde), neće biti pitanje treba li on da igra ili ne, nego – koliko je humano pozivati ga, i očekivati od njega da se odazove. Ili, kad već živimo u vreme raznih “lex specialis” zakona, možda bi se jedan takav mogao doneti i za Jokića. Pa da dođe u Kinu bez priprema, i pokuša da pomogne reprezentaciji. Poznajući metode rada Saše Đorđevića, mislim da ovakav sled događaja ne dolazi u obzir.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*