Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Danas neću baš o košarci u nadi da će možda nekog zanimati neki detalji iz svakodnevnog života stranca u Kini. Osnovni savet: ne idite sami u Kinu, osim ako znate jezik. Komunikacija je najveći problem, možda je bolje u Pekingu i Šangaju, videćemo, ali u provinciji kakva je Fošan, uprkos 7 miliona stanovnika, bez jezika ste izgubljeni. Čak i u hotelima svetskih lanaca sporazumevanje, uglavnom, ide preko mobilnog telefona. Vi kažete nešto na engleskom, Kinez (ili Kineskinja) ukuca nešto u svoj mobilni i onda na ekranu izađe da li ste želeli da pitate to i to… Ako potvrdite, onda oni kažu „svom prevodicu“ koji „napiše“ odgovor, pa opet čitate sa ekrana… Možete zamisliti kako to izgleda kad ovakva procudera treba da se sprovede i za naručivanje jednog piva…
Kad sam u utorak oko 15 h po loklanmom vremenu sišao iz sobe da nešto ručam, zatekao sam zatvorene restorane koji se ponovo otvaraju u 18,00. Pitam mogu li negde u blizini nešto da pojedem, rekoše da je na jedno 15 minuta od hotela šoping-centar gde ima restorana. Krenuh na rečenu stranu, posle 15-ak minuta hoda ne videh (još) šoping centar, ali reših da oprobam sreću u nečemu što je ličilo na restoran. Vidim šank, stolovi, gosti… Uđem, ali Kineskinja za šankom, osim ljubaznog osmeha, nije mogla da ponudi ništa više. Nije čak imala ni mobilni za prevod. Na sreću, neki momak za jednim od stolova govorio je engleski. Prevodio je moja pitanja šankerici koja je potvrdila da mogu da ručam, ali moram malo da pričekam jer “šef nije tu“. Ovo „šef“ shvatio sam kao da je reč o kuvaru. Uz pomoć ljubaznog Kineza koji pomaže u prevodu naručio sam stek. Dok sam čekao, videh na zidu reklamu za pivo „korona“. Naručih jedno, stiže čuveni meksički napitak, u originalnoj flaši i sa parčetom limuna u grliću. Uzgred, radio je i vaj-faj…
Nisam video kada je „šef“ stigao, ali je moj stek brzo bio na stolu. Sa strane pomfrit, plus dve činijice sa sosovima, jedan prepoznajem kao pardajz, drugi nisam uspeo da identifikujem. Bez hleba, naravno. Ušao sam na “tref”, a ispostavilo se da sam pojeo najbolji obrok od dolaska u Kinu! Zadovoljan, častio sam sebe još jednom „koronom“ i srećan krenuo nazad u hotel. Usput sam osmotrio neku vodu, nisam siguran da li je reka ili kanal. Videh nekoliko riba sa stomakom gore, mrtve… Loš znak.
Stek sam jeo viljuškom i nožem jer ne verjem da bi i najveštiji Kinezi mogli da se sa onim štapićima izbore sa šniclom. Kad smo kod njih, štapića, u dvorani sam dobio lekciju kako se koriste, ali je nisam baš savladao. Za novinare je obezbeđen ketering, iz nekog restorana stižu paketići sa serviranim obrokom, nije uvek lako ustanoviti šta jedemo ali je pirinač prepoznatljiv i obavezan. Uz hranu ide i pribor, naravno štapići. Izgledaju kao duža drvena pinceta, slepljeni na jednoj strani ali mogu da se razdvoje pa malo liče na cirkle. Videvši da se mučim da „navatam“ nešto od hrane, prišla mi je devojka koja radi kao volonter i rekla da moram da razdvojim štapiće. Pokušala je da mi pokaže ali nisam joj dozvolio jer tek sa dva štapića ne bih uhvatio ništa. Ovako sam, kao klještima, uspevao da ubodem nešto… Još jedan savet: ako pobeđete u Kinu staviti u torbu neku viljuškicu ili kašičicu, valjaće.
Pošto sam u zvaničnom hotelu FIBA za novinare imam bus do dvorane, a ako mi vreme ne odgovara može i taksi, nije skup. Na ulicama je mnogo automobila, uglavnom dobrih, i takođe mnogo eletričnih motorčića (malo većih od sada u Evropi populanih trotineta), i takođe bicikli. Osim privatnih, postoje i neki „javni“, ne znam da li su za iznajmljivanje, ali Miloš Ćirić, naš fudbalski trener koji radi u obližnjem Šenženu, reče mi da se bicikli ostavljaju ko gde hoće i, izgleda, kako hoće, jer sam ih na ulici video „parkirane“ na sve načine.
Na motorima i biciklima su ponekad cele porodice, na jednom motorčetu videh čoveka ispred koga stoji dete koje nema više od dve godine… U Barseloni bi tatu odmah uhapsili. Tek poneko nosi šlem, izgleda da nije obavezan, ili se propisi liberalno tumače. Vozi se ok, nisam primetio da iko „divlja“. Taksisti su korektni, uključuju taksimetar ali je problem sporazumevanje, preporučljivo je da mu neko od domaćih kaže gde vozi gosta ili da imate napisanu adresu, naravno na kineskom.
Novinari se dosta žale na internet. Generalno, radi u dvorani i sali za rad, ali bude prekida, zastoja… Poseban problem je „digitalni zid“ koji je izgrađen prema zapadnom svetu. Neko , dosta uspešno, kontroliše sve što bi negativno moglo da utiče na kineske ljude. Pristup društvenim mrežama je, generalno, nemoguć. Neke stranice se čas otvaraju, čas ne. Kao da zavisi od sadržaja. Nema tvitera, fejsbuka, instragama, dži mejla, vikipedije… Nešto može da se „predribla“ preko aplikacije VPN, ili preko mreže „Bing“, ali da biste bili sigurni da ćete imati pristup svemu kao kod kuće morate imati spevijalni softver.
Santi Velasko, španski lingvist koji godinama živi i radi u Kini, kaže mi da je blokada pojedinih stranica interneta čista hipokrizija jer preko TV, čak i u crtanim filmovima, ima u izobilju nasilja, krvi, psovki… Santi je inače vlasnik jedne od najboljih košarkaških (i fudbalskih) stranica. Posetite www.linguasport.com i uverite se. Osim obilja podataka tamo ćete naći najtačnije napisana imena svih fudbalera, košarkaša i trenera. Rudnik.
Leave a Reply