Razgovarao: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Naš uspešni stručnjak i veliki prijatelj Koš magazina, Igor Kokoškov novi je selektor reprezentacije Srbije. Uz čestitke Igoru i želje za uspešan rad, ponavljamo intervju koji je ekskluzivno za naš sajt dao pre tačno dve godine, neposredno posle osvajanja titule evropskog prvaka sa reprezentacijom Slovenije. Verujemo da je zanimljivo podsetiti se Igorovih razmišljanja, tim pre jer on nije promenio svoje stavove koje je izložio u tom intervjuu.
***
Otkud Igor Kokoškov u košarci? Razlozi, igrački idoli, događaji, tradicija u porodici, ako je bilo?
– Da je do tradicije, bio bih… fudbaler. Zapravo, i počeo sam kao fudbaler, zajedno sa bratom, jer je naš otac bio fudbaler Voždovačkog. Ja sam odrastao na Voždovcu, pikao loptu na ulici i video sebe u fudbalu, ali onda je klub Vojvoda Stepa otvorio školu košarke. Svratio sam i – ostao. Ubrzo sam, kao junior, prešao u Crvenu zvezdu gde su mi treneri bili Branislav Rajačić-Rajče i Goran Miljković-Finac.
Ko je bio u toj generaciji?
– Saša Obradović, Aleksandar Gilić, Kaličanin, Milovanović… Povremeno je sa nama bio i Neša Ilić, ali je on već bio prvotimac… Sa 194 centimetra bio sam najniži u timu, igrao sam na poziciji pleja.
Kako i zašto trener?
– Nije mi se dalo da nastavim igračku karijeru… Sa 18 godina imao sam saobraćajnu nesreću koja me je primorala da napustim aktivno igranje, ali znao sam da je moja budućnost u sportu, tačnije u košarci. Dobio sam šansu da vodim kadete OKK Beograda, gde mi je mentor bio Bora Cenić, sjajajn stručnjak, izuzetan metodičar i analitičar. Metodologija rada je veoma bitna za mladog trenera. Posle OKK Beograda trenirao sam juniore Partizana, pa stigao i do juniorske reprezentacije Jugoslavije.
Veza sa američkom košarkom počela je još tada?
– Bio sam željan znanja, studirao sam DIF ali sam sanjao da odem u Ameriku, na izvor košarke, i tokom 1996. i 1997. ostvarila mi se želja. Prvo sam bio na Konektikatu, pa onda na Univerzitetu Čikago. Bio sam sjajno primljen, a zasluga pripada svima koji su stvarali imidž naše košarke jer gde god sam rekao odakle sam, znali su za nekog našeg igrača ili trenera. Onda sam 1997. otišao na Djuk, tamo sam napravio kontakt sa Majkom Kšiževskim koji je bio i selektor reprezentacije SAD na Mundijalu 1990. u Argentini. Nije me poznavao, ali je znao odakle dolazim i o košarci u Srbiji. Jedan Majkovih pomoćnika bio je Kvin Snajder, koji me je pozvao da radim sa njim kada je 1999. preuzeo Misuri. Rekli su mi da sam ja bio prvi ne-američki trener u u NCAA. Moram da kažem da sam od prvog trenutka u SAD tražio proširenje mog znanja, a ne posao. Posle se to spojilo. Posle jedne godine na Misuriju, Džon Hemond me 2000. pozvao u LA Kliperse i od tada sam stalno u SAD.
Kako je dalje tekla karijera i šta se gde naučili?
– Svako iskustvo je dragoceno. U Klipersima sam ostao 3 godine. Klipersi su u to vreme sa svojim stilom igre bili avangarda u NBA, a ja sam imao čast da opet budem prvi trener van SAD u NBA. Iz Klipersa sam otišao u Detroit, koji je bio sušta suprotnost Klipersima jer je imao tim veterana koji je igrao drugačije, sporije, na iskustvo. Ostao sam 5 godina, igrali smo 5 finala i bili prvaci 2004. sa Lerijem Braunom. Narednih 5 godina proveo sam u Finiksu, koji je igrao u neverovatnom ritmu Stiva Neša. Sledila je kratka epizoda u Orlandu, a poslednje tri godine sam u Juti. Sve zajedno 17 godina u američkoj košarci.
Kad smo kod Jute, spominje li neko Pita Maravića, sjajnog igrača srpskog porekla?
– Pitov dres visi pod svodom naše dvorane, ali pamte ga samo najstariji navijači. Mladi danas ne pamte ni Džona Stoktona ili Karla Melouna, koji su toliko zadužili Jutu, a kamo li Pita Maravića. To je neminovnost, ništa neobično, ali kad sa starijima pričam o Maraviću osećam veliko poštovanje koje oni koji ga pamte imaju prema njemu.
Da li verujete da ćete jednog dana biti i prvi trener u nekom NBA timu?
– Ne opterećujem se time. Zadovoljan sam onim što sam postigao do sada. Stvari treba da idu svojim tokom, prirodno. Ono na šta ja mogu da utičem jeste da budem u svakom trenutku spreman za slučaj da se takva šansa ukaže. Ponekad treba i malo sreće, ali samo da se ukaže prilika, posle sve zavisi od sposobnosti. I neću biti nesrećan ako ne budem prvi trener u NBA.
Ima li šansi da neki evropski trener sedne na klupu NBA tima kao prvi stručnjak?
– To će se kad-tad desiti jer je neminovno, ali ne mogu da predvidim kad. Treba da se slože kockice, da se pogodi tajming… Nije stvar znanja, Evropa sigurno ima trenere koji mogu da rade u NBA, ali predsednici i vlasnici klubova ne znaju dovoljno evropske stručnjake i nisu skloni da razikuju, ali pre ili kasnije neko će probiti led.
Da pređemo na igrače. Šta se može očekivati od srpskih igrača ove sezone, ko je od košarkaša iz Sdrbije i eks Jugoslavije ostavio najdublji trag u NBA?
– Drago mi je što se kolonija proširila, što su došli Teodosić i Bogdanović. Jokić ima veliki potencijal, verujem da će ova sezona biti njegova. On će nositi tim, ima sve uslove da bude lider jer ima sve: šut, skok, pas, štos… Sve to treba da sačuva, da ostane svoj, sa talentom koji je doneo. Teo se, na žalost, povredio ali njegov talenat je božiji dar i doći će do izražaja jer je njegovo dodavanje unikatno. Bogdanović će rasti, ima kvalitete za NBA i prognoziram da će za 2-3 godine biti lider tima. Mi smo hteli da ga „ukrademo“ od Finiksa koji ga je draftovao, ali je Sakramento bio brži. Od bivših igrača svakako je najveći trag ostavio Vlade Divac koji je igrao čak 16 sezona, a od igrača sa prostora bivše države rekao bih da je to Dražen Petrović. Sa subjektivne tačke gledišta mislim da je Dražen bio najbolji evropski igrač koji je ikada igrao u NBA, jer u odnosu na druge zvezde treba uzeti u obziru malo vremena koje je proveo u NBA i, drugo, trag koji je ostavio u evropskoj košarci. Na prmer, Novicki ili Parker nisu uradili ništa u evropskom basketu.
Kako ste u Solt Lejk Sitiju dočekani kao selektor prvaka Evrope?
– Bio sam prijatno iznenađen koliko se Evropsko prvenstvo pratilo. Predsezona još nije bila počela, pa je EP bio centralni događaj. Mnogo ljudi mi je čestitalo, od kolega iz kluba preko navijača do običnih ljudi. Prija to, neću da krijem. Ja jesam isti čovek, ali situacija nije ista. Svestan sam da smo napravili veliki uspeh za slovenačku košarku, ali i za mene lično.
Kako je izgledalo to sa Slovenijom? Kad ste shvatili da imate tim za titulu?
– Tim je rastao iz utakmice u utakmicu. Nismo davali velika obećanja, radili smo i držali se starog pravila da je najvažnija prva naredna utakmica. Pribojavao sam se prvog meča protiv Poljske, posle je trebalo igrati sa Finskom koja je pred svojim navijačima dobila Francusku, a onda su na red došli Grci koji su morali da se vade. Sve smo dobro izgurili, ali pribojavao sam se nokaut faze, jer je Slovenija 2015. u osmini finala ispala od Letonije. Tek kad smo pobedili Španiju počeo sam da razmišljam o mogućem trijumfu. Ni igračima nisam dozvoljavao da pričaju o medalji mada je Luka Dončić, zbog svoje mladosti, bio nepopravljivi optimista i od prvog dana tvrdio da ćemo uzeti medalju.
Da li ste očekivali onakvu eksplsoziju Gorana Dragića i Luke Dončića?
– Radili smo da se to desi. Dončić me nije izneadio, nekako smo ga „programirali“ da tako igra. Puno sam očekivao od njega jer sam na pripremamam video sav njegov potencijal, i on je sva očekivanja opravdao. On već sada nosi igru Reala, a biće nosilac gde god bude igrao jer ima takve karakteristike i retku polivalentnost. Što se Dragića tiče, sada je lako reći da sam očekivao od njega to što je pružio, ali u startu nije bilo lako. Došao je na pripreme posle smrtnog slučaja u porodici i nisam znao kako će se to odraziti na njega. Na sreću, karakterom istinskog asa prevazišao je situaciju i tako je nastao tandem Dragić-Dončić. Povrh svega, bili su cimeri što je bilo dragoceno jer je Dragić kao stariji smirivao Lukin mladalački temperament, dok su se na terenu slagali kao da godinama igraju zajedno.
Kako je bilo igrati finale protiv Srbije?
– Sretali smo se u hotelu, videlo se u ponašanju igrača obe reprezentacije da su svesni uspeha koji su ostvarili već ulaskom u finale. Mislim da nam je pomoglo što nismo „morali“ da osvojimo zlato, niko to od nas nije tražio. Druga je stvar što su svi to želeli, i što smo na kraju ostvarili posle mnogo uložene energije protiv velikog protivnika.
Iz Slovenije stižu vesti da su vam „zamrzli“ mesto selektora, i da bi ste se mogli vratiti za Mundijal u Kini 2019?
– Slovenija ima selektora, Radu Trifunovića, ja sam zvanično savetnik, a šta će biti u budućnosti – videćemo.
Neizbežno je hipotetičko pitanje: Da li biste prihvatili poziv da budete selektor Srbije ako vam neko jednog dana to punudi?
– Prvo moram da kažem da Srbija u Saši Đorđeviću ima sjajnog selektora koji odlično radi svoj posao. Drugo, ja sam 2004. bio član stručnog štaba Jugoslavije kada je Željko Obradović bio selektor, i to je za mene bila velika čast i dragoceno iskustvo. Ako baš insistirate na odgovoru, i ako taklav poziv ikada stigne, bila bi mi čast da budem selektor Srbije. To bi, apsolutno, bila privilegija jer je Srbija, kada je košarka u pitanju, institucija. To bi bila kruna karijere.
Leave a Reply