Piše: Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin
Za čoveka koji je upravo napunio 75 godina izgleda sasvim dobro. Mada pamti i mnogo bolja izdanja. Na primer ona iz osamdesetih, kad je u utegnutim Armani odelima, sa kosom začešljanom unazad po ugledu na gangsterske bosove i “tonom” briljantina sedeo na klupi Lejkersa i bio apsolutni gospodar situacije. U tajmautu bi nacrtao akciju, onda bi Karim Abdul-Džabar uhvatio loptu, dodao je Medžiku Džonsonu, ovaj bacio dijagonalu preko celog terena i pronašao Džejmsa Vortija koji bi zakucao. Publika u “Forumu” u delirijumu, Džek Nikolson uleće u teren i vrišti, a kamera hvata režisera čuvenog šoutajma Peta Rajlija, jer o njemu je reč. U opštem metežu njemu se nijedna dlaka u pažljivo stilizovanoj frizuri ne bi pomerila. A i kako bi kad su sve bile betonirane briljantinom koji je, uz “showtime”, bio njegov zaštitni znak.
Odmah treba reći da je Rajli jedina osoba na američkom kontinentu koja je, kad je reč o košarci, osvojila titule šampiona NBA lige kao igrač, trener i predsednik kluba. Ima ukupno devet prstenova koji se dodeljuju prvaku: jedan kao igrač, pet kao trener i tri kao predsednik kluba. Ako neko pomisli da je to mnogo – razočaraću ga. Malo je! S obzirom kakav je trag ostavio u košarci, a traje u njoj već skoro 50 godina. Bolji poznavaoci NBA lige potvrdiće da se decenijama gotovo sve u američkoj profi košarci vrti oko njega, gde je uspeh tu je Rajli.
“Uspeh je prvi korak ka sunovratu”. Ovo je citat iz Rajlijeve knjige “Showtime: Inside the Lakers Breakthrough Season”. Objasnio je u njoj i zašto tako misli: posle osvajanja titule prvaka, na početku sledeće sezone, igrači dolaze sa idejom da svaki od njih zaslužuje veću minutažu, da treba češće da šutira i da mora da zarađuje više novca. Upravo to se dogodilo Lejkersima u sezoni 1980-81, prvoj posle osvajanja titule. Zaboravio je jedino da u knjizi napiše kako je ta sezona donela nesreću svima u Los Anđelesu – osim njemu. Dotle je bio pomoćnik prvom treneru Polu Vesthedu, a posle kraha u plejofu i ispadanja od Hjustona, Medžik Džonson se pobunio i tražio trejd. Generalni menadžer Džeri Vest se složio da se nešto mora menjati, ali nije promenio Medžika nego Vestheda, i na njegovo mesto postavio Peta Rajlija. Već dogodine titula se vratila u grad anđela, stvoren je šoutajm i krenule su legende o zalizanom treneru u odelima od pet hiljada dolara. Traju do danas.
Rajli je rođen 20. marta 1945. u gradiću Roumu, nadomak Njujorka. Namerno pišemo kako se ime gradića izgovara, inače je ime identično italijanskoj prestonici (Rome). Petov otac Lion je preko dvadeset godina igrao bejzbol u lokalnim ligama. Prvu ozbiljnu košarku Pet Rajli je zaigrao u gimnaziji Linton, i odmah bio akter utakmice koju je kasnije opisivao kao jednu od najvažnijih u istoriji košarke američke Istočne obale. Njegov Linton je sa 74-68 pobedio njujorški Pauer Memorijal, za koji je nastupao niko drugi do Lju Alsindor. Kasnije je promenio ime u Karim Abdul-Džabar, i bio jedan od stubova Rajlijevog šoutajma u Lejkersima.
Rajli je bio sasvim solidan bek, studirao je na univerzitetu Kentaki gde ga je trenirao legendarni Adolf Rap (taj je trenirao mnoge, jer je pune 42 godine bio “head coach” Kentakija). Na draftu 1967. Rajlijevo ime bilo je jedno od najčešće spominjanih. Manje zbog njegovih kvaliteta, više zato jer je draftovan u prvoj rundi od strane San Dijega, ali odabrali su ga i Dalas Kaubojsi u 11. rundi drafta – za NFL ligu američkog fudbala! Opredelio se za košarku, i nije pogrešio. Devet godina je proveo kao igrač u NBA ligi, u San Dijego Roketsima, Los Anđeles Lejkersima i Finiks Sansima. Penzionisao se sa prosekom 7,4 poena u karijeri i jednim šampionski prstenom osvojenim u Lejkersima.
Odmah po završetku igračke karijere počinje da radi kao TV komentator, ali ga čudan splet okolnosti dovodi u situaciju da postane trener. Naime, tokom sezone 1979-80 prvi trener Lejkersa Džek Mekini bio je teško povređen u jednom – biciklističkom udesu. Jedva je izvukao živu glavu, nije mogao da nastavi da se bavi svojim poslom i umesto njega odabran je Pol Vesthed. Koji je, opet, za svog pomoćnika doveo TV komentatora Peta Rajlija. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je Rajli postao ikona stila i uklopio sopstveni i imidž Lejkersa u holivudski milje.
U Los Anđelesu je osvojio četiri titule – 1982, 1985, 1987. i 1988. Lejkersi su pod njim postali prvi tim koji je odbranio titulu posle 19 godina. A Rajli je do danas ostao upisan kao jedan od samo šest ljudi koji su osvajali šampionske prstenove kao igrači i treneri (Bil Rasel, Tom Hajnson, Kej Si Džons, Bili Kaningem i Stiv Ker). Kad je 1990. naprasno odlučio da napusti LA i vrati se svom prvobitnom poslu – komentarisanju na TV – Pet Rajli je već oko sebe imao izgrađenu auru koja se mogla meriti samo sa onom koju je imao Red Oerbah, tvorac čuvenih Boston Seltiksa.
Nije dugo izdržao na televiziji, i već 1991. seda na klupu Njujork Niksa. Imao je odličan tim predvođen Patrikom Juingom, ali i tu nesreću da je tih godina ligom harao Čikago predvođen Majklom Džordanom i Filom Džeksonom. Jedino što je uspeo jeste da osvoji jednu od svoje tri titule trenera godine.
Sledeći izazov pronašao je na Floridi, u Majamiju. Poslao je faksom otkaz Njujorku, i zaposlio se u Majami Hitu kao predsednik kluba. Nastao je spor jer je imao još jednu godinu ugovora sa Njujorkom, ali je sve izglađeno tako što je na adresu kluba iz Velike jabuke uplaćeno milion dolara. Ubrzo je seo na klupu Hita, i počeo sa stvaranjem još jednog šampionskog tima. Uspeo je u tome 2006. Postao je, uz Aleksa Hanuma i Fila Džeksona, jedini trener koji je sa dva različita kluba osvajao šampionski prsten. Ubrzo posle toga posvetio se samo poslu generalnog menadžera Majamija, i stvorio šampionsku generaciju predvođenu Dvejnom Vejdom, kasnije Lebronom Džejmsom i Krisom Bošom. Sa njim kao predsednikom Majami je trijumfovao 2012. i 2013.
Trenirajući klubove u tri američka grada koji su najpoznatiji po noćnom životu i glamuru – Los Anđelesu, Njujorku i Majamiju – Pet Rajli je od sebe stvorio svojevrsnu ikonu pop kulture. Čak je bio glavni junak u jednoj Sega Genesis video igrici. Uspeo je da upozna svog idola Đorđa Armanija, i sprijatelji se sa njim, naravno nastavio je da nosi isključivo njegova odela i kravate. Pored menadžerskog posla u Majamiju, stiže i da drži izuzetno posećene motivacione govore. Naplaćuje ih 50 hiljada dolara po večeri. Obožava Brusa Springstina. Kad je 2008. priman u Nejsmitovu Kuću svanih u Springfildu, svoj inauguracioni govor završio je strofom iz Springstinove pesme “Back In Your Arms Again”.
Devet puta je predvodio timove na Ol star utakmicama. Izabran je za jednog od deset najvećih trenera u istoriji NBA lige u anketi iz 1996. Dobio je 2012. nagradu za životno delo koja nosi ime Čaka Dejlija.
Leave a Reply