Izvor: Mozzartsport, The Players Tribune
Jezivo iskreno obraćanje Udonisa Haslema, molimo vas da pročitate do kraja, nećemo ga dalje najavljivati:
“Videli ste onaj video koji kruži gde se vide naivni studenti sa koledža iz Južne Karoline tokom prolećnog raspusta, gde se vidi kako kažu “Ako dobijem koronu, dobiću koronu, brate, i ostale gluposti?
Čoveče, mogu samo jedno da kažem.
Ta deca nisu bila gladna nijednog dana u životu.
Nisu nikada morala da brinu ni o čemu ozbiljnom osim o nenajavljenim testovima. Ali oni i dalje dolaze ovde, u našu državu, usred pandemije, i prave se da se ništa ne dešava?
Obično nisam taj lik koji radi ovakve stvari… Ne pišem mnogo tekstova. Ali ako ćete da se zaj..ate sa mojim gradom, onda ću da progovorim o tome.
Staću na sekundu i reći ću šta imam.
Zanimljivo je, ta deca doleću u delove kao što je South Beach na nekoliko dana da partijaju i oni misle da je to Majami. Ali oni nikada nisu videli pravi Majami. Nikada nisu bili u Liberti Sitiju. Nikada nisu videli drugu stranu ovog grada koja živi lice uz lice. Stranu ovog grada koja preživljava od obroka do obroka.
Da vam kažem nešto, čoveče – postoji Liberti siti u svakom gradu. To su obični ljudi, sa običnim mukama. Ne znam kako da učinim da me drugi čuju, ali ovo kažem iz dubine srca: Ti ljudi koji rastu u pravom Majamiju, oni su vredni tokom ove krize kao i bilo ko drugi.
I reći ću vam još jednu stvar. Ta ideja da su ti ljudi gladni zbog virusa korona, da će biti gladni zbog toga? Pa, oni su već bili gladni. Daleko pre ovoga. Već su brinuli oko toga odakle će njihov naredni obrok doći, gde će prespavati večeras ili kako će zaraditi naredni dolar.
I to je nešto što želim da skinem sa duše ovde. Jer me je to izjedalo. Kada vidim kako se priča o našem gradu, kada to rade ljudi koji i ne znaju o čemu pričaju, samo se fokusiraju na grupu klinaca koji se glupiraju.
Brate, nije ovo vaša glupa plaža.
Ovo nije vaš prolećni raspust.
Ovo sr..e je realan život – a kada malo bolje razmislim, još je više od toga.
Ovo sr..e je život i smrt.
Kako ja to znam, zar ne? Čujem već vaše komentare. Ja sam samo bogati košarkaš. Kako mogu da znam takve stvari? Šta ja to znam?
Čoveče, pa ja sam odrastao u Liberti Sitiju!
Nikada nisam ni bio na South Beach-u sve do moje ruki godine u NBA ligi.
Mi smo živeli potpuno drugačiji život tamo preko mosta.
Videli smo stvari koje nijedno dete ne treba da vidi. Narkomanija je bila svuda oko nas. Beskućnici su bili svuda oko nas. Moja majka, Bog joj blagoslovio dušu, se mučila sa zavisnošću i bila je beskućnik sve dok nije potpuno promenila život.
Ja sam bio to dete koje je dobijalo besplatne obroke u školi o čemu danas čitate na Tviter lajni. Činjenica je da je većina nas tada imala kartice za ručak. Išli smo u školu da jedemo, razumete li šta govorim? Ti riblji štapići su bili sve. Taj mali karton čokoladnog mleka je bio sve. Ako izbneš školu da bi se zaj..ao okolo, možda ćeš ostati gladan tog dana.
Nisam znao za alternativu. To je bilo normalno za mene. Oni što su imali tri doalra da kupe čips i sendvič za užinu su bili za mene čudni, razumete?
Možda nisam doktor ili kongresmen, ili nešto tome slično, ali znam jednu svar kao neko ko je odrstao tamo gde sam ja odrastao: Ako bi škole morale da se zatvore na duže vreme jer se komplikuje stvar oko ove korone, milioni dece će otići kući gde će ih čekati prazni frižideri.
Što gora pandemija bude, to će gore biti za ovu decu.
Stvarno – mislite o tome.
I pitajte sebe sledeće pitanje: Da li ste bili nekada gladni?
Mislim – ono pravo gladni? Ne kao “Brate, prokletstvo, moram nešto da naručim od hrane” gladni?
Ne, ja pričam o stvarnom osećaju gladi.
Jer, ovo je nešto što će razumeti samo oni koji su se stvarno patili: Sve se menja kada ste gladni. SVE, čoveče. Cela perspektiva se menja.
Ispričaću vam istinitu priču. Svaki put kada vidim posudu sa suvim grožđem? Čoveeeečeeeeeee. Slušajte. Do ovoga dana, kada vidim grožđice, kao da me je neko upucao. Stvarno to mislim. Da ih sada vidim na stolu poludeo bih. Prevrnuo bih sto. Ne mogu da ih vidim brate. Ni da ih pomirišem. Sloši mi se.
Jer, kada sam odrastao, imali smo previše večeri kada je jedina stvar za večeru bila mala crvena kutija grožđica. Ništa više, ne lažem. Čoveče… znate taj miris o kom pričam? Sedeli smo tamo i mislili: “Dobro, još samo 15 sati i otići ću u školu sutra, pa ću jesti riblje štapiće”.
To je bila realnost za mnogo dece pre ove stvari sa virusom korona i cele ekonomske muke, razumete me šta kažem? To je jednostavno život. Deca su gladna, to je naša stvarnost, je li tako?
Ako nas ova kriza ne probudi i ne promeni kao zemlju, ne znam šta će.
Kada prosečna osoba u Srednjoj Americi priča o ovom virusu, i socijalnom distanciranju, i svemu tome, možda zamišljaju gomilu zatvorenih škola i decu koja idu u gomilu lepih kuća da tamo kuliraju nekoliko meseci. Jedu grickalice, igraju video-igrice. Mama radi od kuće. I drago mi je da je to realnost za mnogo dece.
Ali za mnogo dece. Za drugu polovinu Amerike, to nije realnost.
Za njih kuća možda i nije najsigurnije mesto.
Možda postoji razlog zašto da deca ne idu kući sve dok nije vreme da legnu da spavaju, ako me razumete. Možda postoji razlog zbog kog igraju košarku sve dok ne padne noć i ne zaključaju se kapije igrališta.
Možda ima nasilja u tom domaćinstvu.
Ako se ova situacija izmakne kontroli i svi moraju da budu van ulice… Možda će te kuće početi više da liče na zatvore.
Za mnogo dece je škola jedina struktura koju imaju. Jedina hrana na koju mogu da računaju. Jedina sigurnost koja im je garantovana.
Ako želite da idete ka tome, onda je bolje da budete spremni da ih zaštite.
I to je stvarno glavna stvar u ovoj krizi kroz koju prolazimo sada. Ovaj momenat koji prolazimo – ne tiče se TEBE. Ne tiče se prolećnog raspusta, ili načina na koji želiš da živiš život. To je, veruj mi čoveče, i ja želim da iskuliram. Da radim u teretani, da budem opet na parketu i da pomažem u sazrevanju mladih igrača.
Dođavola, i ja želim stari život nazad, takođe.
Ali ovde se ne radi o meni. Niti o tebi.
Ovo je nešto iznad nas.
Ovaj virus će uticati na sve, posebno na one najranjivije.
Tako da ako imaš mirno i stabilno okruženje – drži guz..u kući.
Ako imaš krov nad glavom – drži guz..u kući.
Ako imaš gajbu i frižider pun hrane – drži guz..u kući.
Ne mogu da vam kažem šta će se dogoditi sa ovim koronavirusom. Nisam ekspert za javno zdravlje. Ali mogu da vam kažem šta će se dogoditi na ulicama kada se ugasi toliko ekonomije. Ako ljudi ne uzmu ovu situaciju za ozbiljno, i ne budemo složni kao nacija, milioni dece će patiti.
Oni nisu tražili život. Morali su da se bore sa svim ovim otkako su izašli iz materice. Naša je odgornost kao nacije da ih zaštitimo. Ne morate da budete bogati da biste odradili svoj deo posla. Ne morate da budete ni svetac.
Uvek kažem da sam odgojen na krilima lokalnih mangupa.
Da nije bilo ljudi koji su mi pomogli, nikada ne bih došao do ove situacije. Nikada ne bih živeo svoje snove. I, slušajte, ne morate da budete Majka Tereza da biste pomogli detetu, ako me razumete. Ne morate da radite za Crveni krst da biste me uhvatili na ćošku na kom ne bi trebalo da budem i da budete u fazonu “Vuci guz…u u prodavnicu i kupi nešto hrane. Ne treba da budeš ovde”.
Moji mangupi su to radili za mene. Pazili su na mene, iako nisam bio njihova krv. Istinita priča – nikada nisam imao pravi dres dok sam odrastao. Jedan od mangupa, Bakvet, mi je dao svoj, direktno sa svojih leđa. Bukvalno ga je skinuo i pružio mi ga. Za džabe.
Znate li čiji je to dres bio?
Alonzo Morning.
Zar nije to ludo? Zamislite da mu je neko rekao: “Za nekoliko godina, ovaj švorc klinac iz Liberti Sitija će napasti tvoj rekord u skokovima, brate!!!”.
I znate šta, kada pominjem Bakveta… hajde da kažem da nije imao stalan posao. Ali se uvek brinuo da sam dobro. Svuda oko mene sam imao takve ljude, stare škole. Usred mučenja, čuvali smo jedni drugima leđa. Ponekad ljudi gledaju predgrađa kao da su jedni prema drugima poput rakova u kanti, da je svako za sebe, ali to nije celovita slika.
Preživeli smo zato što je uvek bio neko tu ko će te pokupiti u četiri sata ujutru bez postavljanja pitanja. Uvek neko ko će ti dati dres sa leđa, ili patike sa stopala, ili poslednjih pet dolara iz džepa.
Možemo li STVARNO da kažemo da imamo taj osećaj solidarnosti sada u našoj zemlji?
Gledam po društvenim mrežama, usred ove katastrofe i vidim mnogo ljudi koji kažu “ja”, ako me razumete.
Moj način života.
Moj odmor.
Ako ne počnemo da govorimo o NAMA, onda će mnogo ljudi patiti.
Znate li koliki mi broj dece šalje poruke svakoga dana, i to pre nego što je ovo počelo. Pitaju me da li imam posao za njih. Znam li nekog u prodavnici da ih preporučim. Trude se da zarade neki dolar za porodicu.
Svakoga dana.
Nisam doktor, niti političar, ni ekspert za javno zdravlje. Ali znam jednu stvar, čoveče. Svi imamo odgovornost za tu decu.
Tako da, gde su moji mangupi? Ko će iskočiti i uraditi nešto za tu decu?
Imam dve ideje za vas.
Ako možete da priuštite da donirate novac za obroke za decu kojima je to stvarno potrebno, pomozite ljudima iz organizacije “Nahranimo Južnu Floridu”.
Svaki dolar donosi šest obroka za ljude kojima je to zaista potrebno.
Ako ne možete? (I verujte mi, mogu da razumem da ne možete). Ako ne možete, možete da uradite nešto jednostavno.
Ako imate krov nad glavom i malo hrane u fridžu, i ne morate na posao da biste prehranili porodicu, uradite najlakšu stvar na svetu čoveče.
Zaj..i prolećni raspust.
Samo drži guz..cu kod kuće!”
Leave a Reply