Hal Greer: Jednoruki šuter

Pišu: Aleksandar Ostojić, Vladimir Stanković

Na draftu se našao na pozicijl broj 14 koja je sasvim odgovarala njegovoj tadašnjoj reputaciji, a ni ekipa Sirakjuz, koja ga je izabrala, nije verovatno bila svesna kakvog igrača dovodi. Početak je bio u skladu sa reputacijom – skromnih 11,1 poena u timu u kome je neprikosnoveni autoritet bio Dolf Šejs. Isto je bilo i naredne godine, mada je prosek malo popravljen na 13,2 poena. Ništa nije upućivalo na zaključak da se u crnoputom beku krije buduća NBA zvezda. Njegove prave mogućnosti videle su se prvi put u sezoni 60/61 kada se sa 19,6 poena približio Šejsu (23,6) i kada se prvi put našao medju 15 igrača lige po proseku poena, dok je po procentu šuta bio deveti (45,1%).

Ostao je u Sirakjuzu još dve sezone sa prosekom poena od 22,8 i 19,5, već je bio zapaženo ime u NBA i od 1961. redovno se pojavljivao na Ol star mečevima, ali je za individualna priznanja imao peh da bude u generaciji sa Oskarom Robertsonom, Džerijem Vestom, Eldžinom Bejlorom, Viltom Čemberlenom, Bobom Petitom, a još uvek su igrali Bob Kuzi i Bil Rasel, Dolf Šejs i Bil Šerman, stigli su Volt Belami, Riči Gerin. Ta strašna konkurencija razlog je što Hal Grir nikada nije bio u idealnoj petorci šampionata, niti na vrhu neke od brojnih lista. Koliko je bio solidan, standardan igrač svedoči podatak da se izmedju 1963. i 1969. šest puta uzastopno našao u drugoj petorci NBA. Odlikovala ga je brzina, atletska spremnost i šut – jednom rukom. Bio je pionir novog načina upućivanja lopte ka košu. Posle skoka znao je da se jednom rukom zaštiti od protivnika, a da drugom, onako “sa dlana”, nepogrešivo šutira. Danas se takav šut najčešće naziva “flouter”.

Na svoju sreću, prešao je 1963. u Filadelfiju gde je odmah postao najbolji strelac. Kada je godinu dana kasnije u taj tim stigao Vilt Čemberlen bila je stovorena idealna kombinacija koju Pat Rajli, trenerska zvezda NBA (LA Lejkers, Njujork,Majami), opisuje kao “jedan veliki i jedan mali”, pod uslovom da su “pravi”. Sa njima dvojicom i “starim” Bilijem Kaningamom, Fildalfija je stvorila tim koji je bio kadar da 1967. prekine osmogodišnju dominaciju Boston Seltiksa i da posle briljatne regularne sezone (68-13) u finalu konferencije pobedi Boston čak sa 4-1, a potom u velikom finalu San Francisko sa 4-2. Momke iz Kalifornije predvodio je Rik Beri, tada nova velika zvezda u sazveždju NBA i prvi strelac sezone sa 35,6 poena, ali su Sikersi imali sjajni kvartet u Čemberlenu (24,1), Griru (22,1), Četu Vokeru (19,3) i Biliju Kaningamu (18,5), a nije mnogo zaostajao ni peti čovek, Vali Džons, sa 13,2. U naredne tri sezone Hal Grir je zadržao prosek iznad 20 poena, potom je polako počeo da pada, da bi u sezoni 72/73 odigrao samo 38 utakmica i završio sa samo 5,6 poena po utakmici.

Kada se penzionisao, Filadelfija je u znak poštovanja prema svemu što je dao klubu povukla njegov dres sa brojem 15. Do tada najbolji strelac u istoriji kluba (21.586), iako su u njemu igrali jedan Čemberlen, Doktor Džej, Bil Kaningam, Mozis Melon ili Čarls Barkli, svakako je zaslužio to poriznanje. Kada se 1973. povukao, bio je rekorder NBA po broju poena, po broju pokušaja i pogodaka iz igre, po odigranim minutima i po napravljenim ličnim greškama. Na listi najboljih strelaca svih vremena zauzima 40. mesto.

Utakmica koja je Hala Grira držala u nečemu na prvom mestu punih 19 godina igrana je 23. januara 1968. u Njojorku. Istok je (trener Aleks Hanum) pobedio Zapada sa 144-122, uz Grira su u pobedničkom timu igrali Lukas, Rid, Čemberlen, Dejv Bing, Oskar Robertson, Barnet, Debušer, Havliček, Rasel, Džonson i Sem Džons. Pored svih njih, Hal Grir je dao 21 poen od kojih 19 u poslednjoj četvrtini, što mu je donelo titulu MVP i rekord sve do 1997.

Posle prestanka aktivnog igranja bio je trener Filadelfija Kingsa, koji su se takmičili u CBS ligi. Zatim je vodio nekoliko univerzitetskih timova, a umro je 14. aprila 2018.