Preneseno sa: kosmagazin.com
Pišu: Aleksandar Ostojić i Vladimir Stanković
U vremenu kad su sva košarkaška takmičenja suspendovana zbog pandemije koronavirusa, odlučili smo da naše čitaoce častimo u skladu sa motom ovog portala – Za one koji čitaju košarku. Poklanjamo vam knjigu koju ćete moći da čitate u nastavcima. Reč je o 50 biografija najvećih igrača NBA lige, a koje su svojevremeno objavljene u knjizi “50 veličanstvenih” autora Vladimira Stankovića i Aleksandra Ostojića. Uživajte u čitanju!
***
Virdžil Von, Bob Dafi, Džon Dženiš, Džon Bak, Džoe Melejni, Horas Mekini, Džin Konli, Don Barksdejl, Endi Filip i Džon Havliček. Sva ova imena povezuje jedna brojka – 17. Od 1946. nosili su dres Boston Seltiksa sa ovom cifrom na leđima, sve do 1978. Kod te godine, i imena Džona Havličeka, u priručnoj enciklopediji Bostona stoji zvezdica. U dnu stranice je legenda, u kojoj piše: Ovaj dres je “penzionisan”, otišao je u klupski muzej (ispod plafona dvorane) i niko ga više neće nositi. U čast poslednjeg imaoca “sedamnaestice” – Džona Dž. Havličeka.
Praksa “penzionisanja” dresova u NBA je uobičajena. Samo u bostonskoj areni visi 22 majice klupskih legendi, ali u ovom slučaju je napravljen izuzetan presedan: Havliček je skoro celu karijeru odigrao kao nominalno rezervni igrač! Istina, naigrao se on za 16 godina boravka u Bostonu (u proseku 35 minuta), ali je ostao upamćen kao čovek sa klupe. Američke novine imaju praksu da u izveštajima sa utakmica sastave timova ne daju po brojevima dresova, nego se najpre navede startna petorka, a ostali košarkaši po njihovom redosledu ulaska u igru. Havliček je najčešće po učinku bio prvi, ali je u sastavu Seltiksa čitalac njegovo ime mogao naći na šestom mestu!
Legendarni trener Bostona Red Oerbah osvojio je sa Seltiksima neverovatnih devet titula šampiona (od čega osam uzastopnih), pritom promovišući jedan od svojih genijalnih izuma – funkciju “šestog čoveka”. To je onaj koji redovno prvi ulazi u igru da menja nekog iz startne petorke, i čija je uloga najčešće odlučujuća za ishod utakmice. Taj je kod Oerbaha godinama bio Džon Havliček, a na ovaj “trik” starog trenerskog lisca su 1983. “naseli” i članovi žirija Kuće slavnih (Hall of Fame) u Springfildu, birajući Havličeka za “košarkaškog besmrtnika”. Zbog svega drugog, samo ne zato što je lepo izgledao sedeći na klupi za rezerve.
– Svejedno mi je što sedim na klupi i ne započinjem utakmice – govorio je Havliček 1968. na vrhuncu svoje karijere (tada se povremeno “švercovao” i u startnu petorku). – Za mene to nema nikakve veze. Moje je da uđem i dopunim timsku igru tamo gde je najpotrebnije: u trčanju, presingu, krađi lopti ili koševima sa distance. Jedino što ne želim, to je da protivnik voli da igra protiv mene. Nastojim da ga izmorim tempom, da ga dva-tri puta obeshrabrim svojom odbranom. Kada steknem takvu prednost, mogu da ubacim nekoliko “jeftinih” koševa.
Osim takvih pogodaka, ništa drugo kod Havličeka nije bilo jeftino – jurnjava po 35 minuta tokom 16-godišnje karijere sa prosekom 20,8 poena imala je visoku atletsku cenu. On nije bio spektakularan igrač, skoro da nije znao da zakuca, ali su šut, skok, dodavanje i umetnost baratanja loptom od ovog 196 centimetara visokog igrača načinili jednog od najboljih “swingmena” (krilo-bek) u istoriji NBA lige. Bio je dovoljno snažan da se nosi sa plećatim i mišićavim krilima, a i pored toga što je bilo mnogo bržih bekova od njega on je uvek nalazio načine da ih nadmudri.
Džon Havliček (prezime ima češke i hrvatske korene) rodio se 8. aprila 1940. u gradiću Martins Feri u Ohaju. U gimnaziji Bridžport nije se baš do kraja predao izučavanju nekih velikih nauka, najviše je igrao košarku, bejzbol i američki fudbal. U poslednjoj srednjoškolskoj godini igrao je sa velikim uspehom “kvoterbeka” (dodavača u američkom fudbalu) u svojoj ekipi, pa je pred upis na fakultet dobio ravno 80 ponuda sa isto toliko univerziteta da ode kod njih, studira i bavi se ovim popularnim sportom.
Opredelio se za Ohajo Stejt Univerzitet u Kolambusu, i počeo intenzivno da igra – košarku. Već na drugoj godini studija njegov koledž osvaja šampionsku titulu u NCAA ligi, a uz Havličeka glavne zvezde bili su kasnije slavni i poznati Džeri Lukas i Leri Zigfrid. “Hondo”, kako su studenti prozvali Havličeka, završio je 1962. fakultet sa prosekom 14,6 koševa.
Sledi, normalno, draft iste godine, i u prvoj rundi oko njega se otimaju Boston Seltiksi i Klivlend Pajpersi. Gotovo nezapažena bila je vest u novinama da je “Hondovo” ime bilo i u sedmoj rundi drafta za igrače američkog fudbala, i da ga je uzela ekipa Klivlend Bruins iz NFL lige. I, na opšte iznenađenje, Havliček potpisuje ugovor sa njima, i posle par nedelja pojavljuje se u timu obložen štitnicima i sa kacigom na glavi. Odigrao je egzibicionu utakmicu protiv Pitsburg Stilersa na mestu “wide recievera” (nešto kao krilo). Na sreću Bostona i buduće košarkaške istorije – nije zadovoljio, i dobio je otkaz. Odmah sutradan prihvata ponudu Seltiksa, i ubrzo postaje Oerbahov “šesti čovek”.
Već u prvoj sezoni – prva šampionska titula. Havliček, mada rezervista, daje svoj debitantski doprinos – 14,3 koševa, i odmah postaje četvrti strelac ekipe (iza Sema Džonsa, Toma Hajnsona i Bila Rasela). Seltikse su te godine činili još i Bob Kuzi, Tom Sanders, Frenk Remzi, K.C. Džons, Klajd Lavlet, Džim Laskatof, Džin Gvarila i Dan Svorc.
Slede godine permanentnog uspona, i proseci koševa između 19 i 29. Ipak, navijačima i stručnjacima je trebalo skoro četiri sezone da “svare” da jedan takav igrač ne započinje utakmicu na parketu, nego na klupi. Tek 1966. Džon Havliček je odigrao svojih prvih 25 minuta za ol star tim (i dao 18 koševa). Sledećih 12 godina on je redovni učesnik spektakla svih zvezda, i sa 13 nastupa izjednačio se sa Čemberlenom i Kuzijem (prvi je Karim Abdul-Džabar sa 19 nastupa).
Zvezdani trenuci karijere Džona Havličeka bili su 1974. kada je bio izabran za MVP igrača plej-ofa. Bio je najbolji strelac (22,6) šampionske ekipe Bostona u kojoj su još igrali Dejv Kouens, Džo Džo Vajt, Pol Sajlas, Don Nelson, Don Čejni, Pol Vestfal i ostali. Bio je i najzaslužniji za trijumf u finalu (4:3) protiv Milvokija, za koji su nastupali Džabar i Oskar Robertson. Havliček je na svoje prste stavio ukupno osam šampionskih prstenova, bio je četiri puta biran u najbolju petorku šampionata (i sedam puta u drugu) i pet puta u najbolji defanzivni kvintet lige.
Završio je karijeru 1978. tamo gde je i počeo – u Bostonu. Mogao je verovatno postati i sasvim solidan igrač američkog fudbala, a povodom 35. godišnjice NBA lige stručnjaci su ga izabrali u idealni košarkaški tim svih vremena. Društvo su mu pravili Eldžin Bejlor, Vilt Čemberlen, Bob Kuzi, Džulijus Irving, Džordž Majkan, Bob Petit, Oskar Robertson, Bil Rasel i Džeri Vest.
Još dok je igrao investirao je novac u lanac restorana brze hrane. Od tog posla je imao veliki profit svake godine, tako da se nije ničim bavio posle kraja igračke karijere. Živeo je na Floridi, i sve je izgledalo kao u bajci do pre nekoliko godina. Tada je oboleo od Parkinsonove bolesti, nije mu bilo spasa i umro je 25. aprila prošle godine.
Biografija
Ime: John J. Havlicek
Ro|en: 8.4.1940. u Martins Feriju (Ohajo)
Visina: 196
Univerzitet: Ohajo Stejt
Draft: 1962. odabrao ga Boston u 1. rundi
NBA: Boston (1962-1978)
Broj poena u regularnoj sezoni: 26.395 (20,8)
Broj poena u plej-ofu: 3.776 (22,0)
Skokovi: 8.007 (6,3) + 1.186 (6,9)
Broj utakmica: 1.270 + 172
Ol star: 13 nastupa
Priznanja: osam puta član šampionskog tima (1963, 1964, 1965, 1966, 1968, 1969, 1974, 1976), četiri puta biran u A-petorku lige i sedam puta u B-petorku, pet puta biran u najbolju defanzivnu petorku lige, MVP finala plej ofa (1974), povodom 35-godišnjice NBA lige izabran u najbolji tim svih vremena
Kuća slavnih: član od 1983
Photo: NBA
hondo legenda