Istorija: 2. jul 1995, crveno slovo u kalendaru

Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin

Pisali smo već o velikom povratku 1995. naših košarkaša na evropski tron koji su prinudno, zbog sankcija, ostavili 1991. kao dvostruki uzastopni prvaci kontinenta. Zbog 9 velikih pobeda i nezaboravnog finala protiv Litvanije, kao i zbog uvek novih, mladih čitalaca, ponavljamo tu priču, malo proširenu, koja je deo obaveznog gradiva naše košarkaške istorije kao što je taj 2. juli 1995. u Atini crveno slovo u našem košarkaškom kalendaru.

***

Bilo je u istoriji jugoslovenske košarke mnogo „zlatnih“ datuma. Biće ih – siguran sam – još, ali taj 2. jul 1995. imaće uvek posebno mesto. Zbog količine emocija, zbog izliva opštenarodne radosti, zbog inauguracije „balkona lepše Srbije“ na zgradi Skupštine. Doček naših junaka sa Evropskog prvenstva u Atini 1995. bio je početak tradicije kojom se ponosimo, koja traje i koja – zahvaljujući sjajnim sportistima koje imamo – sve češće lepim povodima dovodi pod čuveni balkon desetine hiljada ljudi, uglavnom mladih među kojima su i oni koji će se i sami, za koju godinu, popeti na terasu našeg ponosa.

Košarkaški savez Srbije sjajno i lepo je obeleži 20 godina od zlata u Atini, a RTS je napravio pravi potez emitujući snimak celog finala sa Litvanijom. Taj snimak bi komotno da se emituje svakog 2. jula, da se stariji podsete a mladi uvere da je to bila velika utakmica dve sjajne reprezentacije sa nizom velemajstora košarke. Ja lično, za 49 godina u novinarstvu, nikada emotivnije nisam doživeo jednu utakmicu u bilo kom sportu. Bio je to veliki povratak posle trogodišnje izolacije zbog sankcija koje smo doživeli kao veliku nepravdu, a koje su nam u sportu, bar takav utisak imam, pale teže nego one ekonomske.

Jugoslavija, još uvek cela, bila je treća na Evropskom prvenstvu 1987, druga na Olimpijadi u Seulu 1988, prvak Evrope 1989, prvak sveta 1990. i ponovo prvak Evrope 1991. Čekala sa Olimpijada u Barseloni 1992. kao kruna sjajne generacije, ali tamo su se pojavili samo neki od članova velike jugoslovenske reprezentacije, i to u dresu Hrvatske. Veliki jugoslovenski tim bio je, uz Slovenca Zdovca, kombinacija sjajnih srpskih i hrvatskih igrača, ali dok su Hrvati osvajali srebro na Olimpijadi 1992. i bronzu na EP 1993. srpski asovi su velika takmičenja tri godine gledali na televiziji. Zato je povratak u Atini bio onako veličanstven. Ako je kvalitet do 1991. bio gotovo podjenako rasporedjen izmedju srpskih i hrvatskih asova, posle odvajanja prednost je prešla na stranu srpsko-crnogorskih igrača jednostavno zato što su pristigli novi veliki talenti koji su ubrzo postali i veliki igrači. Srbija je već 1992. imala jednog Dejana Bodirogu, u Atini 1995. pojavili su se Željko Rebrača, Saša Obradović, Dejan Tomašević… uskoro su stigli Igor Rakočević i Marko Jarić, a za za EP 1999. konačno smo dočekali povratak naših igrača koji su kao mladići otišli u Grčku: Pedja Stojaković, Milan Gurović, Dragan Tarlać… Zahvaljujući takvim asovima dominacija naše košarke protegla se sve do 2002. Šta je bilo posle, i kako je danas, znamo.

Ali, pre Atine moramo u Sofiju gde je 31.maja te 1995. počeo dodatni kvalifikacioni tgurnir sa 5 ekipa za dva mesta. FIBA je, uz saglasnost grčke federacije, odlučila da broj učesnika poveća sa 12 na 14, pa smo zato imali šampionat sa dve grupe sa po 7 timova, svakog dana neko se odmarao. Nije bilo malo onih koji su rekli da je Borislav Stanković, generalni sekretar FIBA, Srbin, celu stvar izmislio kako bi pomogao zemljacima. Može biti, čak je i vrlo verovatno, da nam neki Nemac ili Francuz na njegovom mestu ne bi pomogli, ali Bora Stanković je, pre svega, hteo da pomogne košarci. Znao je da evropsko prvenstvo bez jedne sile kakva je tada bila SR Jugoslavije ne bi bilo pravo. Uostalom, Bora Stanković je bio Srbin i dve godine ranije kada je pred EP u Nemačkoj 1993. organizovao dodatni kvalifikacioni turnir za novosnovane zemlje i neke od onih koje nisu prošle kvalifikacije. Tako je šansu da zaigra na Evropskom šampionatu dobila i Hrvatska, koja se sa njega vratila sa bronzanom medaljom. Sa tog turnira u Vroclavu vizu za EP izvadili su još i Slovenija, Bosna i Hercegovina, Estonija i Letonija a senzacija turnira bilo je ispadanje Litvanije, i to sa Sabonisom.

Bilo kako bilo, selektor Dušan Ivković sakupio je 12 igrača i poslednjeg dana maja oni su odigrali prvu zvaničnu utakmicu posle tri godine. Jedva su, posle produžetka, pobedili Bugarsku u čijim je redovima blistao Mladenov, ubacio nam je 42 poena! Bugari su u 15.minutu vodili sa 41-26. Jedva smo se vratili u meč a trebalo je dodatnih 5 minuta da se dobije (93-87). Sve ostalo bilo je lakše a drugi putnik za Atinu postala je Turska, bolja u direktnom duelu sa Bugarskom.

U Sofiji nije bilo Divca (umesto njega je igrao Zoran Stevanović), ali je stigao za Atinu gde je forma podizana iz meča u meč. Prvo su poklekli Grci (84-80), pa Litvanci (70-61), pa Italijani (87-74), zatim Švedjani (85-58), potom Izrael (72-59), i na kraju grupe Nemačka (92-79). U četvrtfinalu su savladani Francuzi (104-86), u polufinalu Grci (60-52), u finalu Litvanci (96-90).

Gledao sam, što uživo što na TV, sva finala evropskih šampionata od 1961. ali takvo kao ovo atinsko nisam video nikada. Mnogi se slažu da je bilo najbolje u istoriji evropskih šampionata. Festival ofanzivne košarke, mnogo majstora na obe strane, veliki duel Djordjevića (41 poen, 10/12 trojke) i Marčiulionisa (32 poena), Divca i Sabonisa, Danilovića i Karnišovasa, Bodiroge i Kurtinaitisa, Savića i Einikisa, Paspalja i Stombergasa… Nezaboravno.

I još nešto: 20 godina kasnije na miru sam odgledao meč i apsolutno mi nije jasno zašto se onda digla onolika halabuka oko sudjenja američkog arbitra Tolivera. Čovek je imao kriterijum, držao ga se od početka do kraja, nije ga interesovalo ko se kako zove , kakav rejting (i kredit) ima kod evropskih sudija. Sudio je ono što je video, a druga je stvar što se onima koji nisu mogli da „svare“ trijumfalni povratak naših košarkaša to nije svidelo.

Tog nezaboravnog 2. jula 1995. u Atini protagonisti su bili:

Jugoslavija-Litvanija 96-90 (48-49)

Dvorana „Oaka“. Gledalaca: 20.000. Sudije: Džordž Toliver (SAD) i Nikolaos Picilkas (Grčka).

JUGOSLAVIJA: Dejan Bodiroga 12 (5-6), Predrag Danilović 23 (6-8), Saša Obradović 5, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj 5 (3-6), Mirioslav Berić, Aleksandar Đorđević 41 (10-12), Željko Rebrača 1 (1-2), Vlade Divac 5 (1-3), Zoran Savić 4 (0-2), Dejan Tomašević, Dejan Koturović. Selektor: Dušan Ivković.

LITVANIJA:Valdemaras Homičus 3, Arunas Visockas, Saulijus Stombergas 2 (2-2), Mindauskas Timinskas, Darijus Lukminas, Gintaras Krapikas, Rimas Kurtinaitis 6 (1-2), Arvidas Sabonis 20 (8-9), Arturas Karnišovas 19 (5-6), Šarunas Marčulionis 32 (7-9), Gintaras Einikis 8 (2-2), Gviodonas Markevičius. Selekor: Vladas Garastas.