“Pešić me je samo pogledao i rekao – svašta”

Izvor: Nedeljnik

“Kada su me Amerikanci 2002. u Indijanapolisu pitali o Srbiji i čuli da je reč o zemlji sa sedam-osam miliona ljudi, oni su se krstili kako je moguće da tako mala zemlja proizvodi toliko košarkaša. Basket je kod nas način života, kao i u Litvaniji, ali ovde je to nešto posebno. I to traje godinama od Kićanovića, Dalipagića, Slavnića… Ako izbrojite, videćete koje su to sve titule”, rekao je za svojevremeno za Magazin Original bivši reprezentativac Milan Gurović, “autor” čuvenih trojki koje su prelomile onaj meč protiv američkih NBA igrača na Svetskom prvenstvu.

Original, magazin koji svi čitaoci Nedeljnika dobijaju na poklon, u novom broju donosi veliku priču koja otkriva sve tajne srpskog basketa, a tekst se jednim delom bavi i čuvenim Indijanapolisom 2002. godine.

Prije 16 godina reprezentacija Jugoslavije je u kolevci košarke pobedom u finalu protiv Argentine postala prvak sveta.

U reprezentaciju se tada vratio Vlade Divac, a ambicije su kao i uvek bile velike.

Međutim, situacija na početku nije izgledala baš najbolje.

Gurović ističe da su pripreme bile “turbulentne”, da se ekipa malo opustila, kao i da je postojalo “breme ekipe koja je među favoritima”. Porazi protiv Španije i Portorika skupo su nas koštali i u četvrtfinalu, najvažnijojutakmici svakog turnira, terali nas na SAD.

Iako u timu Amerike nije bilo onoliko zvezda kao 1992. i 1996. godine, opet su tu bila imena poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Bena Valasa, Džermejna O’Nila, Majkla Finlija, Berona Dejvisa… Plus domaći teren.

Selektor reprezentacije Jugoslavije Svetislav Pešić izjavio je jednom da je cilj bio igrati protiv Amerikanaca u finalu, a ispričao je i šta mu je Milan Gurović rekao pre tog meča: “Kouč, nemoj ništa da se sekiraš, poderaćemo ih večeras.”

Šta na to kaže Gurović?

“Pre utakmice smo se istezali, a Pešić kada je pod stresom i nervozom zbog utakmice, znao je da razvlači žvaku. Razvuče je onako 20 centimetara, to mu je neka antistres terapija. Priđe on i kaže mi: ‘Oćemo da dobijemo?’ Ja razmišljam, ako ih je Argentina dobila, a protiv Skole i Noćionija smo igrali sto puta, zašto ne bismo mogli i mi. ‘Ma, kouč, pocepaćemo ih’, kažem mu ja, tim rečima nešto. Samo me je pogledao i rekao: ‘Svašta'”, navodi Gurović za Original.

Jugoslaviju je u prvom poluvremenu vukao Vlade Divac koji navodi da je njegova uloga u timu te godine upravo bio potencijalni meč protiv SAD. Iz drugog poluvremena ostaće upamćena važna trojka Marka Jarića, ali i tri trojke Gurovića.

“Da se razumemo, to uopšte nisu bile izgrađene akcije. Tako se desilo, tako se potrefilo, ušla je valjda zato što mi se sve vratilo… Kad sam bio mali, otišao sam u Grčku i sanjao sam velike utakmice i da nešto rešavam. Trudio sam se samo da ponovim to”, navodi Gurović.

U polufinalu savladan je Novi Zeland, a onda je usledio meč protiv Argentine i njenog velikog tima koji je igrao lepu košarku. Skonokini, Oberto, Noćioni, Skola, Manu Đinobili… Jugoslavija je gubila tokom čitavog meča, a život je ekipi vratio Bodiroga trojkom sa osam i po metara.

Divac je nekoliko sekundi pre kraja, pri nerešenom rezultatu, imao dva slobodna bacanja, ali je oba promašio. “Da sam dao jedno, izgubili bismo”, reći će godinama kasnije u dokumentarnom filmu “Zemlja košarke”.

Argentina je u poslednjem napadu imala šansu za pobedu, sudija je možda i mogao da svira faul, pištaljka je ostala nema i otišlo se u produžetke.

“Ništa nema, ništa nema, ništa nema”, ponavljao je Šarenac u televizijskom prenosu, uveravajući malo građane, a malo više sam sebe da zaista “ništa nema”. U produžecima je postojao samo jedan tim, a Milan Gurović ističe da Jugoslavija ne bi osvojila taj turnir da nije bilo Dejana Bodiroge: “On je ubedljivo naš najbolji igrač u poslednjih 30, 40 godina.”