Maestro ili cirkuzant?
Umetnik ili zabavljač?
Košarkaš ili basketaš?
Sve od navedenog. Vuk samotnjak u timskom sportu.
Na pozitivan način.
Zbog takvih se u igru zaljubljuje.
Zbog njih se beži iz škole. Traži karta više i zaboravlja svakodnevnica.
Zbog takvih se voli košarka.
Prvi takav košarkaš “levo od Atlantika” bio je Pit Maravić (puno ime: Peter Press Maravich). Proslavio se pod nadimkom: Pistol Pit.
Piše: Stefan Stupar, KOŠ magazin
Pitsburg, 1954.
Odrastao je u Alkipi, predgrađu Pitsburga, grada koji je sinonim za čelik, radničku klasu, vredan i nerazmažen narod. Nije se ni Pit puno razlikovao. Njegove, pre svega košarkaške radne navike, graničile su se mazohizmom. Ali tako je to… ono kad voliš. Od lopte se nije odvajao. Bila mu je prva i poslednja igračka. Talenat je, kažu, bio očigledan.
A zbog čega baš 1954. godina u međunaslovu? Pit je rođen 22. juna 1947. godine, ali te 1954. film je krenuo da se razvija. U sedmoj godini Pit je od oca na poklon dobio prvu košarkašku loptu. Bajka je mogla da počne.
Otac Petar (Piter), čovek poreklom sa ovih prostora, bio je košarkaški trener sa kojim će njegov sin, ispostaviće se kasnije, najbolje sarađivati. Od prvog tapkanja lopte i prvih instrukcija, pa sve do zajedničkog rada na LSU koledžu. Nije redak slučaj da sinovi košarkaških trenera žele da pođu očevim stopama. Bude to “mala porodična opsesija”. Dešava se takođe, kao u slučaju porodice Maravić, da je majka deteta ta koja ispašta. Helen Maravić je na celu stvar gledala sa blagom nezainteresovanošću, pretrpana obavezama.
Nije bila jedina koja je tako razmišljala. Košarka je početkom pedesetih bila relativno nov i nedovoljno popularan sport. Drugačije se živelo. Nekoliko godina ranije završio se Drugi svetski rat, a nakon svakog velikog rata ljudima je potrebna nada. I rasterećenje. Potrebna su nova lica, novi idoli.
Mlade ljude možemo i na sledeći način da podelimo:
Na one koje kada im, obično deda, započne priču o sportskom heroju svog vremena, kažu: “Dobro, dobro. Ali tada se nije igrala ozbiljna košarka”.
I na one koji slušaju, vizualizuju, maštaju o prepričanim driblinzima, koji starijima veruju.
Iz straha da nekog ne izostavim, konstatovaću ono što je očigledno – bilo je velikih košarkaša na svim meridijanima i u vremenima kada ni kamera nije bilo dovoljno, a kamoli prenosa uživo. Zlonamerni to koriste da kažu kako “nema dokaza”.
E ima ih!
Radio prenosi, arhivski snimci, sačuvana dnevna štampa, izveštaji, statistika (doduše u skraćenom obimu), crno-bele fotografije… Tu su. Da potvrde ono što se prenosi s kolena na koleno, bilo da je u pitanju Radivoj Korać, ili Pit Maravić.
Tako se rađaju mitovi.
LSU
Pit Maravić je 1966. primljen na LSU (Luizijana Stejt Univerzitet). Postao je “tatin sin”. Da li je bio povlašćen zbog oca-trenera? Nije sve teklo kao med i mleko. Bilo je i razmirica, neslaganja oko odigravanja pojedinih akcija.
Ipak, napredak ekipe u odnosu na prethodnu sezonu bio je očigledan. Mali je krenuo da “sipa”. Već u prvoj utakmici se zaustavio na 50 poena, 14 skokova, i 11 asistencija!
Nezaustavljiv u kontri. Majstor finti. Dodaće? Neće, ide na ulaz. Ne, dodaće!
Ipak je otišao na ulaz. I sad je kasno. Laki poeni za vihornog Pita.
Vrlo rano se moglo primetiti da je u pitanju jedan od onih sportista koji ne žele da pobede baš po svaku cenu. Takvi žele da pobede na svoj način. Košarkaši kojima je moto: Nije dovoljno pobediti – neophodno je i zabaviti.
Ovaj je momak, sa svoja nepuna dva metra visine (1, 96 cm) za kompletnu četvorogodišnju koledž karijeru prosečno beležio po 44,2 poena po meču! Sa ukupno postignutih 3.667 poena na LSU koledžu i dan danas drži rekord u istoriji NCAA takmičenja. Bitna napomena – činio je to bez linije za tri poena koja je “izmišljena” mnogo kasnije!
Visok plasman na NBA draftu Maraviću je bio zagarantovan.
PRO
Novi početak. Novi akvarijum u kome su plivale krupne ribe. NBA!
Profesionalna karijera Pita Maravića je trajala ravno deceniju, od 1970 do 1980. godine. Draftovan je kao treći pik prve runde od strane Atlanta Houksa.
A krenulo je traljavo. Problema je bilo i u svlačionici. Ljubomora i sujeta… Zašto? Zbog novca. Mnogi saigrači su smatrali da Maravić prima preveliku platu za jednog rukija. Donekle razumljivo.
Bilo je onih koji su više zahtevali od jednog početnika. Malo apsurdno, ako uzmemo u obzir da je u prvoj sezoni Pit prosečno beležio po 23 poena, četiri asistencije i četiri skoka, uz odigranu punu sezonu, bez izostajanja, bez povrede.
Da je bio savršen – daleko od toga. Nije Pit samo na košarkaškom terenu živeo “do daske”. Bilo je tu i žena, pa i alkohola. Možda mu se zato, kada se sve oduzme i sabere, i skratilo druženje sa loptom. Izvesno da je karijera ovakvog talenta morala da traje duže. Nije potrebno puno čitati o Pistol Pitu da bi se uvidele neke neobičnosti. Pa više je u njemu bilo crta jedne rok zvezde iz sedamdesetih, nego sportiste. Postoji čak i priča da su ga jednom posetili vanzemaljci.
Sezone su polako prolazile. Problema sa poenima nije bilo. Ipak, falilo je ono što se jedino računa – pobede. Nakon treće sezone u Atlanti pritisak javnosti i medija je postao nesnosan. U trećoj godini Pistol je prosečno ubacivao po 26 poena. U četvrtoj po 28. Nedovoljno.
Obe strane su grešile. Rukovodstvo Atlante se nije preterano trudilo oko dovođenja kvalitetnih saigrača, a sa druge strane ni Pit nije baš bio lider za primer. Falila mu je očeva strogoća. Strpljenje obe strane se trošilo.
Usledio je trejd u tadašnji Nju Orliens Džez.
Problemi su nastavili da se nižu. Kako preobratiti lošu reputaciju? Kako preboleti iznenadno samoubistvo majke?
Lopta mu je bila kao lek. Košarka kao terapija.
Pokušavao je, i u dobroj meri uspevao, da promeni svoje rđave navike. Izrastao je u kakvog-takvog vođu. Više je proigravao saigrače. Ponekad i na rizičan način.
Revolveraš Pit.
Od njega su saigrači uvek mogli da očekuju loptu. Gde god da su, kada se najmanje nadaju. Lucidan, ponekad i neodmeren. U kontri poput brzog vetra. Istina, i u odbrani mu je često “duvala promaja”.
U sezoni 1976/77 poneo je naslov najboljeg strelca NBA lige (prosečno po meču 31 poen, uz ukupan procenat šuta od 43 odsto). Iste sezone postigao je i fascinantnih 68 poena protiv Njujork Niksa. O tome svedoči snimak na Jutjubu:
Vredi odgledati tih fascinantnih 50 minuta.
Nažalost, tim je opet zaostajao. I ponovo se upiralo prstom, tražio se krivac. Možda bi Pit i stigao da odgovori, da ga nije snašlo ono što ne treba ni neprijatelju da se poželi – povreda. Ta 1979. bila je tragična. Koleno mu je stradalo. Nimalo naivna povreda ostavila je vidljive posledice. Bila je to prekretnica u karijeri Pistol Pita. Više nikada nije bio isti.
Kad se vratio oporavljen od povrede – čekala ga je klupa! I, kako obično biva sa igračima takvog kova, osetio se uvređenim. Takva promena ne prija egu velikih asova.
Utehu je pronašao tamo gde nije smeo – u alkoholu. U razuzdanom životu, u kome je sve manje mesta bilo za košarku. Sledila je burna svađa sa upravom Nju Orliensa, a zatim otkaz.
Kuda sad?
Red Oerbah, stari trenerski lisac, izuzetno ga je poštovao. Potpisao je ugovor sa Boston Seltiksima. Došlo je vreme za, ispostavilo se, poslednji krug mršavog kauboja.
Solidna ekipa, te godine zaustavljena u finalu konferencije od strane velikog rivala Filadelfije Seventisiksersa. Pit je dobijao pohvale, ali, eto paradoksa – ovaj put za igru u odbrani. Nedostatak produkcije u napadu pokušao je na taj način da nadomesti. Donekle je uspeo.
Ipak… I dalje ga je žuljala klupa. Bilo je to kao sporedna uloga u filmu u kome ste navikli da budete glavni akter. Malo je velikih igrača koji su bili u stanju da se naviknu na to. Pogledati se u ogledalo, izbrojati bore na čelu i potpuno zapostaviti ličnu statistiku. Jedan od aktivnih velikana koji je uspeo u tome jeste Pol Pirs.
Kako se najbezbolnije prebaciti iz sprinta u maraton? Pit Maravić za to nije imao živaca. Oprostio se od profesionalnog bavljenja košarkom na kraju svoje prve i poslednje sezone u zelenom dresu. Od tada, pa do danas, postavlja se jedno pitanje: Da li je Maravić imao onoliko uspešnu karijeru s obzirom kakav potencijal je bio?
Zbog čega ovo pitanje? Pa logično: nedostajao mu je naslov prvaka.
Tema koja bi nosila naslov “Da li su osvojene titule jedino (ili najvažnije) merilo vrednosti određenog košarkaša?” zaslužuje da bude zasebno obrađena.
Jer oklonosti su različite, a za naslov prvaka potrebno je da se poklopi toliko toga.
Svi smo se nagledali talenata koji su završili u košarkaškom jarku. Tona neiskorišćenih potencijala. Da li je takav slučaj i sa Pitom? Mišljenja su podeljena. Ako mene pitate, i previše podeljena.
“Mislim da su jedini problem sa Pitom Maravićem bila ona četiri druga momka”, rekao je jednom prilikom doajen američkog sportskog novinarstva Robert Lipsajt.
Pit Maravić, bar za mene, spada u onu grupa velikana kojoj se prašta nedostatak šampionskog prstena.
Još nešto što se zaboravlja, a bitno je – Pit je bio inovator. Pojedine stvari u košarci prvi put su viđene kad ih je on izveo. Čak je i sudijama ukazivao na greške. Na primer, kako objasniti arbitru da to zapravo nisu bili koraci, kad je i on prvi put video potez koji je izveo Maravić.
Bio je pionir nama drage igre zbog koga je dres broj sedam povučen iz upotrebe, kako u Juti Džez, tako i u današnjim Nju Orliens Pelikanima. Takođe, broj 23. je povučen iz upotrebe od strane LSU koledža.
Završio je profesionalnu karijeru u Bostonu 1980. Dočekao je ruki sezonu legendarnog Lerija Birda. Ima i to neku svoju simboliku. Predao mu je ključeve. Otišao je revolver, došao je snajper.
“NBA ljudi sa mnogo više znanja od mene kažu da bi Seltiksi i Red Oerbah, i ostatak ekipe, napravili od njega timskog igrača, i mogao je biti najbolji košarkaš svih vremena, samo da je pravo iz koledža otišao u Boston”, tvrdi novinar “Sports Ilustrateda” Kari Kirkpatrik.
Za ljubtelje statistike:
15.948: Pit Maravić je toliko koševa postigao ukupno u karijeri
24,2: prosek po utakmici
2.747: ukupno skokova
4,2: skoka po utakmici
3.563: ukupno asistencija
5,4: prosek asistencija
Dovoljno za kombo beka, za preteču Stefa Karija?
Pet puta je bio učesnik Ol – star mečeva.
Šta je bilo posle
Prve dve godine bez košarke bile su zabrinjavajuće, najblaže rečeno. Turbulentne, mračne, provedene u samoći. Potpuno je nespreman dočekao novu etapu svog života. Postajao je sve više usamljen, u potrazi za smislom. Mučila ga je depresija. Potreba za pažnjom. Patio je, krizirao. Ta “utakmica” je trajala.
Ni najbliži nisu znali kako da ga razvedre.
I opet – čudo! Pobedio je. I to na način kako se možda od takvog profila ličnosti najmanje očekivalo. Pobedio je zahvaljujući religiji. Čak je tvrdio da mu se Bog lično obratio. Svejedno, krenulo je na bolje.
Posvetio se religiji kao i košarkaškim kampovima. Stvar je išla svojim harmoničnim tokom sve dok Pitov životni i košarkaški oslonac, otac Petar, nije oboleo od raka. Sledila su teška vremena. Otac i sin nisu se odvajali sve do samog kraja, sve do očeve smrti 1987.
Ostala je Pitova bolna dilema kako nastaviti dalje? Bez oca, majke… Ali sa sopstvenim sinom u krilu.
Iznenada, napustio nas je i Pit Maravić 5. januara 1988, nedugo nakon odigrane rekreativne utakmice sa školarcima. Kažu da su mu poslednje reči bile: ”Osećam se sjajno…”
Uzrok? Problemi sa srcem. Do tada nepoznati.
Prerano je otišao, u 41. godini.
“Mislim da je umro kao srećna osoba”, rekao je Pitov brat Roni Maravić.
Zaostavština
Sa kratkim šortsom koji jedva prekriva zadnjicu, patikama tankog đona, sa frizurom gitariste lokalnog rok benda danas bi Pistol Pit mnogima izgledao smešno. Neka bude tako.
Za istoriju je ostalo da je prvi košarkaški revolver imao urezane incijale: P. M.
To je jedino bitno, i to se pamti.
Nema puno lepših zvukova od onog kada lopta uđe u mrežicu “bez koske”. Legenda kaže “Da noću, na jednom zapuštenom, betonskom terenu, na obodu Pitsburga, mrežice i dalje dozivaju… Čekaju da im se Pit vrati”.
pistolj odličan suter
najbolji bijelac koji je igrao kosarku