Pišu: Dalibor Žarić, Marko Ljubomirović (RTS)
Pre samo 20 godina, 1998, iz naše JUBA košarkaške lige, Partizan je igrao fajnal-for, Zvezda finale evropskog Kupa Koraća a Beobanka četvrtfinale Evrokupa. A kad su te ekipe dolazile u Šabac, Mijailo Grušanović bi im davao po minimum 20 poena. I to pošto je celo jutro proveo na njivi ili posle utakmice seoskog fudbalskog kluba, gde je bio centarfor. Tajna je, kažu, u tome što je povredio ruku u saobraćajnoj nesreći i više nije mogao da je ispravi, ali ni da promaši koš. Ni na Jutjubu ni u televizijskim arhivama ne postoji nijedan snimak njegovih utakmica pa može samo da se prepričava kako je, na primer, u 40. godini u Novom Sadu ubacio 50 poena ili kako je igrao do 48. godine života.
Mijailo Mikan Grušanović u 40. godini na utakmici između Vojvodine i subotičkog Spartaka postiže 50 poena, ali to nije bio njegov rekord. U okviru srpske lige, Smederevcima je dao čak 54 koša. Kad se zapodene priča o Mikanu Grušanoviću, oni koji ga ne znaju pomisle da je mnogo toga izmišljeno, nemoguće ili barem preterano.
Nevericu najviše izaziva podatak o tome do kada je Mikan igrao košarku, verovali ili ne, on je bio na parketu čak do 48. godine. Karijeru je počeo 1978, a poslednju utakmicu odigrao je pre osam godina, 2010. Prava polemika počinje onog trenutka kada se pokrene pitanje klubova i reprezentacije. Zašto čovek koji sa lakoćom postiže 40 ili 50 poena nikad nije zaigrao za nacionalnu selekciju? Zašto nije igrao u Crvenoj zvezdi ili Partizanu, iako su ga svake godine tražili? Zašto nikada nije otišao u inostranstvo da igra košarku? Odgovori na ova pitanja postoje, i mnogo ih je. Jedan od razloga što nešto nije bilo drugačije, krije se u fudbalu, koji je ovaj Žigić pre Žigića veoma voleo.
“Pa po završetku osmog razreda bio sam četvrti u odeljenju, na letnjem raspustu za tri meseca porastao sam 18 centimetara, gde sam istrajao na 202 cm, i posle toga, 77. godine, Bogatić je snovao košarkaški klub i zvali su me. Tako sam i počeo…”, priseća se Grušanović.
A pitanje je sa razlogom postavljeno, jer je igrao “devetku” u Fudbalskom klubu Duško.
“Pa jeste, moram priznati da mi je fudbal bio prva ljubav, da sam igrao za mlađe kategorije Fudbalskog kluba Duško i da sam u 15-16. godini počeo da igram za prvu ekipu, da sam dugo trajao i da sam igrao do 48. godine za fudbalski klub, znači uporedo i fudbalski klub, i košarkaški klub, i rukometni klub, i njiva. Sve je bilo”, dodaje popularni Mikan.
“Sećam se baš da sam jednu utakmicu igrao na Cetinju protiv Lovćena i da smo igrali uveče. Završili, seli na voz i stigli smo u pet sati u Valjevo. Dok sam došao kući, bilo je oko sedam ujutro, odspavao sam malo i u deset sati sam bio u Bogatiću, igrao rukometnu utakmicu. Potom došao kući, ručao, odmorio se posle podne i stigao na fudbalsku utakmicu Fudbalskog kluba Duško. Znači tri utakmice za dva dana.”
O tome koliko je Mikan bio uspešan kao fudbaler najbolje govori podatak profesora Kolarića, koji vodi statistiku Fudbalskog kluba Duško iz Klenja. Po njegovim brojkama, Mikan je drugi strelac u istoriji kluba!
Da li bi bio bolji košarkaš ili fudbaler?
“Pa nismo pričali na tu temu, ali svi se slažu da sam uporedo i jedno i drugo igrao, fudbal dobro, košarku isto, a moram priznati i rukomet, jer me je Bora Stanković, kada je Metaloplastika počela da pravi ekipu sa Vujovićem, Isakovićem i Vukovićem, zvao da igram, međutim, ja sam se opredelio za košarku i ostao sam u njoj. Loptu sam voleo. Više ne mogu igram, ali volim da gledam.”
Pre nego što smo stavili loptu na belu tačku, primetili smo dres na kojem piše Mikan i Stepi. Stepi, odnosno čuveni Milovan Stepandić, bio je 30 godina Mikanov košarkaški trener. Uvek su bili u istom timu. Ako bi jedan napustio klub, znalo se da i onaj drugi odlazi.
“Znate šta, Mikan je mnogo voleo fudbal. Mikana za mladu reprezentaciju zove Halilović, on otkaže da bi igrao fudbalsku utakmicu sa FK Duško u Beču, ali to je on. Ne bi bio Mikan da nije bio takav. On je znao – subota uveče košarka, nedelja ujutru rukomet, posle podne fudbal. Ja sam branio jedno vreme njemu taj fudbal, on je rekao – dođi da vidiš. Poštovali su ga na fudbalskom terenu, nije bilo tih pogibeljnih startova, nije bilo povreda, tako da sam ja na kraju digao ruke i dozvolio mu da igra fudbal”, otkriva Stepandić.
Mikan je odrastao na ovom terenu u Klenju. Ovde je, kaže, naučio da trči, ali i da hoda. Iako više ne igra fudbal, prestao je pre sedam-osam godina, prati svaku utakmicu svog omiljenog Fudbalskog kluba Duško.
Mikanova kuća je tik uz fudbalski teren, tako da smo posle samo nekoliko koraka bili u dvorištu diva iz Klenja, kako su ga nekad zvali. Naravno da ovako veliko i lepo dvorište ne može bez koša. Odavno je tu postavljen i kažu da se ovde igra najbolji basket u selu, a i malo šire.
Oni koji poznaju Mikana kažu da je njegova velika košarkaška karijera trpela baš zbog ove kuće i zemlje. Nije želeo da napusti, ni nakratko. Mikan nam sa ponosom pokazuje baštu, crni i beli luk, zelen i salatu. Zatim nas odvodi da vidimo svinje. Iako je ovo dan za snimanje, Mikan je morao i do njive, da nešto obavi. Nama je rekao da se malo odmorimo dok on ne pripremi traktor i sve što treba. Mikan ima dve sestre koje su se udale i žive u Beogradu, a njemu je ostalo oko 20 hektara. Prvo je pomagao roditeljima, a kasnije je sam obrađivao zemlju. Sada sipa preparat za prskanje protiv buba, a druga bočica je za prihranu deteline.
Pogodak iz traktora, jednom rukom – to je metafora Mikanove karijere. Traktor i njivu nije nikada ni pomislio da ostavi zbog košarke, ali ni loptu nije ostavio zbog njive.
Najduže je igrao u šabačkoj Ivi, ali zaigrao je kasnije i u Beopetrolu, Borcu iz Čačka, Vojvodini, igrao je za Lavove, Svislajons. Pred kraj karijere otišao je u Ugljevik i karijeru završio u Šapcu. Dva puta je izabran za najkorisnijeg igrača JUBA lige 90-ih godina. Četvrti je strelac u istoriji jugoslovenske lige.
“Pa ja sam pravio tim prema njemu, na poziciji četiri ili pet tražio sam izvanrednog defanzivca, jer je Mikan mogao da daje koševe za trojicu, ne za dvojicu, ali sam onda morao da ga krijem u odbrani da bih ga sačuvao tih 40 minuta. Bio je izvanredan sportista, to mogu da vam kažu sudije, tehničke ja ne znam da li je imao jednu ili dve za celu karijeru. Imao je uvek razumevanje kod sudija, tako da sa njim nikakvih problema nije bilo”, kaže Stepandić.
Smatra se da zbog zemlje nije imao karijeru koju mnogi predviđali…
“Čujte, sigurno da žalim za tim što nisam igrao za reprezentaciju, ali što se tiče naše lige, srpske, jugoslovenske, postigao sam mnogo. Ali moram da kažem da smo mi Mačvani privrženi svojoj zemlji pa teško odlazimo, plus još dugo skoro 20 godina sam igrao u Šapcu, to me držalo jer smo svake godine išli rang unapred i stigli do prve lige. Gde smo 89/90. igrali i tu sam u Šapcu trenirao. Jesu mi roditelji tada bili živi, ali jesam im pomagao”, priseća se Mijailo.
“Jeste se od mene možda očekivalo više, ali šta sad ja mogu promeniti? Što je bilo – bilo je. Ništa ne mogu promeniti. Recimo da žalim…”, prvi put priznaje Grušanović.
Kada je Mikan u 36. godini otišao iz Šapca, taj klub je, kako on kaže, propao. Znao je da će tako biti, ako ode, zato je toliko dugo i ostao u Šapcu. Obećali su mu stan i lokal, ali od toga na kraju nije bilo ništa. I dan-danas mu to duguju. A bio je i na pragu Crvene zvezde, dva puta.
“Jeste, bilo je ponuda da pređem i u Zvezdu i u Partizan, a u staroj Jugoslaviji, u Bosnu su me zvali. Međutim, prava ponuda je bila da 1999. godine pređem u Zvezdu i bilo je dogovoreno sve, spakovao sam stvari, znači torbe bile pune da dođem na pripreme. Lale Lučić je tada vodio Zvezdu. Ipak, nešto se iskomplikvalo i ostao sam u Čačku. Posle sam čuo da se i politika umešala i da sam morao da ostanem u Čačku.
Znači, nije Mikan sam odlučivao o svojoj karijeri…
“I kada je trebalo da pređem u Zvezdu, imali su neke priče da nisam sportista, da ne vodim sportski život. Naravno da to nije bilo tačno, jer kako bih ja izdržao na terenu po 40 minuta!”, pita se Grušanović.
Postoji anegdota za karantine – da nije želeo da bude u karantinu, jer je smatrao da tako gubi vreme…
“Pa čujte, ima i toga. Ja sam imao svoj ritual za utakmicu u Šapcu. Eto, jedan jedini put što smo otišli to je bilo protiv Lovćena u hotel ‘Sloboda’, tada smo bili u karantinu i izgubili smo. Otad smo to izbacili i nikad više. Znači nisam voleo karantine.”
Kada je igrao u Šapcu, imao je platu, dobro se seća, kao dve plate radnika “Zorke”. To je danas kao dve prosečne plate, a po mišljenju mnogih, bio je najbolji košarkaš koji je igrao za taj klub, i to 20 godina.
“Sad kad prevrnem film, sigurno je da sam mogao mnogo više prvo da zaradim, drugo sada da bolje živim, ali šta je tu je. I da nisu plaćali, ja sam voleo tu košarku i to mi je bila ideja, igrao bih je džabe, razumeš, znači prvo sam je voleo pa sam tek onda neku korist gledao, a danas klinci prvo gledaju pare pa da postanu neki igrači, kod mene je to bilo kontra”, iskren je nekada sjajni košgeter.
I posao i razgovor na njivi su završeni, vraćamo se kući. Jasno je da je on ceo život bio i poljoprivrednik i košarkaš. Teško je čak nešto staviti na prvo mesto. Ali u životu može i drugačije, sada vidi, jer ima dva sina. Nemanja je poljoprivrednik, a Mladenu, koji je košarkaš beogradskog Beovuka, povremeno daje savet…
“Pa jeste, čujte, posle svake utakmice, normalno je da ću ga posavetovati. Sad je na njemu da li će da posluša”, kaže Mijailo i predaje reč svom košarkaškom nasledniku.
“Pa delimično, uvek je bilo tu nekih nesuglasica između mene i njega. Jel’ bude – tata kaže jedno, terner drugo a ti misliš treće. Bio je nekada to pritisak, kada sam bio mlađi i smetalo mi je i to kad pričaju tatin sin, ali kako sam porastao, vremenom sam se snašao i počeo da se nosim sa tim. Od starije škole svi znaju ko mi je tata, dok je kod mlađih to manje. Ali svi kojima spomenem ko mi je otac, znaju. To je i prednost i mana, ali da kažemo da je veća prednost”, kaže Mladen, za koga se priča da baš i ne voli poslove na selu.
“Pa čujte, kad je tu, pomogne, ali tu mu je stariji brat, koji je s njim. Njih dvojica rade, pomaže mu, ne mogu da kažem. Sada je bio na pripremama i, kada je došao, radio je, trudio se”, kaže Grušanović senior.
“To su samo priče. Kada dođem, ja sam bratu asistent.”
I dok smo mi ovde ispod koša razgovarali i ugovarali partiju basketa, pozvao nas je Nemanja. On je završio veterinu, a sad se krmača prasi.
Nemanja uzima malo prase i stavlja ga u prah koji skida sa praseta naslage kad se oprasi. On je svog oca nasledio u poljoprivrednim poslovima, iako je i on razmišljao o košarci…
“Pa jesam kao klinac, ali primetio sam da mi nije baš najbolje išlo”, iskren je Nemanja, koji ima ozbiljan stočni fond o kojem brine.
Pre nego što počne basket na mestu gde se inače u Klenju igra, Mikan nas poziva u kratku šetnju. Ovo je njegova ulica.
“Tu gde si rođen, gde si se odgajio, gde su ti drugovi, tu se jednostavno najsigurnije osećam. Tu sam dolazio zbog roditelja kao jedini sin, dve sestre su otišle u Beograd. Stalno sam dolazio i pomagao. Nekako se najbolje osećam u svom selu. Ovde ima oko 3.000 ljudi, svi se znamo…”
Druga stvar koju nije često menjao je trener Milovan Stepandić.
“Čujte, ja sam godinu dana igrao zajedno sa Stepandićem kada sam počinjao, posle toga je on preuzeo košarkaški klub, bio je trener i dvadeset godina smo sarađivali u Ivi, plus nekoliko godina van Šapca. Znači, znamo se. Nije trebalo ništa da mi govori, pogledom smo se razumeli. Čak 30 godina smo sarađivali i dan-danas smo ostali dobri i mogu ti reći da je i njemu bilo lepo, a i meni”, iskren je Grušanović.
Mikanova košarkaška karijera nikako ne može da se analizira bez Milovana Stepandića. Mikan i Stepi, lepo je pisalo na dresu. Kada smo na košarkaškom terenu u Šapcu pitali Stepija kakav je Mikan bio košarkaš, dobili smo odgovor u jednoj reči, a onda je prešao na ono što sve zanima.
“Kakav je Mikan bio kao igrač? Neponovljiv! Možda deluje kao opravdanje, ali svi će mene optužiti zato što nije otišao u neki klub. Međutim, Mikan je kao mlad igrao fudbal za Klenje, igrao je rukomet za Bogatić, igrao je košarku. Imao je ponude svih klubova velike Jugoslavije i isključivo je on odlučio da ne ode”, otkriva Stepandić i dodaje: “On specifičan, možda i ja malo čudan trener i to je onako bio dobar spoj da on dugo dok je bio interesantan nije hteo da ide. U poznijim godinama smo išli iz kluba u klub, možda bude da li je novac u pitanju ili neki drugi izazovi.”
Stepandić dodaje da mu nije žao što Mikan nije igrao za druge velike klubove, a evo i zašto…
“Znate zašto mi nije žao? Mikan je jednu sezonu bio u Beopetrolu i nije njemu bilo loše. Dobri treneri, dobra atmosfera, dobar novac, ali on nije bio zadovoljan, jer Mikan voli da ima i saigrače i trenera oko sebe kojima apsolutno veruje. On je naučio da igra na jedan specifičan način, gde je on bio maksimalno iskorišćen i mislim da on u Beopetrolu nije imao nikakve zamerke, ali nije bio apsolutno srećan i sa te strane možda mi nije žao”, kaže Stepi i pojašnjava: “Što se tiče karijere, žao mi je. Jer na poziciji četiri i sada (da skine 20 kilograma) davao bi 20 poena.”
Nije Stepi pogrešio kada je rekao da bi Mikan, uz malo treninga, i danas mogao da igra. Sigurno, ne baš kao ranije, ali osećaj za koš je još tu. Posle svega, ni Mikan nije pogrešio što nije napustio sve zbog košarke. Danas bi možda imao više novca, ali pitanje je da li bi imao ovo bogatstvo?
Leave a Reply