Olimpijski šampioni 1980!

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Aleksandar Ostojić

Jedna od mojih najlepših košarkaških uspomena svakako su bile Olimpijske igre u Moskvi. Bio sam deo takozvanog“ „pula“ izveštača kuće Borba u kome su bili i novinari Sporta i Večernjih novosti. Meni su u podeli posla zapali košarka i atletika. Evo sećanja na put do zlata u moskovskoj olimpijskoj areni koja je imala mesta za 40.000 ljudi, ali je bila podeljena u dva dela.

Između Montreala 1976. i Moskve 1980. na kormilu reprezentacije promenila su se tri selektora. Mirko Novosel je posle Montreala preuzeo Cibonu i počeo da pravi tim koji će devet godina kasnije osvojiti Kup šampiona. Za Evropsko prvenstvo u Belgiji 1977. i Svetsko u Manili 1978. na klupu se vratio profesor Aleksandar – Aca Nikolić. Na oba takmičenja osvojene su zlatne medalje posle dominacije protiv najvećih rivala. Za EP 1979. u Italiji tim je poveren Petru Skansiju, koji je bio Nikolićev pomoćnik u Manili. Bilo je to u skladu sa dotadašnjom praksom da pomoćnik preuzima ekipu kad dotadašnji šef ode. Međutim, bronzana medalja na Evropskom prvenstvu 1979, uz poraz od Izraela, ocenjena je kao neuspeh, a kada na Mediteranskim igrama u Splitu nije osvojeno zlato (u finalu smo poraženi od Grčke sa 74-85), Skansi nije dobio poverenje da vodi reprezentaciju na Olimpijadu u Moskvi. Izbor je pao na stari tandem Žeravica–Novosel. Dvojac koji je radio zajedno 1971. i 1972. hrabro se prihvatio zadatka.

Posao jeste bio olakšan neučestvovanjem Amerikanaca, ali mi smo imali toliko jak tim da uopšte nisam siguran da u Moskvi ne bi dobio i reprezentaciju SAD. Oni su selektirali odličnu ekipu, ali ti momci su imena napravili tek kasnije, kad su otišli u NBA. Selektor Dejv Gevit pozvao je igrače koji su većinom bili buduće NBA zvezde. Procenjuje se da je američka reprezentacija iz 1980. bila jedna od najjačih ikad sastavljenih – sve do pojave „drim tima“ 1992. Evo spiska:

Ajzeja Tomas, Mark Agvajer, Rolando Blekmen, Sem Bouvi, Majkl Bruks, Bil Henzlik, Alton Lister, Rodni Mekrej, Darnel Valentajn, Deni Vrejns, Bak Vilijams i Al Vud.

Zlatna olimpijska medalja iz Moskve

U odnosu na tim koji je u Manili osvojio svetsku titulu sa 10 pobeda bila je samo jedna izmena, Petera Vilfana zamenio je Andro Knego. Uigranost je bila velika snaga tima, igrači su se poznavali u dušu, bili su na vrhuncu moći, iskusni, sigurni u sebe, raznovrsni u napadu, jednako moćni pod košem i u šutu spolja. Bilo je razloga da se u Moskvu putuje sa optimizmom. Meni je to bila prva od osam olimpijada, i prva od 10 zlatnih medalja koje ću kao izveštač „osvojiti“ na olimpijadama, evropskim i svetskim prvenstvima.

Put ka zlatu počeo je 21. jula 1980. pobedom protiv Senegala 104-67 (Daipagić 23, Kićanović 21). Onda je savladana Poljska 129-91 (Dalipagić 28, Kićanović 25, Delibašić 23). Treći rival, Španija, prošla je bez “stotke“, pobedili smo sa 95-91 uz još jednu briljatnu partiju Kićanovića (25) i Dalipagića (24) koje je pratio Krešo Ćosić sa 17 poena.Onda je, u finalnoj grupi, prvo  preslišana Itaija, bilo je 102-81, a  najefikasniji su, pogađate, bili Kićanović (31) i Dalipagić (26). Za „azure“ su igrali Dino Menegin, Roberto Brunamonti, Pjerluiđi Marzorati, Romeo Saketi… Naredni rival bila je Kuba  arezultat 112-84 sve govori. Kićanović je dao 28 a Dalipagić 23 poena, Slavnić je doprineo sa 11.

Onda je na red došao duel sa domaćinom Sovjetskim Savezom koji je u prethodnom kolu neočekivano izgubio od Italije. Zbog značaja evo šireg izvoda iz moje knjige „Koš po koš 2“ posvećene učešću Jugoslavije na olimpijskim igrama….

Utakmica je bila tvrda, izjednačena, sa naizmeničnim vođstvom do 11. minuta (23-23), kada se naš tim malo odvojio (31-23) zahvaljujući koševima Kićanovića. Usledila je reakcija sovjetskog tima, Sergej Belov je vezao 9 poena za 34-36, ali je Dalipagić opet povećao prednost na 5 poena (40-35), a na poluvremenu je bilo +6 (48-42).

Nastavak nije počeo po željama naših malobrojnih navijača. Razigrali su se Aleksandar Belostenji i Vladimir Tkačenko, sovjetski tim je dominirao pod koševima i to je rezultiralo vođstvom od 62-54 u 27. minutu. Uz mnogo napora, uz bolju igru centara, pre svega Ćosića i Žižića, stiglo se na korak do izjednačenja (70-71, 74-75) da bi konačno košem Kićanovića u 38. minutu prešli u vođstvo, 78-77. Ubrzo je Kićanović dao još 3 poena. Semafor je pokazivao 81-77, trebalo je da se igra još 27 sekundi a lopta je, posle promašaja igrača SSSR bila u rukama naših igrača. Pobeda?  Izgledalo je tako, ali nije bilo. Kod tog rezultata fauliran je Raša Radovanović, imali smo izbor – lopta sa strane ili izvođenje penala. Žeravica se odlučuje za drugu varijantu, Raša staje na liniju penala i promašuje tri puta! Na snazi je bilo pravilo o dodatnom bacanju u slučaju promašaja. Žeravica je posle meča rekao da je imao utisak da će naši teško zadržati loptu, a verovao je da će Radovanović pogoditi bar jedno bacanje što je trebalo da bude dovoljno. Belostenji smanjuje na 79-81, ali lopta je u posedu naših igrača. Na 6 sekundi pre kraja sudije vide faul Kićanovića u napadu, zatim šalju Jovašu na liniju za slobodna bacanja. On je siguran i to je 81-81. Dobijena utakmica odvedena je u produžetak.

Iako je psihološka prednost bila na strani sovjetskog tima, naši su nastavak odigrali kao da su oni spasavali utakmicu u regularnom delu. Dalipagić je dao 4 poena, Belostenji smanjio na 83-85, a onda su Dalipagić (2/3 penali) i Radovanović prednost podigli na 89-83. Saljnikov je dao tračak nade domaćinu, ali je usledila serija od 6 poena Dalipagića (4) i Kićanovića (2), u 44. minutu bilo je 95-85, a do kraja su Mirza Delibašić (4) i Dalipagić (2) doveli naš tim do „stotke“, odnosno do pobede 101-91 koja je istovremeno značila i ulazak u superfinale pošto su pravila predviđala da prvi i drugi iz finalne grupe odluče o zlatnoj medalji”.

Evo i „glave“ sa te utakmice:

SSSR–Jugoslavija 91-101 (39-33, 81-81)

27. 07. 1980, Moskva (18.00). Sudije: Holmin (Švedska) i Motart (Belgija).

SSSR: Jerjomin 4, Miloserdov, Tarakanov 4 (2-2), Saljnikov 4, Lopatov, Dervcin 13 (5-9), S. Belov 20 (2-2), Tkačenko 12 (2-2), Miškin 9 (3-4), Jovajša 6 (4-4), Belostenji 19 (7-13), Žigili.

JUGOSLAVIJA: Knego, Kićanović 22 (2-3), Žižić 8 (0-4), Nakić, Jerkov 6 (4-4), Skroče, Slavnić 2 (2-3), Ćosić 14 (2-2), Radovanović 6 (2-6), Krstulović, Dalipagić 28 (6-9), Delibašić 15 (1-1).

Pre super-finala trebalo je odigrati meč sa Brazilom. Pomalo „ispražnjeni“, naši igrači su jedva dobili 96-95. Dalipagić je dao 26 poena, Delibašić 21, Ćosić 18 a Kićanović 15.

Onda je došao dan finala, 30. jul 1980.

Jugoslavija–Italija 86-77 (42-37)

30. 07. 1980, Moskva (20.15). Sudije: Tarner (Velika Britanija) i Van der Vilige (Holandija).

JUGOSLAVIJA: Knego 4 (2-2), Kićanović 22, Žižić, Jerkov 16 (2-2), Skroče, Slavnić 4, Ćosić 2, Radovanović, Krstulović, Dalipagić 18, Delibašić 20 (2-2).

ITALIJA: Saketi 2, Brunamonti 2, Silvester 2, Djilardi, Dela Fjori, Solferini 4, Bonamiko, Menegin 12 (4-5), Vilalta 29 (3-3), Vekjato 4, Marzorati 9 (1-2), Djenerali 13 (1-1).

Povredjenog Kićanovića iznose sa terena

U svoje treće olimpijsko finale, posle Meksika 1968. i Montreala 1976, Jugoslavija je ušla kao favorit. Pokazala je najviše, pobedila rivala u prethodnoj utakmici, imala je više sjajnih pojedinaca koji su obeležili turnir. Zapravo, imala je sjajnu generaciju kojoj je ovo bila kruna karijere. Krešo Ćosić je imao već 32 godine, Slavnić 31, Dalipagić 29…

Posle izjednačenih sedam minuta (16-16) Italijani su prvi stekli prednost od 4 poena, pa u 16. minutu i od 5 (37-32) posle koša Romea Saketija. Na sreću, to im je bio poslednji koš u prvom poluvremenu. Naš tim je „brejkom“ od 10-0 otišao na odmor sa 42-37.

Nastavak je počeo u znaku raspoloženih Kićanovića i Delibašića, dvojice genijalnih igrača koji su 1971. u Gorici (Italija) postali kadetski prvaci Evrope, godinu dana kasnije juniorski, 1975. i seniorski, a 1978. i svetski šampioni. Poveli smo sa 56-47, u 33. minutu već je bilo 74-60, u 38. minutu 84-68.

Kada je sve bilo gotovo, dok se čekao kraj, Kićanović je sa loptom pokušao da prođe ispod koša Italijana. Sačekao ga je Menegin, ispružio koleno – samo će on znati slučajno ili namerno, iako je sa mog mesta izgledalo ovo drugo – i pogodio Kićanovića u butinu. Iznet je sa terena, nije mogao da dođe ni po svoju zlatnu medalju koju je za njega  preuzeo Moka Slavnić, druga polovina zlatnog bekovskog tandema koji je od 1973, kada su prvi put zaigrali zajedno u Barseloni, bio duša našeg tima.

Zoran Slavnić sa Kićanovićevom medaljom

Kićanović je bio najefikasniji sa 22 poena i visokim procentom šuta iz igre (11/18, 61,1 %), pratio ga je Delibašić sa 20 i takođe sjajnim procentom (9/16, 56,2 %), tu je bio i Dalipagić sa 18 i 60 % preciznosti (9/15), ali ne sme se zaboraviti centar Željko Jerkov sa 16 poena (šut 7/8) i čak 13 skokova!

Konačno je u riznicu stavljena jedina medalja koja je nedostajala – zlatna olimpijska. U deceniji od prvog zlata, onog na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, osvojeno je sve: tri evropske titule, dve svetske, po jedno evropsko srebro i bronza, srebro na Olimpijskim igrama u Montrealu, srebro na Mundijalu u Portoriku i konačno zlato u Moskvi. U 11 godina sa 11 takmičenja medalja nije osvojena samo na Olimpijadi u Minhenu 1972!

Dvanest momaka koji su je osvojili zaslužili su sve čestitke, kao i iskusni selektorski tandem Ranko Žeravica – Mirko Novosel koji se, kao nekad, vratio na klupu reprezentacije kad je njoj to bilo neophodno, a i njima je velika karijera upotpunjena olimpijskim zlatom.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*