Magic Johnson: Čovek-košarka

Youtube / screeshot

Preneseno sa: kosmagazin.com

Pišu:  Aleksandar Ostojić, Vladimir Stanković

U vremenu kad su sva košarkaška takmičenja suspendovana zbog pandemije koronavirusa, odlučili smo da naše čitaoce častimo u skladu sa motom ovog portala – Za one koji čitaju košarku. Poklanjamo vam knjigu koju ćete moći da čitate u nastavcima. Reč je o 50 biografija najvećih igrača NBA lige, a koje su svojevremeno objavljene u knjizi “50 veličanstvenih” autora Vladimira Stankovića i Aleksandra Ostojića. Uživajte u čitanju!

***

 Lensing, država Mičigen, rodno je mesto Irvina Džonsona. U ovom provincijskom gradiću severnoistočne Amerike rodio se 14. avgusta 1959. Lensing ima stotinak hiljada stanovnika, pripadnika donje srednje klase, uglavnom zaposlenih u automobilskoj industriji i građevinarstvu, koji zarađuju taman toliko da otplate kredite za uniformisane jednospratnice, nove automobile, i obično brojne familije. Irvin, Kvinsi, Leri, Lili, Keti, Peri, Kim i bliznakinje Evelin i Ivon Džonson dobro su upoznali skromni život u Lensingu. Otac Irvin Džonson Senior je punih 19 godina radio dva posla istovremeno (16 sati dnevno) da bi mnogobrojna porodica preživela. U knjizi “Medžik” Ričarda Levina, Irvin opisuje očeve muke: “Mogao bih njegov život uporediti sa smrću. Nikad nisam video smrt, pa je njegov život možda bio gori i od same smrti”.

Mali Irvin nije imao mnogo kontakata sa ocem, viđao ga je jedino vikendom. Tada su zajedno pratili NBA utakmice na televiziji. Irvin Senior zavoleo je košarku igrajući je u srednjoj školi. Očeva starst prema najlepšoj igri prešla je na sina.

Kada su bliznakinje, najmlađe u dugom nizu Džonsonovih, odrasle, Irvinova majka je, uz brigu o deci, prihvatila posao školske domarke. “Jedne večeri za stolom jedva je držala otvorene oči od umora – priča Medžik. – Bio sam tada u srednjoj školi. Prišao sam joj. Prenula se, i pogledala me sa smeškom. Rekao sam joj: Mama, zaista si umorna, zar ne?

– Jesam, Juniore.

– Mama, jednog dana ću postati neko. Tada ti i tata nećete uopšte više morati raditi.

– Hvala – rekla je uz božanski osmeh.

Ljudi govore o mom čuvenom osmehu, ali njen je bio original”.

U Lensingu 1978.

Irvinovi roditelji bili su vrlo religiozni. I deca su im bila aktivna u crkvi. Mali Medžik pevao je u crkvenom horu. Uopšte, najraniju mladost proživljavao je uobičajeno za decu siromašnih crnačkih porodica. Hot-dog, ulica i betonsko košarkaško igralište bili su njegovo detinjstvo.

Vrlo rano je započeo s košarkom. Brzo je rastao, mnogo više u visinu nego u širinu. Ozbiljnu košarku, takozvanu “Džan Big”, zaigrao je u osnovnoj školi Mejn Strit. Već u petom razredu, kada se formira prvi igrački karakter, shvatio je koliko je superioran svojim vršnjacima. Shvatio je, takođe, i koliko treba žrtvovati za pobedu. Otac se nije protivio njegovom celodnevnom boravku na betonu Mejn Strita, dok je majka brinula što sin beži od karijere horskog pevača u nesigurne košarkaške vode.

“Uvek je vikala na mene da prestanem sa igranjem košarke u kući. Poludela bi videvši otiske prljave lopte po zidovima”.

Mladi Irvin ustajao je u cik zore, i još pre doručka konzumirao “porciju košarke”. Leti je ceo dan provodio na igralištu, a zimi bi najpre očistio sneg sa terena, i smrznutu loptu ubacivao u koš sve dok igralište ne zatrpa novi sneg. Otac je imao puno razumevanja, čak bi povremeno odigrao basket sa sinom koji je već u 15. godini dostigao 197 santimetara.

Za vrme školovanja u školi Dvajt Rik Džunior Haj ime mu se prvi put pojavilo u štampi: “Irvin Džonson postigao 26 koševa”.

“Oči su mi gotovo iskočile iz duplji. Oh, mam! Trčao sam gore-dole stepenicama po kući, gurajući mami pod nos članak u novinama. Samo se zadovoljno smeškala, a odmah zatim mi najstrože zabranila bilo kakvo ‘pikanje’ košarke po sobama”.

Od tog dana Irvinova reputacija u Lensingu vrtoglavo raste. “Slava je došla prerano za moje godine i emotivni nivo. Nije bilo neobično da me ljudi zaustave na ulici još kao srednjoškolca, i kažu kako sam veličanstven igrač. Znao sam da sam dobar, to je bilo očigledno. Ali, koliko dobar? Nikad dovoljno, mislio sam. Ta nesigurnost o mojim mogućnostima terala me je napred. Profesionalna košarka? Ta želja je bila skrivena negde duboko u meni. Koristio sam je kao izvor inspiracije. Retko sam to poveravao nekome, a kada sam to činio – to su bili najprisniji prijatelji”.

Poznanstvo sa dr Čarlsom Takerom u 15. godini bila je bitna veza u Irvinovom životu. Taker, 27-godišnji školski psiholog u Lensingu, postao je upravo u kritičnim godinama Irvinov savetnik, prijatelj i stariji brat. I sam crnac, Taker je poznavao vrlo dobro zakone ulice, ali i košarkaške igre. Studirao je na univerzitetu Vestern Mičigen, igrao je košarku i pokušao kasnije kao profesionalac u Dalasu i Kentakiju, klubovima ABA lige. U vreme poslednje Džonsonove gimnazijske godine zamalo je uspeo da potpiše ugovor sa Filadelfijom 76. Sa 25 godina stekao je doktorsku titulu.

Čarls Taker i Medžik Džonson

“Takera sam upoznao kada je došao u moju školu da predaje o važnosti odgovornosti pojedinca u društvu, što je zaokupilo moju pažnju otprilike minut i po. Zaboravio sam ga, ali samo do poslepodne. Došao je na košarkaški teren, i odgledao nekoliko basketa. Onda je skinuo odelo i kravatu, i prišao nam: “Hoćemo li jedan na jedan?” Prihvatio sam, iako mi nije bilo jasno zašto se jedan doktor nauka želi nadmetati sa klincem kao što sam ja. Osim toga, delovao je prepotentno. ‘Prodao’ mi je nekoliko trikova, pa sam poželeo da mu očitam lekciju. No, tog dana je on bio predavač. Neprimetno me držao rukom, vukao za dres, gazio prste i totalno me izbacio iz takta. Ostao sam ‘cool’ uprkos sramnom porazu, i to pred momcima kojima sam bio idol. Tak se smejao: ‘Šta je klinac? Moraš naučiti da igraš profi-igru. Sutra ponavljamo lekciju’.

– Biću ovde mister Taker, odgovorio sam mu”.

Gotovo svakodnevno Tak je tesao mladog Irvina otkrivajući mu tajne sa profi parketa. To je ovome pomoglo da još više odskoči od vršnjaka. Tak je bio tu da Irvinu pomogne i u školi. Išao je tada u gimnaziju Everet, koja je bila uglavnom “bela”. Škola nije važila za košarkaški moćnu, ali je ipak imala vrlo dobar tim. Trener Džordž Foks naumio je da gradi ekipu oko Irvina Džonsona. Ovaj je već na prvom nastupu izveo pravi šou, igrajući i beka, i krilo i centra. Trener poraženih prišao je posle meča Foksu: “Imaš klinca koji će sve zaludeti. Jednog dana biće najbolji igrač sveta”.

“Igrali smo protiv Džekson Parksajda. Dao sam 36 koševa, uhvatio 18 lopti i 16 puta asistirao. Te večeri osećao sam se kao da mogu da poletim. Gledalište je potpuno poludelo. Lokalni reporteri su počeli da me jure. Fredi Stebli, novinar Lensing Stejt Džornela, krstio me je E.J. (Earvin Johnson) – nadimkom koji će me pratiti cele karijere.

– Irvin, ovo je bila zaista divna predstava. Trebalo bi ti dati nadimak.

– Nadimak? – zapitao sam. – Samo da ne bude Džunior Bag. To je otac smislio.

– Ne, ne, biće nešto bolje. Ne mogu te nazvati Dr Džej, jer to već pripada Džulijusu Irvingu, kao ni Big E, jer to je otrcano. Šta kažeš na Medžik?

– Medžik?!

Zvučalo je dobro, zvonko, atraktivno. Yeah, rekao sam, u redu je. Sutradan je osvanulo u novinama. Bilo je pomalo smešno. Klinac od 16 godina, pa Medžik! Osećao sam se nelagodno prema saigračima”.

Stebli je nastavio da ga forsira, kao i ostali novinari. Posledica je bila da su navijači i igrači drugih ekipa imali veliki izazov da tog “Medžika” prizemlje, što je mlada zvezda spremno prihvatala. Majka, braća i sestre počinjali su da žive sa saznanjem da im je jedan član porodice “čaroban”. Otac je bio šokiran.

“Sine – rekao mi je jedne večeri uz TV prenos NBA lige. – Ljudi će od tebe suviše očekivati. Pazi da ti se tvoja ‘magija’ ne vrati kao bumerang”.

Medžik Džonson! Ubrzo je cela Amerika znala o kome je reč. Navijači, igrači, treneri, sudije, za sve je E.J. bio jednostavno Medžik. Na drugoj godini gimnazije već je bio zvezda države Mičigen. U to vreme je sa dr Takerom provodio više sati dnevno nego sa svojom porodicom. Ovaj ga je vodio sa sobom na utakmice Mičigen Stejt Univerziteta, u profi kamp Detroita, u Indijanopolis, Čikago, na utakmice NBA.

“Tak je izgleda poznavao svakoga. Uvek je nekako uspevao da me uvede u svlačionice profesionalaca. Jedva sam stišavao uzbuđenje kad su u Kobo areni Lejkersi pobedili Detroit. Svlačionica Lejkersa bila je krcata. Držao sam se po strani, osećajući da mi tamo nije mesto. Tak se izgubio u gužvi. Iznenada me povukao ka igračima. Opirao sam se i negodovao. Tak je bio uporan. Popustio sam. Dograbio me je, i izgurao pred nos ravno Karimu Abdul-Džabaru!

– Karim – reče Tak – voleo bih da upoznaš Irvina Džonsona.

Rukovali smo se. ‘Hvala, Karim’ – jedva sam promucao.

Na putu ka kući sve vreme sam bio izvan sebe. ‘Tak, ne znam kako da ti zahvalim’. Karim!!! Ne mogu verovati. Buljio sam u svoju desnu ruku sa kojom smo se rukovali. Nisam mogao dočekati sutrašnji dan da ispričam momcima iz kvarta. Na Takovom licu videlo se zadovoljstvo: ‘Mali, čuvaj se. Radi puno i ne popuštaj. Jednog dana će neki klinac tebi stisnuti desnicu, i sanjati o tome danima”.

Na Univerzitetu Mičigen Stejt

Ubrzo je Irvin van treninga i utakmica za svoju školu igrao sa studentima Mičigen Stejt Univerziteta. Izabran je u prvi tim države Mičigen, pa u Ol-Amerika selekciju srednjoškolaca. Zabijao je – po želji: 30, 40 poena. Nakon jedne utakmice trener Foks je upozorio svoju zvezdu:

– Irvin, ne znam da li ćeš razumeti. Mislim da previše dominiraš, da zastrašuješ saigrače. Počinju da statiraju na terenu gledajući, kao i svi u dvorani, tvoje majstorije. Postaju neaktivni, bojeći se da ne zabrljaju i ne razljute svog Medžika. Želimo titulu prvaka države, biće utakmica kada će trebati udeo svih igrača, a ako ovako nastaviš – oni će sasvim sigurno izgubiti, i nećemo ih imati.

Medžik je shvatio suštinu kolektivne igre. Promenio je sve, preuzeo ulogu plejmejkera, forsirao i druge. Ekipa se razmahala. Osvojili su prvenstvo srednjih škola sa lakoćom. TV je lansirala novu zvezdu – Medžika Džonsona. Počeo je lov univerziteta na budućeg najboljeg basket-brucoša u Americi.

“Bila je to za mene sasvim nova situacija, zbunjujuća i neugodna. Telefon je zvonio i noću. Emisari univerziteta sa najjačim košarkaškim programima okupirali su Lensing. Nudili su keš, automobile, kuće. Kada bi dospeli do mene, pitali bi: ‘Medžik, šta želiš? Samo reci’. Tak i otac su bili oprezni. Tak je govorio: ‘Ako si od pravog materijala, kad-tad dobićeš sve. Zašto reskirati budućnost zbog sitnica?”

Bližio se kraj školske godine. Medžikova odluka sa nestrpljenjem se očekivala. Obišao je univerzitete Mičigen, Notr Dam, Merilend, Severnu Karolinu, Mičigen Stejt, i još neke. Poziv UCLA, čuvenog kalifornijskog univerziteta, gotovo je razrešio sve Medžikove dileme oko izbora ponuđenih stipendija. Međutim, dogovor sa UCLA je propao kada su ljudi sa ovog univerziteta odgodili razgovor sa Medžikom koketirajući sa Albertom Kingom, kasnijim igračem Vašington Bulitsa.

“Čitava jurnjava me ubrzo zamorila. Želeo sam jedino da igram košarku na univerzitetu, a zatim da pređem u profesionalce. Nikakav novac ispod stola nije dolazio u obzir”.

Konačna dilema je bila: Mičigen ili Mičigen Stejt. Odluku je odložio do povratka sa turneje juniorske selekcije SAD po Evropi. Super-kvalitetni sastav mladih Amerikanaca prosto se prošetao turnirom “Albert Švajcer” u Manhajmu, gde su učestvovali i jugoslovenski omladinci. U toj ekipi, pored Medžika, igrali su i Edi Džonson, Darnel Valentajn, Trejsi Džekson, Džef Ruland i Džek Lemp, sve kasniji profesionalci u NBA.

Po povratku u Lensing doneo je odluku: Mičigen Stejt Spartans, univerzitet u rodnom Lensingu, škola bez renomea. Odluku je saopštio na pres-konferenciji, na koju su stigli novinari iz Čikaga, Njujorka, Vašingtona, Majamija, Detroita…

Ubrzo je postao pravi hit Mičigen Stejta. Uz treniranje i igranje, položio je sve ispite na prvoj godini sa vrlo dobrim uspehom. Kao glavni predmet studirao je telekomunikacije, želja mu je bila da radi na televiziji po završetku sportske karijere. Nalazio je vremena i za svoju veliku ljubav – muziku. Medžik je dve godine bio disk-džokej u kampu Mičigen Stejta.

Prvu utakmicu za Spartanse odigrao je fenomenalno. Publika ga je dočekala kao mesiju. Dvorana “Dženifer Fild Hals” sa 5.000 sedišta redovno je bila rasprodata.

“U prve dve nedelje dobili smo četiri od pet utakmica. Ali, najviše me je zabrinjavao preterani publicitet i oduševljenje publike. Brinulo me kako će to delovati na saigrače. Na sastanku ekipe objasnio sam im da ja jednostavno nemam kontrolu nad novinarima, ali se nadam da nas to neće razjediniti”.

Na početku druge polovine te debitantske sezone pojavio se prvi skaut iz NBA – iz kluba Kanzas Siti Kings (danas Sakramento). Ponudio mu je da već po završetku prve godine studija potpišem profesionalni ugovor.

“Bio sam polaskan i zanesen, ali samo kratko vreme. Otac, Tak i ja smo odlučili da nastavimo kontakte, ali tek po završetku sezone. Novinari su ubrzo saznali za tu ponudu, moj prelazak u NBA postao je omiljena tema u štampi. Ni sam nisam znao šta da učinim. Osećao sam se spremnim za NBA, ali nisam bio siguran da li to i želim. Bilo mi je svega 18 godina…”

Predvođeni Džonsonom, Spartansi lako osvajaju prvo mesto u svojoj Big Ten ligi. U prvoj rundi plej-ofa NCAA turnira eliminišu Providens, zatim Zapadni Kentaki, i gube tek u četvrtfinalu od Kentakija, kasnijeg studentskog prvaka Amerike. Pred Medžikom je ponovo hrpa dolara. Kanzas Siti je bio uporan i spreman da odreši kesu. U roku od mesec dana, koliki je razmak između fajnal for turnira NCAA i izbora (drafta) za profesionalce u NBA, on je trebao da odluči šta dalje. Sviđao mu se studentski način života, a imao je priliku da se već dogodine okiti titulom univerzitetskog prvaka, što je san svakog sportiste Amerike. Mogao je postati i studentski igrač godine, što mu ipak nije uspelo, jer je Lari Bird tada bio za korak ispred Medžika. Uz to, postojala je šansa i da učestvuje na Olimpijadi 1980, što je najbolja odskočna daska za bogat transfer u NBA.

“Zanimalo me koliko novca Kanzas Kings želi da mi ponudi.

– Mora da je je velika lova u pitanju – rekao sam Taku.

– Znam – odgovorio mi je. – Zaista je velika. Ali, šta ako Kanzas nije spreman da garantuje isplatu, jer ti si ipak mlad igrač, i riskantna investicija. Može se desiti da novac ne dobiješ, a upropastiš karijeru.

– Grešiš, Tak. Kao prvo, nema načina da igrački ne prođem. Drugo, šta ako dogodine na Mičigenu uništim koleno? Šta misliš, o kojoj se svoti radi? Koliko nude?

– Verovatno 200-300 hiljada – predviđao je Taker”.

Medžik je, ipak, bio zaintrigiran. Tri dana pre drafta te 1978. godine odleteo je zajedno sa Takerom u Kanzas Siti, na razgovore sa generalnim menadžerom Džoe Akselsonom. Tandem iz Lensinga bio je oprezan da ne prekrši stroga pravila amaterizma koja propisuje NCAA liga. Sami su platili advokate, hotel i taksi. Akselson je galantno ponudio 250.000 dolara godišnje, plus još neke garancije, ali to je ipak bilo manje od onoga što su u “klanu Medžik” predviđali. Irvin je glatko odbio ponudu, a šokirani Akselson nije verovao da čovek s nepunih 19 godina odbija da u sledećih šest sezona zaradi 1,5 miliona dolara. Medžik je ostao da još jednu godinu studira na Mičigen Stejtu.

U pauzi tokom letnje sezone 1978. skauti NBA klubova okupili su se na Svetskom pozivnom turniru u Čeper Hilu. Američka omladinska reprezentacija bila je sastavljena od budućih najvećih imena NBA lige: Džoe Beri Kerol, Darel Grifit, Fil Ford, Džejms Bejli, Rik Robi, Kajl Mejsi, Sidni Monkrif, Bob Grinvud, Lari Bird i Medžik Džonson! Kuba i SSSR nisu im predstavljali doraslog protivnika, dok im je najbolja reprezentacija Jugoslavije, predvođena Kićanovićem i Dalipagićem, odolevala sve do finiša, kada su nam Amerikanci umakli za pet poena. Svi su tada primetili visokog crnca Džonsona, koji nije postigao nijedan poen, ali je zadivljujućim dodavanjima saigračima otvarao put do koša.

Nova sezona počela je pod većom medijskom pažnjom. Njegov univerzitet rangiran je pre početka na sedmo mesto. Ekipa je dostigla punu formu pred početak plej-ofa, uz Medžika briljirali su Džej Vinsent i Adam Kelsel. Da bi se plasirali na fajnal for turnir u Solt Lejk Sitiju trebalo je da eliminišu te godine izuzetno jaki Notr Dam. Medžik je igrao kao čarobnjak, i Spartansi su napravili iznenađenje. Ali, prava senzacija tek je sledila. U Solt Lejk Sitiju našli su se univerziteti Pen, De Pol, i apsolutni favorit Indijana Stejt sa Larijem Birdom. Medžik i kompanija lako su tukli Pen sa 34 poena razlike, najviše u istoriji fajnal four turnira. Birdova Indijana “prošvercovala” se u finale pobedom protiv De Pola sa “pola” koša. U finalu Spartansi su tvrdom zonom izbacili iz igre Birda, dok je Medžik iz svog šešira izvukao 19 koševa, 16 asistencija i 9 skokova. Mičigen Stejt je trijumfovao – 75:64. Lensing je bio na nogama očekujući svoje heroje. Igrači su na terenu jedan po jedan uzimali mikrofon i obraćali se publici.

“Kada je došao moj red, počelo je skandiranje: Još dve godine, još dve godine! Jedva sam došao do reči: “Želeli smo ovo prvenstvo, i osvojili ga. Ne znam da li ću nastaviti da igram pred vama. Još nisam ništa odlučio, ali nadam se da ćete ostati uz mene bez obzira na moju odluku”.

Pritisci i želje sugrađana da odoli izazovu NBA bili su veliki. Mali Lensing postao je centralna tačka košarkaške Amerike.

“Majka se i dalje oštro suprotstavljala mom odlasku u NBA. Otac i Tak su smatrali da je sa finansijske strane to bio optimalan momenat. Ja sam se, ipak, kolebao. Još uvek sam bio  potpuno zadovoljan životom na koledžu. Konačna odluka zavisila je od dva pitanja: u koji klub NBA, i za koliko novca?”

Komesar NBA lige Leri O’Brajen 19. aprila 1979. kockom je odredio klub koji će prvi birati pojačanja sa drafta. Čikago i Los Anđeles pretendovali su na to pravo.

“Znao sam da me Čikago priželjkuje. Nisam bio siguran da li sam zanimljiv Lejkersima. Intimno, hteo sam da Čikago bude moja ekipa. Čikago je bio bliži Lensingu, mada ni El Ej nije loša varijanta. U oba slučaja imao bih prilike da igram sa velikim centrima. Čikago je imao Artisa Gilmora, a Los Anđeles Džabara”.

Novčić sreće doneo je Los Anđelesu pravo prvog izbora na draftu. Još istog dana tadašnji vlasnik Lejkersa Džek Kent Kuk je objavio: Los Anđeles uzima Irvina “Medžika” Džonsona iz Mičigen Stejta! Trenutak objave želja veliki je medijski spektakl u američkom sportu. Vodeće TV kompanije direktno prenose ovaj događaj, i odmah se rade analize izbora, reakcije novinara, stručnjaka, navijača i saigrača.

“Kuk je bio promućuran pregovarač. Nekoliko dana kontaktirali smo telefonom. Sedeo sam u Lensingu kao na iglama, dok je Kuk odugovlačio sa sastankom. Taker ga je obavestio da bih rado otišao u Lejkerse, ali ukoliko pregovori ne uspeju ostaću student. Računali smo: koliko je potrebno da napustim studije? Suma bi trebalo premašiti ponudu Kanzasa iz prethodne godine. Zatim, odlučili smo da bi to trebao biti najveći iznos ikad isplaćen jednom debitantu u NBA ligi. Isto tako, bili smo svesni da ne smemo ići preko tadašnje Džabarove godišnje plate, koja je iznosila 650.000 dolara. Želeli smo dobiti okruglo pola miliona dolara”.

Kuk je priredio ručak u svojoj vili na Beverli Hilsu, i tom prilikom je hteo dogovoriti sve uslove iz ugovora. Uz riblje đakonije, ćaskali su vodeći ljudi Lejkersa i dva advokata – zastupnici Medžika Džonsona. Kuk je ponudio godišnju platu od 400.000 dolara, dok su advokati, braća Endrjus, licitirali 600.000. Kuk je branio svoje interese: “Mi možemo osvajati titule i bez vas, Medžik Džonson”. Odvratio sam mu: “Mister Kuk, spreman sam da nastavim školovanje na Mičigen Stejtu, i odložim prelazak u profesionalce”. “O, ne, nemojte to učiniti. Veoma bih cenio kad biste ostali još noćas kao moji gosti, pa da ujutro odmorni i sveži nastavimo razgovor”.

Sutradan je Kuk samozadovoljnim tonom najavio: “Irvine, imam dobre vesti za vas. Iako ste momak sa nepunih 20 godina, osigurao sam vam čast najbolje plaćenog debitanta u NBA. Nudim 460.000 dolara godišnje. Nije li to divno, Irvine? To je naš limit, naša poslednja reč”.

Međutim, proradila je Medžikova taština:

“Ostali smo nasamo Taker i ja, i upitao sam ga šta kaže na ovo. ‘Budimo realni, dečko’, odgovorio je. ‘Nemojmo o tome kako je suma mala. Razgovarajmo o tebi. Želiš li ti u NBA, ili ne?’ Odgovorio sam: ‘Ako podigne na 480.000 – pristajem. U protivnom – odosmo!’

Ponovo smo se sastali sa ljudima iz Lejkersa, i ja sam rekao:

– Mister Kuk, pretresli smo vašu poslednju ponudu, i zaključili da je najpametnije da se rastanemo, jer svotom nisam zadovoljan. Hvala vam na strpljenju, nadam se da vam nismo izazvali neprilike.

Kuk se nasmejao:

– Izgleda da se teško slažemo, zar ne? Verujem da ćemo konačno pronaći zajednički jezik. Forum je divno, moderno zdanje, najbolje na svetu u svojoj klasi. Zato zaslužuje da u njemu nastupaju najbolji košarkaši sveta. Tu je igrao Džeri Vest, Eldžin Bejlor takođe. Vilt Čemberlen je ovde igrao. Džabar ovde igra. Želim da i vi Irvine ovde igrate. Obećao sam vam sinoć da ćemo se sporazumeti. Ja uvek držim obećanje. Daćemo vam novac koji tražite. To je 500.000, zar ne?

-Da – odgovorio sam”.

Istovremeni dolazak u NBA 1979. Medžika Džonsona i Larija Birda bila je injekcija adrenalina pravo u srce profesionalne košarke. NBA je krenula “petom brzinom”, i vrlo brzo izbila na čelo popularnosti u konkurenciji američkog fudbala, bejzbola i hokeja. Medijski sport broj jedan ostala je do danas, i to bez konkurencije. Najveći novac obrće se upravo u košarci, televizija najviše plaća za prenose NBA, i reklamni cenovnici su najskuplji za tajmaute ovih utakmica. Zarade igrača su globalno nemerljive sa ostalima, zarade na NBA suvenirima su tik do onih u poslovima sa naftom.

Dvojica najvećih: Medžik i Džordan

Medžikovih 12 godina u Lejkersima bilo je vreme pravog basket-mesijanstva. Stigao je sa svojim razoružavajućim osmehom kojim je odmah zarazio već posrnulog i u godine zašlog Karima Abdul-Džabara. Učinio je da “Big Fella”, kako su zvali Karima, proživi deceniju svoje druge mladosti, učinio je da bude bolji nego što je ikada bio. Medžik je isti recept primenjivao i prema svima ostalima sa kojima je igrao: činio ih je boljim, i to je bila njegova najveća vrlina. Takvih je vrlo malo, a tako su dragoceni – ljudi u čijem društvu su drugi ljudi bolji nego što objektivno jesu.

Dodavanja su ono čemu se svet divio uvek kada je Medžik bio na parketu. Nisu to bili obični pasovi, lopta je kao bič prštala po terenu i nepogrešivo završavala na pravom mestu. Letela je munjevito, toliko brzo da je pretila opasnost da onaj koji je hvata polomi prste. Treninzi Lejkersa svodili su se uglavnom na to da saigrači uče kako da koriste Medžikove asistencije, a da pritom ne ispadnu iznenađeni i smešni. I pored toga često se dešavalo da se njegov idealan pas odbije od grudi ili čela saigrača skoro do centra.

Među najboljim “čitačima” Medžikovih lopti bili su Džejms Vorti i Vlade Divac. Prvi je imao svoju uobičajenu rutu na terenu: protivnik šutira na koš Lejkersa, a Vorti već trči u suprotnom smeru preko polovine terena. Ne okrećući glavu, pravi klasičan ulaz i skače. U tom trenutku u rukama mu završi Medžikova dijagonala. Vorti zakucava, i u Forumu počinje “šoutajm”. Taj trenutak ovako je izgledao: Vorti i Medžik se pozdravljaju pljeskanjem dlanovima, 15.000 navijača je na nogama, iz prvog reda skače i urla Džek Nikolson, na parket uleću Lejkers-čirlidersice i igraju, a protivnik uzima tajmaut da se pribere.

“Moj rekord čuvao sam sve ove godine samo za tebe. Čestitam!”

To je sadržaj telegrama Oskara Robertsona koji je poslao Medžiku kada je ovaj u proleće 1990. postao košarkaš sa najviše dodavanja u istoriji NBA lige, i sa trona konačno svrgnuo legendarnog “Big O”. Osmeh i asistencija – to je Medžik. Pogled na jednu, a lopta na drugu stranu, dodavanje preko i iza glave, kroz noge, na milion mađioničarskih načina. Iz večeri u veče je potvrđivao svoj nadimak.

Svojom pojavom u NBA Medžik je nametnuo neke nove standarde po kojima će se ravnati bekovi tek možda za 50 godina. Sa 206 centimetara bio je dotle neviđeno čudo od plejmejkera na košarkaškim terenima. Nije ga mogao čuvati niko, jer za tako nešto bi trebalo žrtvovati jedno krilo, a kako onda da drugi protivnički bek pazi na krilo Lejkersa? Medžik je ostao enigma za sve NBA trenere.

Sa priznanjima je počeo rano – čim je kročio među profesionalce. U debitantskoj sezoni 1979-80 osvojio je titulu MVP (najkorisnijeg) igrača finala plej-ofa. Prvi ruki kome je to u istoriji NBA uspelo. Isto priznanje pripalo mu je i tri godine kasnije, a u svojoj verovatno najboljoj sezoni 1986-87 bio je MVP i prvenstva i finala plej-ofa. Tek četvrti igrač u istoriji koji je objedinio dve najvrednije titule. Niko pre njega nije bio MVP finala doigravanja triput, a isto toliko puta bio je proglašavan i za MVP prvenstva. Plus – pet šampionskih prstenova sa Lejkersima.

Svih 12 godina proveo je u Los Anđelesu pod zaslepljujućom svetlošću reflektora koji su obasjavali svaki njegov potez, pa i privatni život, koji je, takođe, bio redovni medijski spektakl. Agitovao je za pomoć siromašnim crncima, protiv droge i nasilja, organizovao dobrotvorne i humanitarne priredbe, bio specijalni gost nebrojenih TV emisija kao i holivudskih partija. Žurke je priređivao i u svojoj vili na Bel Eru, i izgleda da se tome nije previše protivila njegova ljubavna veza još iz Mičigena – lepa crnkinja Erleta Keli (sadašnja supruga). A trebala je. Na jednoj od takvih zabava “pokupio” je fatalni virus side…

Ceo, bukvalno ceo svet je bio apsolutno šokiran kada je Medžik u jesen 1991, neposredno po povratku sa Mekdonaldsovog turnira u Parizu, saopštio da je zaražen bolešću od koje se umire, i od koje nema leka. Otišao je sa parketa sa suzom koja se slivala niz njegov i u tom trenutku nasmejani obraz, ožaljen i od mnogih već sahranjen.

Emotivni trenutak kad je saopštio da je oboleo od side

“Zagrobni” život Medžika Džonsona, koji na sreću još uvek vodi, bio je za njega veseliji nego što se to moglo pretpostavljati u jesen 1991. Najpre mu se rodio sin koji nije zaražen HIV virusom, i to je prva dobra vest koja je stigla iz tabora penzionisanog čarobnjaka. Danas je njegov sin autovani homoseksualac. Uskoro su Medžika zasvrbeli prsti, pa je nastupio na ol star utakmici u februaru 1992. Posle osam meseci odsustvovanja sa parketa, odigrao je meč svog života. “Preslišao” je Majkla Džordana i Ajzeju Tomasa, pogodio tri trojke iz tri pokušaja, i to skoro sa centra, ubacio 25 poena i bio proglašen najboljim (MVP) igračem susreta.

To mu je dalo dodatnu motivaciju i snagu, pa je prihvatio poziv američke košarkaške federacije da zaigra na Olimpijadi u Barseloni u leto 1992. Bio je najbolji igrač mitskog Drim tima 1. Samo ta zlatna medalja mu je nedostajala, konačno je i ona završila na njegovim grudima.

Nastavio je da igra egzibicione utakmice širom sveta, pritom propagirajući borbu protiv side. Njemu se verovalo, on je najbolje mogao da objasni o kakvoj se tragičnoj sudbini radi.

Izdržao je u košarkaškoj penziji od 7. novembra 1991. do 29. januara 1996. Tada je napravio jedinu grešku u svojoj karijeri. Zaigrao je ponovo za Lejkerse, u 37. godini, verovatno povučen primerom povratka Majkla Džordana, i privučen novim milionima dolara. Odigrao je 32 utakmice u prvenstvu (prosek 14,6 poena i sedam asistencija) i još četiri u plej-ofu. Shvatio je da on više nije za NBA, da je vreme magije prošlo, i 14. maja 1996. objavio da definitivno odlazi u penziju. Nastavio je da se bavi biznisom, otvorio je lanac restorana i bioskopa, ali najveću želju još nije ispunio: da postane vlasnik jednog NBA tima. Radi na tome.

Biografija

Ime: Earwin Johnson

Rođen: 14. avgusta 1959. u Lensingu (Masačusets)

Visina: 206

Univerzitet: Mičigen Stejt

Draft: 1979. uzeli ga LA Lejkersi kao prvog na draftu

NBA: od 1979-1996 igrao za LA Lejkerse

Broj poena u regularnom delu prvenstva: 17.707 (19,5)

Broj poena u plej ofu: 3.701 (19,5)

Asistencije: 10.141 + 2.346

Skokovi: 6.559 + 1.465

Broj utakmica: 905 + 190

Ol star: 11 puta, jednom (1989.) bio izabran, ali nije nastupio zbog povrede..

Priznanja: Izabran u idealnu univerzitetsku petorku Amerike 1979, te godine bio izabran za najboljeg igrača plej ofa i osvojio šampionat NCAA. U NBA ligi bio tri puta biran za MVP (najkorisnijeg) igrača (1987, 1989. i 1990.), devet puta biran u idealnu NBA petorku, jednom u B-petorku, bio izabran u idealni debitantsku petorku 1980. Triput bio MVP finala plej-ofa (1980, 1982. i 1987.). Šampion NBA sa Lejkersima pet puta (1980, 1982, 1985, 1987. i 1988.), osvajač zlatne olimpijske medalje u Barseloni 1992. Dvaput bio MVP na ol star mečevima (1990. i 1992.). Drugi po broju asistencija svih vremena (iza Džona Stoktona).

Kuća slavnih: od 2006.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*