Mario Eli(TE)

Piše: Dragan Stojić

 

Mihajlo Pupin je sa banatskih pašnjaka stigao do zvanja legendarnog  naučenjaka. Nikola Tesla je iz ličkog krša dospeo na pijedestal svetske istorije. Mukom i zalaganjem, istrajnošću i voljom. Uprkos svim preprekama. Po ‘’teoriji poželjne teškoće’’.

Mario Elie, gledajući mesto u kom je rođen 1963. godine , čuveni newyorški Manhattan, imao je čvršći temelj od dvojice velikana, mada je zidanje njegove tvrđave uspeha teklo kao da je cela baza postavljena na mestu košarkaških podzemnih voda i klizišta.

Da bi sve lakše podneo, a uz pesmu je lakše, takav se bar  utisak stiče, namerno ili slučajno je dobio ime po Mariju Lanzi, čuvenoj holywoodskoj pevačkoj  zvezdi (tenoru) iz središnjice prošlog veka.

Dobro praćenje košarkaških taktova tokom odrastanja doprinelo je da Elie 1981. napiše violinski ključ u rosteru  American International collega u kolevki košarke – Springfieldu (Massachusets) i kompozicija je polako dobijala prave note.

Obično ljudi žale kad pristupe mestu na kom ‘’dobiju korpu’’, najčešće se to dogodi  po povratku kući posle noći provedene sa ‘’Svetlanom iz Kijeva’’, ali su dve korpe već druga priča, posebno one s kraja 19. veka, jer se ubacivanjem (lopte) u njih nije činio smrtni, preljubnički  greh, koji se ispašta odlaskom u pakao nego je, posle svakog pogotka, poenter nagrađivan aplauzom ‘’oca košarke’’ profesora Jamesa Neismitha. Ulazak u istoriju je onaj plus na ‘’desetku’’. Stidljivi osmeh očaranih studentkinja ne računamo. To je bonus.

Četiri godine po dolasku na univerzitet, Jeleni iz Milwaukeeja su, što nije čudno za pijacu pod nazivom NBA draft, odigrali ulogu lovca, mada im je ulov došao iz duboke pozadine, pošto su odabrali Elija kao 160. picka. Kao kad bake kasno odu u kupovinu, pa kupe ono što je ostalo. Najbolje je pre toga već prodato.

Prva klasa je uvek tražena, druga može da prođe ako je na sniženju, treća mnogo teže… Sedma? E, ona se odbacuje, a to je Newyorčanin osetio na svojoj koži.

Atlanski okean je suviše blizu, Pacifik takođe, tako da je ‘’bačen’’ na Irsko ostrvo. Valjda su računali da neće imati dovoljno snage da dopliva nazad. Hm, nisu računali na inat.

Onaj ko suviše gleda američke filmove Irce doživljva kao ludake, čudake, u svakom slučaju u njima vidi asocijalne likove. Šta reći za njihovu košarku. Prvo bi se čovek zapitao ima li nečeg takvog u zemlji Kelta?

Elie je saznao. Ima čak i titula šampiona. I glazura – zvanje najkorisnijeg igrača lige. Njemu je to u paketu namenjeno 1987. godine.

Čak i da ih optužite za sujeverje, mnogi će reći da detelina s četiri lista donosi sreću, zna se da ‘’stanuje’’ kod Iraca.  Brzo nakon toga uvene – reći će drugi.

Serotonin raste kako se čovek približava toplijim krajevima, pa je, ne računajući kratke epizode u malenom Miami Tropicu i argentinskom Unionu,  skoro 200 cm visoki Amerikanac otplovio u zemlju moreplovaca – Portugal. Vasca da Gamu i Fernanda Magelana nije video. Zakasnio je.

Isplatilo se. U suprotnom bi se, možda, ukrcao na njihova plovila i završio ko zna gde.

Ni manje ni više nego trostruka kruna u zemlji Navigatora 1988. godine. Kao Cristiano Ronaldo. Ili Luis Figo.

Ukrcavši trofeje na novi brod, zaplovio je kući. Prvo se usidrio u nižerazrednu luku, a onda je, konačno, pretovario opremu u onu najveću. Ipak, odabrao je Philadelphiju, kopneni deo Sjedinjenih Američkih Država,  znači da je plovio po suvom, tako da je posle samo tri utakmice i dva  postignuta poena u proseku za ‘’‘76’’, na prelasku iz 1990. u narednu godinu, kormilo preusmerio na bolje mesto.

Prošetao je Golden Gatom i ,iako nije posut ružama u njegovu čast, odmah je osetio miris prave košarke stupivši u redove Golden State Warriorsa.

Skoro dve pune sezone je igrao u stroju s Mullinom i ostalim Ratnicima, prosečan učinak oko 8 poena u regural seasonu i malo bolji u  dva play off turnusa.

Brozova  Jugoslavija se raspadala, njegovi pioniri su počeli skidati ‘’titovku’’ i vraćati pionirsku knjižicu, valjda da bi im šake bile slobodne u međusobnom obračunu sa dojučerašnjim sunarodnicima, dok Elie to nije znao. Otkud znam, kažu da Amerikanci nisu naročito obavešteni, pa je umesto Jugoslovena on postao pionir. Solidni član Portland Trail Blazersa.

Odigrao je sve mečeve u sezoni, u prvom delu sa sličnim učinkom kao u prethodnom klubu, u kratkom plesu u doigravanju su Blazersi odmah pogrešili korake, te je i njegov učinak još skromniji.

Verovatno se preko noći nešto desilo, moguće je da je sebi dao ‘’časnu pionirsku reč’’ da će postati veliki igrač. Ako ništa drugo ono bar deo jače postave.

Iz tog razloga je 1993. godine odleteo kao raketa u Houston (a gde bi raketa drugo?). Pitanje je da li je slutio da će mu  potpisivanje ‘’bračnog ugovora’’ s Rocketsima doneti prsten. Verenički ne, ni bračni. Šampionski.

I to baš protiv ‘’svojih’’ sugrađana iz redova Knicksa.  U dotad najdosadnijem finalu NBA lige, kako su ga mnogi krstili. To mu dođe kao kad neko s periferije savlada suparnika iz  centra grada. Odmah se sestre poraženih zaljube u njega. Postane baja.

A  skroman učinak? Ko te pita, prvaku je sve dozvoljeno. Oprošteno. Zaboravljeno.

Krenulo je. Krasile su ga defanzivne sposobnosti. Uvek. Napadačke tek ponekad. A to ponekad je uvek bilo u pravom trenutku. Dok sve pršti, u trenucima kad se lomi. Na primer u poslednjih 7-8 sekundi  ‘’majstorice’’ polufinala Zapadne konferencije 1994/95. Spržio je Sunca iz Phoenixa kao jaje ‘’na oko’’. Trojkom. Tricom. Svejedno.  Iz levog napadačkog ugla. Taj fascinantni Junkyard Dog.

Kako to , Boga mu poljubim? E, malo drugačije. Poljubac Svevišnjem je izostao, jer je Poljubac smrti (da, velikim slovom!) uputio protivničkoj strani.

U velikom finalu su Elie, Olajuwon, Horry i društvo Magičnima iz Orlanda sakrili čarobne štapiće, Nicku Andersonu su, po svemu sudeći, sakrili i koš, pa je ušao u kontralegendu čuvenim promašajima sa linije penala, a Texašani u anale osvajanjem druge titule u roku od isto toliko godina. Doprinos u najbitnijoj rundi play offa impresivan: 16 poena, 65% šut iz igre. Bljesak! Prasak! Eksplozija!

Posle toga je tri takmičarske godine odigrao ‘’za svoju dušu’’. Pardon, za svoju statistiku, pošto je u prve dve podigao košgeterski prosek na dvocifreni nivo u sezoni  (11).

Svakoj romansi dođe kraj, njegova je imala i remake.

Nepreseljena selica vozilo na mlazni pogon zamenila je malo primitivnijim. Retro kažu danas. Iz rakete je Mario preseo, iznova u Texasu,  na konja  i od 1998. udarao Mamuzama po protivničkim petorkama. San Antonio Spursi su i njegovom zaslugom postali šampioni 1999. godine.

Triple crown. Liči na snuker, je l’ da?

Zadržao se još sezonu, potom mu je, to mi jedino pada na pamet, proradila savest.

Što bi inače pojačao Sunse. Pokajnik se odužio koliko je mogao u 37. godini života.

I… Kraj.

Bez post scriptuma.