Preneseno sa: kosmagazin.com
Piše: Aleksandar Ostojić
Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. u finalu su se 8. septembra sastale Jugoslavija i Argentina u epskoj utakmici. Ispostavilo se da je Jugoslavija tada osvojila poslednji titulu svetskog prvaka, a taj podvig kasnije nije uspela da ponovi ni reprezentacija Srbije. Ovo je izveštaj o finalnoj utakmici koji je Aleksandar Ostojić poslao za nedeljnik Reporter samo dva sata posle meča.
***
Predrag Stojaković, MVP ovog Svetskog prvenstva, stoji pred novinarima u holu dvorane Konseko Fildhaus i jedva čeka da naidje neko od njegovih drugara da mu uvali pehar svetskih prvaka. Na kraju ga je sam odneo u svlačionicu, to je isti onaj pehar koji je naša delegacija donela ovde u Indijanapolis a sada ga vraća u Beograd. Amerikanci su mu već bili odredili mesto u zgradi svoje federacije.
“E, mnogo je težak! Ne znam da li ću moći, zaista ne znam”, govorio je nekoliko dana pre finala veliki prijatelj naših košarkaša Kokan Djurišić. On nije nosio pehar, ali je ušao u našu basket istoriju po tome što je na ledjima nosio Sašu Djordjevića posle one njegove trojke u istanbulskom finalu 1992. i pet godina kasnije u Barseloni posle Sašine trojke protiv Hrvatske. Kokan se specijalizovao da nosi na ledjima po terenu kapitene naše reprezentacije, ali ovog puta je to bio Dejan Bodiroga. Probao je nekoliko puta u hotelu da ga podigne, ali nije išlo. Nadao se da će ga “u izbačaju” nabaciti na ledja posle finala, ali mu to nije dozvolilo obezbedjenje u dvorani. Sigurni smo da bi uspeo, jer emocija je bilo toliko da bi svako od prisutnih Jugoslovena rado podigao i veći teret od Bodiroge.
Umirali su i radjali se naši navijači ovde u Indijanapolisu. Utakmicu Jugoslavija-Argentina ne vredi opisivati, sve je vidjeno na televiziji i sve se zna, ali ono što se dogadjalo u ovom mirnom gradu američkog Srednjeg Zapada još od ranih prepodnevnih sati 8. septembra bilo je za pamćenje.
Košarkaški znalci, a njih je ovde bilo poprilično, još od polufinalne utakmice protiv Novog Zelanda bavili su se pitanjima u vezi Vladimira Radmanovića. Da li je izbačen iz ekipe, da li će igrati u finalu – čulo se sa svih strana. A ono što se čulo u restoranu Champs bile su dragačevske trube, “Mesečina…”, srpska kola i povici najčešće na mešavini srpskog i engleskog jezika. Desetak hiljada ljudi došlo je da bodri naše košarkaše u finalu. Bili su odsutni skoro dve nedelje pre toga, malo ih je bilo sve do četvrtfinala, a sada su napravili najveći balkanski sabor ikad vidjen na tlu Amerike.
Namerno kažemo “balkanski”, jer vidjene su i mnoge makedonske i bugarske zastave, a ako je suditi po dijalektu – niko iz sastava bivše Jugoslavije nije izostao. Najviše njih došlo je iz Čikaga i Toronta. S tim što su oni pristigli iz Kanade smatrali sebe većim herojima jer do Indijanapolisa ima devet sati vožnje (ako se poštuju sva ograničenja brzine). Doneli su sa sobom brdo navijačke “haj tek” opreme: megafone, pištaljke, boje za telo i slično, ali je to sve bilo malo. Kad se pojavila navijačka ekipa pristigla iz Beograda sa zastavom dugačkom 56 metara našim “Amerikancima” je preostalo samo da naruče još jednu turu badvajzera. Bila je to ko zna koja, a do početka utakmice ostalo je bilo još poprilično.
Ipak, pivo nije bilo razlog za njihova umiranja i radjanja tokom finala. Bili su to Argentinci, ne onih par stotina na najvišim tribinama dvorane nego Oberto i kompanija koji se nikako nisu predavali. Najmanje kad su vodili sa devet razlike nekoliko minuta pre kraja.
Poslednji porodjaj Jugoslovena desio se u produžetku utakmice, posle toga krenuli su na ulice Indijanapolisa svi zajedno, i oni u Partizanovim majicama sa napisima “Mnogo smo jaki” i oni u Zvezdinim na kojima je pisalo “Mnogo smo jači”. Tu su se pomešali sa “America Cruise”, kolonom od stotinak motociklista “hels ejndželsa”, koji u svojim kožnim odelima i na harli dejvidsonima putuju Amerikom. Slučajno je u nedelju njihova stanica bio Indijanapolis, slučajno je tog dana otvorena i ovogodišnja operna sezona koncertom simfonijskog orkestra na glavnom gradskom trgu, ali su mnogi primetili od svega toga samo podatak da je slučajno država Indijana jedna od retkih u kojima je nedeljom zabranjena prodaja piva u radnjama. Moralo se otići negde van grada da se proslavi titula, sve u nadi da će se tamo naleteti na plave vitezove koji su u ovom danu potpuno bacili u drugi plan i strah od godišnjice 11. septembra, i planove za napad na Irak, čak i pevačicu Šer, čiji koncert tokom oproštajne turneje je zakazan za 10. septembar u istoj onoj dvorani Konseko Fildhaus. Što se nas tiče – može tamo da peva i “dream team”, mi na taj koncert nećemo ići.
Jedva čekamo da stignemo u Beograd
Prvi se pred novinarima posle finalne utakmice pojavio Miloš Vujanić:”Nemam reči koliko sam srećan. Jedva čekam da dodjemo u Beograd i zajedno proslavimo ovu titulu”.
Nailazi Marko Jarić: “Put do ove zlatne medalje je bio toliko težak, toliko smo problema morali da prebrodimo, toliko smo kritika pretrpeli na početku ovog prvenstva i na beogradskom turniru… Ipak, nismo se predali, kao ni u ovoj utakmici do zadnjeg sekunda. A da li smo mislili da je sve gotovo kad su oni vodili sa devet razlike? Pa znaš šta, ne želiš da pomisliš da je gotovo. Kao i protiv Amerike kad su imali plus 10, vrti ti se po glavi i samo gledaš nekako da se vratiš u igru”.
O problemima kojih je bilo govorio je i Dejan Tomašević: “Bilo je neverice, i od vas novinara i od ljudi koji su bili oko nas. Ćutali smo i radili, znali smo da imamo kvalitet koji kad-tad mora da se pokaže. Ipak, samo jedan može da bude prvi, a to je, zna se ko – Jugoslavija. Uz to, konačno smo srušili mit Amerike.”
“Lepo smo se dogovorili bili u svlačionici – 40 minuta dati zadnji atom snage, jer posle toga je gotovo”, govori Igor Rakočević. I dodaje: “Ali, imali smo snage i za tih pet dodatnih minuta, na sreću”.
Dvorana: Konseko Fildhaus, Indijnapolis. Gledalaca: 17.079.
Jugoslavija-Argentina 84-77 (34-19, 17-20, 11-18, 23-18, 9-2)
Jugoslavija: Bodiroga 27, Korutivić 3, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković 26. Jarić 9, Drobnjak, Divac 3, Vujanić 7, Tomašević 6, Gurović 3.
Argentina: Sančez 3, Djinobili, Montekija 4,Oberto 28. Viktorijano, Fernandez 2, Skonokini 3, Skola 11, Gutijerez, Noćoni 5, Paladino 10, Volkoviski 11.
Leave a Reply