Beli Harlem iz Bormia

Piše: Vladimir Stanković

Preneseno sa: kosmagazin.com

Danas podsećamo na drugu pobedu nad Amerikancima, ovog puta u finalu. Da se ne zaboravi…

Finale je bilo zakazano za 5. avgust 1987. u 18,00. Bilo je veliko iščekivanje, za titulu su igrala dva najbolja tima, sa mnogo talentovanih igrača kojima je proricana velika košarkaška budućnost – što se pokazalo tačnim – mada su neki već tada bili priznati i poznati igrači. Amerikanci su bili željni revanša, a naše je u startu sputavalo nepisano pravilo koje kaže da je kvalitetnog rivala teško pobediti dva puta na istom takmičenju, odnosno u kratkom vremenskom periodu. Pešić se opredilio za startni kvintet Pavićević, Ilić, Kukoč, Rađa, Divac. Ilić je otvorio meč košem za naše vođstvo, ali je Kevin Pričard uzvratio trojkom. Pešić je, očekujući da će Amerikanci biti skoncentrisani na Kukoča koji ih je “uništio“ u prvom meču, tražio da naš napad ide preko centara Rađe i Divca, i plan je u startu funkcionisao. U 8. minutu naš tim je vodio 22-9, Divac je dao 6 poena, Rađa 4 a Neša Ilić kao da je hteo da se iskupi za onu glupost na trampolini kada je povredio zglob – sa dobro uvezanim člankom dao je 9 od ta 22 poena.

Sve je bilo isuviše dobro i lako da bi potrajalo. U periodu od 14. do 16. minuta Amerikanci prave 10-0 i hvataju priključak (29-33), a da sve bude gore Divac je od 10. minuta imao tri lične greške. Nervoza je počela da hvata naše igrače, Stejsi Ogmon na isteku 17. minuta izjedačava (35-35), ali Saša Đorđević vraća prednost (37-35). Odmah je uzvratio Leri Džonson, a posle našeg neuspešnog napada Kevin Pričard je doveo svoj tim u vođstvo. Đorđević je pogodio trojku za 40-39 ali su Pričard i Tomspon sa po 2 poena učinili da naš tim ode na odmor prvi put sa negativnim rezultatom. Amerikanci su vodili 40-43.

– Bili smo nervozni, ja prvi. Drao sam se na saigrače, svašta sam rekao, čak me je i trener Pešić smirivao. Ne bih rekao da smo bili uplašeni, ali  prvi put nije bilo one prepoznatljive iskre radosti u našoj igri – pričao mi je Đorđević.

Pešić slomio tablu

Kad su ušli u svlačionicu, Pešić je onu trenersku tablu na kojoj se crtaju akcije svom snagom tresnuo o pod! Kao da je hteo da kaže igračima da njima ništa ne vredi crtati kad rade po svome. Podigao je glas, rekao da jedino oni sami sebi mogu da pomognu „ako imaju jaja“. Potom je demonstrativno izašao iz svlačionice zalupivši vratima. Rađa, Divac i Kukoč dali su u prvom delu po 3 poena, bilo je jasno da će u nastavku morati bolje ako misle da pobede.

Igrači su se zgledali, ustali, dali jedan drugom ruku i krenuli na teren rešeni da „pojedu“ protivnika. Tako je i bilo.

U prvom napadu Rađa smanjuje na 42-43, a u sledećem Divac pogađa dva slobodna bacanja za naše vođstvo 44-43. Usledilo je nekoliko minuta izjednačene igre, a meč je počeo da se lomi oko 25. minuta. Kod rezultata 48-48 Pavićević, Ilić i Kukoč dali su 6 poena za 54-48, na 56-50 Kukoč je pogodio svoju prvu trojku, Dobraš je povisio na 61-52 a „Kuki“ je novom trojkom podsetio Amerikance na torturu kojoj ih je bio podvrgao u prvom meču. Ubrzo je Divac povisio na 66-51, Amerikanci su smanjili na -10 (58-68, 60-70) ali je finiš sasvim pripao našem timu. Đorđević i Divac dižu prednost na 76-60, Đorđević trojkom povećava na +18 (81-63). Naredna 4 poena dao je Rađa, a poslednji koš za naš tim ubacio je Luka Pavićević pogodivši jedno slobodno bacanje za 86-74. Zavesu je spustio Stejsi Ogmon ali na semaforu je pisao Jugoslavija 86, SAD 76.

Pobeda je proslavljena burno, dečački spontano. Bila je to velika, zaslužena radost, nagrada za sve uloženo, za potoke znoja na pripremama i utakmicama.

Jugoslavija je, konačno, bila (i) juiniorski prvak sveta. Ta titula bila je kruna četvorogodišnjeg rada, odricanja, žrtvovanih leta, potoka znoja na jednoj odnosno neraskidivog drugarstva i zadovoljstva, pobeda, titula, i svetle košarkaške budućnosti na drugoj strani. Na 7 utakmica naš „dream team“ ostvario je prosek od 111 poena. Taj prosek je kvarilo „samo“ 86 poena u finalu, najniži broj poena koje je ova generacija dala na zvaničnim takmičenjima u Ruseu (kadetsko EP), Gmundenu (juniorsko EP) i Bormiju. Ali, ne treba zaboraviti da su na drugoj strani bili Amerikanci, majstori odbrane, a kasnije karijere američkih igrača u NBA pokazale su o kakvom se rivalu radilo.

Brojke su potvrđivale superiornost našeg tima. „Plavi“ su dali 762 poena, Amerikanci 651, Portoriko 631, Italija 614, Kanada i Brazil po 590, Australija 587, Kina 581, SSSR 557, Nigerija 526, Tajland 523, SR Nemačka 522… Naš tim je bio prvi i po procentu šuta – 60,7%, Amerikanci su imali 58,7%, Kanada 52,3%, Italija 50,9%, Kina 50,7%  a svi ostali ispod 50%, naslabija je bila Nigerija sa 39,1%..

Naši su bili najbolji u još nečemu – visini. Nema dostupnih podataka za svih 12 učesnika, ali za 9 ima, iako – kod nekih selekcija – ne za sve igrače, pa prosek visine treba uzesti sa manjom rezervom, ali nema sumnje da je naš trim bio najviši. Imali smo čak 8 momaka viših od 2 metra, plus Nešu Ilića sa 198., Luku Pavićevića sa 192 i kapitena Sašu Đorđevića sa „samo“ 188 cm. Prosek je bio nešto  malo iznad 2,03 metra što su pratili samo Australijanci zahvaljujući Luku Longliju (2,20 m) i Marku Bratkeu (2,09). Italijani su proseku imali  202 cm, Nemačka 200, Kanada i SSSR po 196, SAD 190, Kina 185.

U najbolju petorku izabrani su Đorđević, Kukoč, Nikolai, Ruskoni i Divac a MVP je, gotovo jednoglasno, bio Toni Kukoč. Od 12 trenera čak desetorica su svoj glas dala Kukoču a vredi spomenuti i dvojicu koji su mislili drugačije. Kinez Ma glasao je za Adrijana Bavareska (Brazil ), a Brazilac Zanoli za Stefana Ruskonija (Italija).

Prvi strelac je bio Nigerijac Garba Laval sa prosekom od 23 poena, drugi Bavaresko (Brazil) sa 22, treći Din Borges (Portoriko) sa 19,7 a naš najbolji strelac Nebojša Ilić bio je tek 14. sa prosekom 15,3 poena. Iza njega najefikasniji u našem timu bili su Rađa (14,9), Kukoč (14,7), Divac (12,6), Pecarski (12,5), Pavićević (10,3), Dobraš  (9,0) a raspored  poena svedoči da naš tim nije zavisio od jednog strelca.

U intervju za „Sport“ Svetislav Pešić je rekao:

– Presrećan sam…Ostvarili smo snove koji su, možda, na startu formiranja generacije  bili visoko u oblacima  ali pretvorili smo ih u realnost. San je postao java, na grudima blistaju zlatne medalje…Bili smo mašina za davanje koševa, niko nam nije bio ravan. Dokazali smo to na svim utakmicama, posebno u dva duela sa Amerikancima. U jednom trenutku bili smo u maloj krizi zbog prezasićenosti Divca igranjem i u seniorskoj reprezentaciji, ali brzo smo prevazišli problem. Bili smo najbolji u svemu, niko nam nije bio blizu ni u šutu, ni u skoku. Naša početna petorka mlela je protivnike ali svi koji su ulazili uvek su davali puni doprinos.

„Kum“ Enriko Kampana

Posmatrači i izveštači bili su saglasni da je pobedio bolji tim, da je zlato zasluženo pripalo najboljoj ekipi. Enriko Kampana, u to vreme najpoznatiji košarkaški novinar Italije, jedan od izveštača „Gazete delo Sport“, napisao je:

„…Nikada viđeno: Amerikanci dobijaju lekcije od mladih Jugoslovena, i to dva puta. Lekcija je ponovljena u finalu…U drugom poluvremenu bilo im je dovoljno samo nekoliko minuta da stvari postave na svoje mesto… Još jednom je dugalija Kukoč sa dve „bombe“ razbio američku odbranu… Na terenu je izgledalo da je na parketu ekipa belog Harlema! Ovog puta majstori košarke nisu bili Amerikanci, nego zlatni Pešićevi momci, slični generaciji Kićanovića, Ćosića i Dalipagića…Da, bio je to jedan autentični „show“ u kome je Divac sa osmehom delio „rampe“, Đorđević igrao u sjajnom ritmu a Kukočeva leva ruka slala projektile dok su Amerikanci izgledali kao skromni đačići…Pojavljuje se nova zastava u evropskoj košarci pred kojom će i najveći poštovaci američlke košarki morati da pokažu respekt…“

Beli Harlem! Samo dve reči a najveći mogući kompliment. Harlem je bio, i ostao, pojam za egzibiciju, atraktivnu košarku punu duha, štosa, mašte, šale na terenu, individualnih majstorstava… Kad je nekome trebalo dati kompliment govorilo se da bi mogao „da igra u Harlemu“. „Harlemovci“ su za neke bili „cirkuska grupa sa loptom“, ali su od osnivanja 1926. gostovali u više od 120 zemalja, među njima i u Jugoslaviji, odigrali više od 20.000 utakmica i učinili mnogo za propagandu košarke. Porediti naše mlade mađioničare sa majstorima-zabavljačima iz pravog Harlema bilo je najveće moguće priznanje ali i prilično pogođeno poređenje jer su naši mladi asovi bili i majstori i zabavljači s tim što su prvo zabavljali sebe a onako usput i sve koji su gledali njihovu čarobnu košarku.

Dok sam pisao knjigu „Bajka iz Bormija“ obnovio sam kontakt sa Kampanom. Evo šta mi je rekao o Bormiju 1987:

– Rapsodija! Nemam drugu reč. Košarka sa druge planete. Sećam se zbunjenih Amerikanaca koji su imali odličan tim, ali Jugosloveni su ih taktički dva puta nadigrali kao od šale jer su bili neuporedivo zreliji i raznovrsniji. Jednom šut, drugi put skok, treći put oba zajedno, četvrti put visok ritam, igrači sa klupe…Jugoslavija je imala moćan tim. Kukoč, Rađa, Đorđević, Divac, Ilić… sve majstor do majstora. I odličnog trenera Pešića.

Imao je i dodatak:

– Ne sećam se više detalja sa svake utakmice, ali kad jedan tim dobije 7 utakmica tako ubedljivo kao što je Jugoslavija dobila svih 7 duela – nema šta mnogo da se kaže. Pobedio je najbolji, najtalentovaniji, najspreminiji tim, a nama koji smo imali privilegiju da budemo u Bormiju na licu mesta u sećanju ostaje trajno veliko zadovoljstvo. Posle tragedije koja je zbog poplava zadesila taj region i odložila početak Prvenstva, igra Jugoslavije i njenih mladih majstora bila je jedan od retkih razloga za osmeh i zadovoljstvo nas Italijana. Čestitam ti na knjizi, ta generacija je zaslužila da uspomena na nju bude sačuvana i u pisanoj formi.

Evo i aktera te nezaboravne utakmice, igrane 5. avgusta 1987:

Jugoslavija-SAD 86-76 (40-43)

Bormio, 05.08.1987, Sudije: Duvis (Grčka) i Zič (Poljska).

JUGOSLAVIJA: Kalpić, Pavićević 7 (3-4), Ilić 14 (2-3), Kukoč 9 (1-2), Pecarski, Alibegović, Đorđević 11 (1-4), Avdić, Divac 21 (5-6), Dobraš 4, Rađa 20 (4-6), Koprivica.