Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Kao šampion 1937. Litvanija je, u skladu sa ondašnjim pravilnikom FIBA, dobila organizaciju trećeg Prvenstva Evrope. Skup je bio zakazan za kraj maja a prijavilo se samo osam reprezentacija, među njima i grupa finskih „turista“ koji su predstavljali svoju zemlju tako što su davali od jednog poena (1-90 protiv Estonije) do maksimalnih 16 (16-43) poslednjeg dana protiv Mađarske, kad da su malo „uhvatili formu“. Ali, ovo nije priča o Finskoj nego o domaćinu Litvaniji koja je dobila svih 7 susreta. Najteže je bilo u prvom kolu protiv komšija iz Letonije, samo 37-36 (15-17). Evo i „glave“ sa te utakmice koja se smatra odlučujućom jer klasičnog finala, s obzirom na ligu, nije bilo.
LITVANIJA – LETONIJA 37-36
Kaunas, 22. maj 1939, 21,30. Dvorana „Kauno Sporto Hale“. Gledalaca: 10.000. Sudije: Vitorio Ugolini (Italija) i Žan Leroj (Francuska).
Litvanija: Feliksas Krajaučijunas 4, Arturas Andrulis 1, Zenonas Puzinauskas 6, Pranas Lubinas 10, Mikolas Rujgis 12, Jurgis Jurgela 2, Vitautas Budrijunas 2. Trener-igrač Pranas Lubinas.
Letonija: Janis Graudinš, Aleksandrs Vanags 3, Voldemars Šmits 6, Karls Arents 13, Visvaldis Melderis 12, Alfredas Kraulkis 2. Trener: Valdemars Brumjanis.
U nastavku takmičenja Litvanija je pobedila Estoniju 33-14, Poljsku 46-18, Francusku 47-18, Mađarsku 79-15, Finsku 112-9 i na kraju, 28. maja 1939. Italiju 48-15.
Najbolji strelac Litvanije sa 97 poena bio je Pranas Lubinas, prosek mu je bio 13,9. Najviše poena dao je protiv Poljske – 19. Nije bio najbolji strelac jer su ga pretekli Heino Veskila iz Estonije sa 116 (16,6) i Voldemars Šmits iz Letonije sa 108 (15,4), ali je zato bio MVP turnira. Međutim, za ovog igrača vezan je jedan od prvih skandala, ili slučajeva, u istoriji evropskih šampionata. Postojala je opravdana sumnja da se iza imena Pranas Lubinas zapravo krije Frank Lubin, olimpijski šampion 1936. u Berlinu sa američkom reprezentacijom. Vilijam Džons, generalni sekretar FIBA, tražio je neki papir kojim bi Litvanci dokazali da je reč o njihovom građaninu i dobio potvrdu da je dotični rođen 17. januara 1909. u jednom selu pored Kaunasa. Sumnjičavi Džons, koji je gledao Lubina u Berlinu 1936, obratio se Američkoj košarkaškoj federaciji odakle je stigao odgovor da je 17. janura 1909. Frank Lubin rođen u mestu Belvedere u istočnom predgrađu Los Anđelesa koji je, dabome, u Kaliforniji a ne u Litvaniji. Problem je bio što je odgovor iz SAD stigao prilično posle završetka Prvenstva i nije se moglo učiniti ništa.
Lubinas je kasnije objasnio da u porodici nije imao sportske korene, otac je bio radnik, ali to ga nije sprečilo da na univertziteu UCLA postane jedan od najboljih igrača i uđe u američki olimpijski tim 1936. U Berlinu je drugi strelac u timu, četvrti na turniru, sa ukupno 22 poena, ali i prosekom od 11,0 jer je igrao samo dve utakmice pošto se 14 igrača rotiralo. Lubin je bio „petica“, pokretljiv, dobar skakač iako je jedva imao dva metra.
Sa njim su u Berlin putovali otac, žena i ženina sestra. Plan je bio da se posle Olimpijade ode u Litvaniju, prvi put od emigriranja oca. U jednom opširnom intervjuu iz 1988. Lubin je ispričao da je Olimpijada u Berlinu bila odlično organizovana jer je Nemcima bilo stalo da se pred svetom prikažu u najboljem svetlu. Rekao je da se nacistički pokret video samo na zastavama.
U Litvaniji je bio dočekan kao heroj, kao „naš olimpijski šampion“, bez obzira što je igrao za SAD. Otišli su u posetu očevoj sestri koja je živela u nekom selu blizu Kaunasa, ali je na farmi došlo do nesreće: Lubinasova sestra je pala i polomila nogu. Prinudno su ostali u Litvaniji tri i po meseca. Franku je ponuđeno da trenira litvanske košarkaše i tako je počelo… Tražili su od njega da ostane, ali je morao da se vrati uz obećanje da će doći za Evropsko prvenstvo koje je Litvanija organizovala 1939.
Održao je obećanje, vratio se sa ženom 1938. i počeo pripreme za Evropsko prvenstvo. Selektirao je 14 igrača, na prirodni ofanzivni talenat Litvanaca dodao je američku odbranu. U principu, nije mislio da igra, ali je bio prijavljen. Prvog dana, u duelu sa odličnom Letonijom, morao je da igra. Na 15 sekundi pre kraja pri vođstvu Letonaca 35-34 rekao je saigračima: „Samo mi dodajte loptu“. Postigao je pobednosni koš za 36-35. Sve ostale utakmica Litvanija je dobila lakše.
Lubinas i ostali igrači bili su sportski heroje nacije, ali dolazili su dramatični događaji. Američki konzul u Litvaniji preporučio je svim Amerikancima da napuste zemlju. Lubinas je trenirao neku žensku ekipu sa kojom je u avgustu bio na turneji u Italiji. Uz mnogo problema vratio se u Litvaniju, pokupio ženu i brodom otišao za Ameriku. Nastavio je da igra, kasnije je bio trener ali je povremeno igrao do 50. godine. Kaže da je formu održćao zahvaljujući sportskom životu. Nije pio, nije pušio, redovno je vežbao.
Penzionisao se 1967. u filmskoj kompaniji „Tventi Senčeri Foks“ koja je, manje je poznato, imala i košarkaški tim u kome je Frank igrao do 1955. Ostao je uz košarku, bio je deo takozvanog „Spirit tima“ koji su činili nekadašnji osvajači zlatnih medalja na olimpijadama. Kada je Bobi Najt pripremao Majkla Džordana i kompaniju za Olimpijadu u Los Anđelesu 1984. pozvao je Frank Lubina i predstavio ga igračima kao čoveka koji ima nešto što oni nemaju – zlatnu olimpijsku medalju.
Umro je 8. jula 1999. Dve godine ranije primljen u „Hall of Fame“ Univerziteta UCLA, za koji je igrao od 1928. do 1931. U Litvaniji ga smatraju „dedom litvanske košarke“. Jedan čovek, dva imena, dve zemlje, dve zlatne medalje. Istorija.
Photo: YouTube i privatna arhiva
Leave a Reply