Psi Majamija (koji ponovo laju na zvezde)

Piše: Uroš Jovičić, Velike Priče

“Dok noć otkucava u ritmu muzike, ljudi se lagano kreću pod sjajem svetala što blešte kao stadionska. Turisti pijuckaju tehnikolor koktele iz ogromnih čaša. Diler marihuane u senci valja purple haze za 35 dolara, a tu pored, krezavi starac sa dva metra dugim burmanskim pitonom juri neku ženu. Na sve strane policajci.”

Karneval i kriminal. Vrelina.

Tako glasi jedan od najboljih opisa prostora koji se nepregledno širi od Oušn drajva, neonske žile kucavice Saut biča. A kada prođu dva sata posle ponoći ljudi koji žive poput uličnih pasa kreću u potragu za plenom – za sopstvenim komadićem tame ili sjaja.

Košarkaški tim iz Majamija ima malo sličnosti sa svojim okruženjem. Nema blještavih reklama, nema skupih izloga, ni haosa, ni karnevala – od svega su ostali samo vrelina i ulični psi u tim fluorescentnim, ili potpuno crnim dresovima. Premalo za pompu, hipsterske objave na društvenim mrežama i prognoze košarkaških kvazistručnjaka. Dovoljno za romantičnu priču o autsajderima koji ljubitelja košarke lako pretvore u svog vatrenog navijača.

A ove godine su to uradili po starom receptu – uništivši Milvoki. Tim Erika Spolstre uspeo je da u pet utakmica rastavi na proste činioce tim Baksa u prvoj rundi ovogodišnjeg plej-ofa i da, kao što je to uradio u onom njihovom duelu u “bablu”, podseti da će njihove senke hodati po ovoj završnici NBA sezone, plašeći gospodu.

Timska kultura

“Majami vam je super i ovi igrači su stvarno strava? Hm. A šta bi bilo da smo ove sezone ostvarili 28 pobeda i da nismo ušli u plej-of? Da li bi ovi igrači bili loši? Ne, ja ću vam reći. Ovaj tim je sjajan, a to što pobeđuje stvorilo je i priliku da se o ovom timu priča”, rekao je Džimi Batler gostujući u podkastu Džej Džej Redika nakon “babl” sezone.

Priča o Majami Hitu nikada nije ni bila vezana za rezultat, već za “timsku kulturu”, verovatno najčistiji primer neodvojivosti strategije i ideje (koja se pretvorila u ideologiju) u NBA ligi.

“We want to be: the hardest working, best conditioned, most professional, most unselfish, toughest, nastiest, most disliked, most prepared team in the NBA.”

To je rečenica koju igrači Hita mogu da vide na svakom koraku pa je verovatno ubrzo po dolasku u tim svi nauče napamet. Međutim, nije to neka pevljiva glupost koja vam se uvuče u glavu dok traju reklame – to je manifest igre kog se na Saut biču pridržavaju kao pijan plota.

Kako bi svakome postalo jasno zašto je taj manifest važan trebalo bi se osvrnuti na nekoliko koordinatnih tačaka koji ga čine onim što jeste.

Na početku beše reč – Armani. U tom je skupocenom odelu zalizani večiti šampion došao u franšizu koja je tek napunila sedam godina, a kada Pet Rajli negde dođe, sa sobom pored odela i frizure, ponese i epitet “istorijski”.

I dok su svi čekali istorijski podbačaj, Rajli je prvo kao trener, a zatim i kao direktor, počeo da gradi kulturu koja se zasniva na militarističkom duhu i disciplini.

Prvi “komandant” u svlačionici bio je Alonzo Morning.

“Sportom, bilo kojim sportom a naročito košarkom, možeš da se baviš samo ako besprekorno vodiš računa o svom telu i ako osećaš glad koju ne može da zadovolji pobeda”, govorila je stena iz Virdžinije.

Od takvog stava je sve počelo, a svaki sledeći korak bio je građen na osnovu tih principa. Svaki minut u danu je detaljno isplaniran, svaki trening je čistilište, a svaka utakmica prilika da se prepoznaju nove sopstvene slabosti.

U međuvremenu, od istorijskih stvari, Pet Rajli je doveo Erika Spolstru, trenera koji je u svoju igru bez greške utkao identitet tima i uspeo je da spoji Lebrona Džejmsa, Krisa Boša i Dvejna Vejda.

Ipak, najslađi plodovi njegovog rada upravo su došli u “postlebronovskoj eri”, a ponajviše u spomenutoj sezoni. Pred njen početak u tim je doveden Džimi Batler. Jedan od najboljih defanzivaca u ligi na spoljnim pozicijama, košarkaš pameti brže od koraka koji je veoma brz, ljubitelj vina, jutjuber i težak radnik. To je bio ključan delić slagalice koju je kroz ribilding želeo da sastavi Rajli, ali se slagalica složila mnogo brže nego što je očekivao, a novi obrisi postali su novo lice tima. Sa istom kulturom.

Urbana je legenda da u Hitu postoji breakfast club koji čine igrači koji treniraju veoma rano. Batler je tu ekipu ranoranilaca nekoliko puta dočekao mokar od znoja, zbog trenera koji je već završio i pre nego što su oni počeli. Naravno da nije propustio da im prebaci da su oni ipak lunch club.

Ipak, Džimi je posvetio veliku pažnju radu sa saigračima, povezivanju niti na terenu, a način na koji je pričao o tome koliko mu je drago zbog napretka koji su ostvarili Dankan Robinson (u toj sezoni jedan od najboljih šutera u ligi) i Tajler Hiro, imponovalo je navijačima Hita. On ih je nazivao svojom “crnom braćom” iako nisu Afroamerikanci. Uz njega je procvetao i Bem Adebajo koji skuplja pasove koji lete iznad table i besomučno šutira i pogađa sa poludistance iako to nije u modi.

Na visokoj temperaturi koju su stvarali dok su u odbrani ujedali protivnike i u tranziciji kažnjavali svaku njihovu grešku, niko se nije dobro snalazio. A onda je zahladilo.

“Dovoljno je što nas se plaše”

Postoji priča o tome da je Džimi Batler tip koji jedino dobro funkcioniše “pod opsadom”. Njegove epizode u Čikagu, Minesoti i Filadelfiji, po pravili su završavane loše i on se u te hale vraćao da se osveti. Kao tip koga su potcenili, kome nisu ukazali poštovanje, koga nisu razumeli…

U Majamiju je dobio savršen kontekst za mentalni podtekst njegovih igara, tim koji ima mantru da ide protiv svih. Veliko finale protiv Lejkersa dovelo ih je na korak od toga da naplate sav trud i “svima pokažu”. Iako nisu napravili i poslednji korak, delovalo je da ih je taj uspeh uljuljkao. Neki od ključnih igrača (šutera – pogađača) – u Tajlera Hiroa gledamo – potpuno su izgubili fokus i počeli da uživaju u plodovima te jedne sezone.

Baksi su ih “ometlali” u prvom susretu nakon “babla”, da bi u prošlogodišnjem finalu konferencije do sedme utakmice, potpuno neočekivano, mučili Udokine Seltikse koji su bili čudo sezone.

“Uživam u tome što nas gledaju kao autsajdere. Pogledajte mesta na draftu sa kojih smo birani i biće vam jasno da niko od nas nije očekivao puno. Prevarili su se”, tvrdi Batler i dodaje da se njegova uloga “večitog negativca” savršeno uklopila u timski DNK.

“Niko nikada nije ni rekao da moraju da nas vole. Mi smo kao ulični psi. Dovoljno je to što znamo da nas se plaše”.

Tako je osovina Rajli – Morning (da, on je direktor i neko ko svakog jutra vodi duge razgovore sa Džimijem) – Spolstra – Batler učinila da nijedan tim ne deluje nepobedivo.

Ali je pred novi plej-of bilo potrebno da se dogodi ono što će biti preduslov da se sve crvene lampice u timu popale – da ih, uprkos strahu, potcene.

Playoff Jimmy

I potcenili su ih.

Možda ne direktno Janis Adetokumbo ili stručni štab Baksa – oni su do sada navikli na sve od Majamija i rovovsku borbu i totalne raspade – koliko analitičari, novinari, čitava javnost. Način na koji Milvoki igra već tri sezone, autoritativna Adetokumbova pojava i još sigurnija egzekucija, bili su osnova za niske kvote na Bakse pre početka serije se Majamijem. I u internoj redakcijskoj kladionici, Milvoki je kod svih dobio prednost (4:2 VL i UJ, 4:1 VM).

Ali se onda dogodio “playoff Jimmy”.

Ako je sezona iz “babla” bila proizvod sjajnog sistema i timske kulture, prošlogodišnji plasman i skupo prodata koža u finalu Istoka, imali su temelj u dve reči – Džimi Batler.

Nakon izbacivanja Atlante (4:1) i rašrafljivanja Filadelfije (4:2) i oni koji su sumnjali dobili su potvrdu – Džimi Batler može da igra protiv svih. I jako se raduje kada to zaboravimo.

Protiv Siksersa prošle godine, Hit je bio manji autsajder nego protiv Baksa ove godine, a Džimi je samo radio svoj posao – bio je najbolji u postignutim poenima, skokovima, asistencijama, ukradenim loptama i odigranim minutima. Kao u vesternu – pobije sve i vrati se sam.

Kao i vina koja obožava (i o kojima snima vlogove), Batler dobro stari. Prošle sezone je pokazao da ne mora da bude samo kratak fitilj i eksplozija. Forsirao je poludistancu, igrao piknerol više nego ikada pre (iznuđeno, doduše, zbog Laurijeve povrede), pogađao za tri poena, koristio gotovo svaku izolaciju i mismeč.

Ove sezone, sve je to ponovio, samo je Spolstra odlučio da protiv Baksa opet upali fitilj.

Iako su njegove ekipe poznate po nešto sporijem ritmu, a Kajl Lauri kao prva plejmejkerska opcija to dodatno potvrđuje, Majami je od prve utakmice nametnuo – ritam. Onu prepoznatljivu vrelinu u kojoj se i najbolji teško snalaze. I u kojoj ulični psi ujedaju za glavu u nameri da ubiju.

Tim koji je čitavu regularnu sezonu igrao na 96 poseda u proseku, u prvoj utakmici je imao 103, što je najviši pace u čitavoj ligi ove godine.

Potrudili su se da u ranoj fazi napada kazne Bakse i to im je pošlo za rukom. Jer je Džimi opet trčao kao sumanut i pogađao kao da sutra ne postoji.

U prvoj utakmici 35 poena i 11 asistencija, u drugoj i jedinom porazu 25 poena, u trećoj 30 poena, u četvrtoj u kojoj se i Janis vratio na parket 56 poena i 9 skokova i u poslednjoj utakmici u seriji 42 poena uz odlučujući koš za odlazak u produžetak.

Milvokiju nije pomoglo ni što su Midlton i Janis kombinovano ubacili 71 poen, ni dobra igra Bruka Lopeza i Džrua Holideja. Batlerov Majami ih je spržio.

Sada ih više niko nece potceniti, ali je kasno – psi ponovo laju na zvezde.