Heroji Indianapolisa

Piše: Aleksandar Ostojić

Mislim da nikad u životu nisam vikao kao tog 5. septembra 2002. posle naše pobede nad selekcijom SAD na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu. Bio sam tamo, u dvorani, a ovo je tekst koji sam neposredno posle utakmice napisao za nedeljnik Reporter.

***

Ko ovde pobedi biće svetski prvak – reče jedan iskusan kolega pet minuta pre kraja utakmice Jugoslavija-SAD, u trenutku kad je bilo plus četiri poena za Amerikance. Desetak minuta kasnije Predrag Stojaković je skočio na reklamu za Diet Pepsi koja je bila pored terena. “Sanjao sam da ih pobedimo, i da odmah skočim baš na tu reklamu”, reče nam Peđa u hodniku dvorane Konseko Fildhaus.

Plaču li Amerikanci – pitamo jednog od heroja pobede Marka Jarića. “Nije lepo da pričam o tome, ali u njihovoj svlačionici je muk, a ispred plače žena trenera Džordža Karla”, odgovorio mi je.

I Karl je briznuo u plač ulazeći u autobus u garaži gigantske dvorane. On i žena u zagrljaju jecaju. U to vreme na tribinama je bilo još mnogo američkih navijača oblivenih suzama. Mnogi od njih, pa još neverovatno debeli, mokri do pojasa od suza koje se slivaju.

Igrači “drim tima” prolaze ćutke kao da se malo toga upravo dogodilo. Skoro svi imaju slušalice na ušima i crne kape na glavama. Izjave daje samo najmlađi, Džej Vilijams, koji nije ni ulazio u igru.

“My name is Vučko” – viče u mikrofon beskrajno simpatični Aleksander Volf, jedan od najcenjenijih novinara čuvenog Sports Ilustrejtida, veliki zaljubljenik u evropsku košarku. “Ono sinoć sa Argentinom je bila voda, a ovo večeras sa Jugoslavijom je bila krv” – dodaje “Vučko”.

“Spremao sam se za četvrtfinale, da odigram maksimalno, a ispalo je da je to protiv Amerikanaca” – priča mi Vlade Divac. “To je bila TA utakmica”.

I bila je. Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu imalo je svoje veliko finale te noći u domu Indijana Pejsersa. I bila je to utakmica jednog čoveka – Vlade Divca. Maštao je 34 godine da bude najbolji igrač meča u kome njegov tim pobeđuje najveće NBA zvezde – i bio je. Divac, centralna figura utakmice koja je šokirala celu sportsku Ameriku.

Finale? Ma ko još da misli o finalu u noći u kojoj je demoliran “drim tim”, u noći u kojoj je izvojevana najteža pobeda u istoriji košarkaške Jugoslavije, kada su nama novinarima prilazile oduševljene kolege iz celog sveta i ljubile nas, neki od njih i triput. “Neka se sada Amerikanci puvaju i voze u svojim velikim dzipovima po Indijanapolisu” – reče u prolazu Marko Pešić, sin našeg selektora, nemački reprezentativac.

“Beograd gori” – reče drugi sklanjajući mobilni telefon sa uveta.

“Champs gori!” – dodaje treći.

A Champs je elitni restoran u centru Indijanapolisa. Te noći bio je okićen srpskim zastavama, stotinak naših ljudi koji su došli iz Libertvila napravili su atmosferu kao na saboru u Guči. Isti oni koji su danima na tribinama skandirali “Hoćemo Radmana” i psovali selektora Pešića. Ispalo je na kraju da je samo on znao šta treba da se uradi. A Pešić je ovde u Americi sav svoj trenerski ugled stavio na kocku, sve što je imao i stekao stavio je na brojeve 10 i 15 na ruletu smrti. Na Marka Jarića i Milana Gurovića u poslednjim minutima istorijske utakmice sa Amerikancima, u finalu pre finala. Dobio je dzekpot, američke suze su kvasile pločnike Indijanapolisa, to je dakle taj “američki san” skromnog Piroćanca koji je oborio na berzama milijarde dolara vredne akcije NBA imperije.

Možda će ljudi iz FIBA misliti drugačije, ali Svetsko prvenstvo je završeno utakmicom Jugoslavija-SAD. Polufinale? Finale? Sve što se računa i što je važno dogodilo se 5. septembra.

između osam i jedanaest uveče po lokalnom vremenu, pred 5.362 srećnika koji su prisustvovali košarkaškoj istoriji. Posle ove utakmice NBA liga više nikad neće biti ono što je bila dosad, svetska košarka progovorila je srpski i triput poljubila heroje Indijanapolisa. “Vratili smo im za ono bombardovanje, mamu im jebem”, čulo se od bar tri hiljade ljudi na platou ispred dvorane.

Evo i “glave” te utakmice:

Jugoslavija – SAD 81-78 /20-20, 20-16, 12-20, 29-20)

Dvorana: Konseko Fildhaus. Sudije: Picilkas (Grčka) i Santos (Brazil)

Jugoslavija: Koturović 3, Gurović 15 (trojke 4-6), Divac 16 (11 skokova), Stojaković 20 (trojke 3-5), Vujanić 5, Jarić 7, Bodiroga 9, Tomašević 6, Rakočević, Drobnjak, Čabarkapa.

SAD: Pol Pirs 19, Antonio Dejvis 4, Andre Miler 19, Redži Miler 8, Majkl Finli 12, Džermejn O’Nil 8, Beron Dejvis 8.

Ludi Argentinci

A uvod u košarkašku istoriju ispisan je 5. septembra tačno u 4 sata i 17 minuta po srednjeevropskom vremenu. Ovde u Indijanapolisu je u tom trenutku bio još 4. septembar, ali o tome niko nije razmišljao u momentu kad su Litvanac Romuldas Brazauskas i Slovenac Iztok Rems odsvirali kraj utakmice između Argentine i SAD. Dogodilo se ono što su svi Jugosloveni godinama sanjali, na našu žalost to se dogodilo Argentincima – posle 58 uzastopnih pobeda američka reprezentacija sastavljena od NBA igrača doživela je prvi poraz.

Ono što su započeli Medžik Džonson, Majkl Džordan i Leri Bird u Barseloni 1992. završeno je u samom srcu košarkaške Amerike, ovde u Indijani. “El trijumfo! Historija del mundo baloncesto!” – urlao je u mikrofon Pepe, reporter Radio Vosa iz argentinskog gradića Komaue. Omanji, sav okrugao, potpuno ćelav i ljubičast u licu što je znak da je u predinfarktnom stanju, direktno je prenosio istoriju tako temperamentno da se bar trećina od 5.623 prisutna čoveka u dvorani Konseko Fildhaus okrenula od terena na kome su Argentinci slavili, i gledala u Pepea, čoveka koji umire. Kad je i poslednji igrač napustio dvoranu odjeknuo je gromki aplauz – Pepeu, koji se u polusvesti srušio u stolicu.

Tog dana pre podne naleteli smo na grupu argentinskih košarkaša. Pitali smo, štosa radi, Manua Đinobilija hoće li tući Amerikance. “Probaćemo, videćemo”, odgovorio je slatko se smejući. On, Luis Skola i Andres Noćoni šetkali su se gradom u šortsevima i papučama, razgledali izloge i ništa nisu kupovali. A dva dana ranije sreli smo kompletnu argentinsku reprezentaciju na ručku u restoranu Steak’n’Shake, u prizemlju hotela u kome je pre desetak godina Majk Tajson silovao Dezire Vašington, crnu Mis Amerike. To je jedan od najjeftinijih restorana u Indijanapolisu, ručak staje oko deset dolara. Jedan od posetilaca prepoznao je Huga Skonokinija i zamolio ga za dres reprezentacije. Sjajni bek Taukeramike ljubazno ga je odbio, a zatim objasnio: “Mi smo ovde došli sa samo dve garniture dresova, mada FIBA propisuje da svaka reprezentacija mora imati četiri kompleta. Naša federacija je siromašna, ne samo da nije imala para za dresove, nego ni za put ovde. Svi mi, igrači, sakupili smo pare između sebe i platili boravak u Indijanapolisu samo da igramo ovo Svetsko prvenstvo”.

Znajući sve ovo nismo mogli a da ne budemo na strani skromnih i neverovatno simpatičnih Argentinaca za vreme utakmice protiv silno favorizovanih Amerikanaca. Odabrali smo pravu stranu: Argentina ne samo da je pobedila, nego je odigrala sigurno najbolju košarku viđenu na velikim takmičenjima još od one utakmice Jugoslavija-Litvanija u Atini 1995. Nije to što su oni u svojim mečevima u Indijanapolisu pokazali bio nikakav tango argentino. Bio je to ubitačni spoj fantastične atletike, mašte i entuzijazma. Četvoricu najboljih (Oberta, Skonokinija, Skolu i Noćonija) takvima je stvorio naš trener Duško Ivanović u španskoj Taukeramici. Ti momci ni po čemu ne liče na argentinsku fudbalsku reprezentaciju. Ne odigraju jedan meč sjajno, a na sledećem ih nigde nema. Oni uživaju u svojim zajedničkim pobedama, i zasluženo su postali jedni od heroja Indijanapolisa.

Krstovi sa Hilandara

Stojim sa kapitenom naše reprezentacije Dejanom Bodirogom. Na njemu trenerka jugoslovenskog tima, oko vrata igračka akreditacija i tanka kožna ogrlica sa dva krsta, metalnim i drevnim.

Imaju li neku priču ovi krstovi?

– Da, imaju. Jedan je sa Hilandara, drugi nam je poklonio patrijarh Hristodulos kada nas je zajedno sa patrijarhom Pavlom primio kad smo osvojili Evropsko prvenstvo.

Bio si na Hilandaru?

– Da, bio sam dve godine zaredom. Nosim i brojanicu iz eparhije zahumsko-hercegovačke od vladika Atanasija i Grigorija. Mnogo mi sve to znači. Uvek nosim i krstove i brojanicu.

Nailazi Peđa Stojaković. U dresu, sa crnom ogrlicom na kojoj visi krst iste boje.

“Ovaj je sa Svete Gore. Poslednjih pet godina svako leto idem tamo”, kaže Peđa.