Spavanje na tituli

Piše: Igor Đurović

Period od samo 12 meseci, od 17. septembra 2017 do 17. septembra 2018, predstavljaju vrh i dno reprezentacije Slovenije. Prvi je datum osvajanja evropskog zlata u Turskoj, a drugi poraza od Turske u Ljubljani u kvalifikacijama za SP u Kini. To vam je kao kad krava napuni kofu mlekom i onda je šutne… Pošto Slovenija geografski liči na kokošku možda bi prava usporedba bila sa kokom koja je izlegla zlatno jaje, ali ga onda brzo izgubila.

Srećom, u sportu rezultati su večni pa tako nije u pitanju ni prosuto mleko, odnosno izgubljeno jaje. Rezultat sa EP 2017. ostaće zapisan i biti večan. Izgubljen je, verovatno zauvek, jedino Entoni “Tonček” Rendolf koji je posle poraza od Turaka, u meču u kome je bio najbolji igrač, jasno – kao i pre njega Goran Dragić – rekao da neće više igrati za reprezentanciju. Njima dvojici ne možemo zameriti ništa. Drugima – da!

Gorak ukus ostaje! Kad se setimo euforije koja je posle Istanbula ispunila srca i snove mnogih generacija, jer je Slovenija posle devet uzastopnih pobeda postala šampion Europe, ne možemo ostati ravnodušni. U finišu finala protiv Srbije “fantje” (momci) su na kraju bili bolji i bez dvojice najboljih igrača, cimera Gorana Dragića i Luke Dončića. Znači, moglo se bez najboljih u finalu protiv jakog rivala pa je logično pitanje zašto se nije moglo i u kvalifikacijama.

Bez obzira na odsustvo dvojca D&D iz sobe 428 ( u Istanbulu) u finišu finala siglo se do titule jer su ostali igrači, na čelu sa Prepeličem, Nikolićem, Blažičem, Vidmarom i Rendolfom, smogli snage i osvojili evropsku krunu. Pred 7000 slovenačkih navijača postigli su nešto o čemu će se pričati dugo. Bio sam na slavju u ludoj istanbulskoj noći kada smo neposredno pored mora u “Puppa baru” oko dva posle ponoći dočekali šampione, da bi posle svi skupa ostali još nekoliko sati u susednom restoranu. Onda pravac aerodrom, povratak kući na nezaboravan doček na “Kongresnom trgu” u Ljubljani gde je šampione u kišnoj noći čekala masa od oko 20.000 ljudi.

Na žalost, ta šampionska ekipa brzo se urušila! A nije trebalo. Mogli su i morali i bez dvojice najboljih, Dragića i Dončića, te trenera Kokoškova, da se plasiraju na SP u Kini. Ali nisu! To je sad već nemoguća misija, pa ako sam prošli put, pred utakmice sa Letonijom i Turskom, napisao da Slovenija može na Daleki istok samo pomoću filmskih trikova, sada je u igri samo naučna fantastika.

Sve je počelo da se ruši porazom u Belorusiji, kada u Savezu nisu znali (?!!) da se bodovi iz prvog dela prenose u drugi krug! Zadovoljni pobedom u Crnoj Gori pustili su Gašpera Vidmara, da se iz Crne Gore vrati u svoj tadašnji klub Banvit u Tursku … Usledili su porazi od Španije, protiv koje je Luka Dončić svoje saigrače u Stožicama gledao pored terena umesto, da se posle drafta pridružio momčadi. Tako je bilo kod kuće i protiv Crne Gore, pa je potom počela panika uz seriju novih otkaza zlatnih momaka. Klemen Prepelič je javno rekao, da neće igrati zbog takvog stanja, novi igrač Barselone Jaka Blažič kao nije mogao da se odazove zbog kluba, isto i Aleksej Nikolić iz Partizana. Čak je, zbog novog angažmana u Nemačkoj otkazao i Žiga Dimec, kome je klub dao uslov ili-ili. Otkazivale su čak i rezerve zlatnih, kao mladi Žan Mark Šiško, koji je trebalo da popuni rupu na poziciji pleja itd.

Neiskusni selektor Rado Trifunović nije se odlučio za iskusnog Bena Udriha, iako mu se ovaj nudio. Trebalo je dobiti Letoniju za koju takođe nisu igrali najbolji, ali oni su se odlučili za “stare” i – dobili. Mi smo, na drugoj strani, bili prisiljeni na prinudno podmlađivanje Dve dobre pripremne utakmice protiv Hrvata pokazale su da ima materijala, ali pritisak obavezne pobede bio je prevelik. Poraz kod kuće protiv jake Turske, koja se spremala ceo mesec (čak neko vreme u Kranjskoj Gori), na dan godišnjice osvajanja titule, bila je kap koja je iz prepune čaše prolila snove o odlasku u Kinu.

Sve skupa je ostavilo loš utisak i proširilo negativni uticaj. Nema veze sa događanjima u reprezentaciji i oko nje, ali ima sa celokupnom atmosferom u slovenačkoj košarci: još uvek se priča o štrajku sudija koji su zbog 14 centi višeg obračuna troškova protestvovali, i svoj glas podigli baš u vreme EP kada se nisu mnogo čuli. Sada su se opet okuražili, a Savez plaća danak svom spavanju na tituli iz Istanbula.

Posle teške muke i odugovlačenja oko isplate 10.000 evra svakom zlatnom igraču sada su predsednik Matej Erjavec i sekretar Rašo Nesterović pred novim iskušenjem. Kao i klupski šampion Petrol Olimpija o kojoj sam hteo više pisati ovom prilikom, ali me ponela tematika reprezentacije pa ću o “zmajčekima” sledeći put. Da su juče dobili Zvezdu u četvrtfinalu Super kupa u Laktašima igrali bi možda 4 utakmice u 4 dana. Ovako će se prinudno odmoriti do ponedeljka kada ih u Tivoliju u Super kupu Slovenije čeka duel sa Sixt Primorskom. Biće to prilika i za popravni posle debakla u drugom .poluvremenu meča sa Zvezdom. Posle odlične igre u prvom delu i vođstva 42-40, sledio je potop čete Zorana Martića, katastrofa (60-86) u nastavku kada nisu igrali centri Begić (povreda) i Jones, a ostali (falio je samo mladi Crnogorac Marko Simonović) su bukvalno stali…

I sve to u (samo) godinu dana…