Trener sa najviše pobeda u NBA ligi je Don Nelson. U karijeri dugoj preko tri decenije, on je na svoj konto ubeležio 1.335 pobeda, tri više od Lenija Vilkensa. Pritom je zabeležio i 1.063 poraza, a za sve što je postigao biran je čak triput za trenera godine u NBA. Poslednji put 21. maja 1992, kada je postao prvi trener sa tri titule najboljeg u ligi. Na Nelsonovu veliku žalost, njegove individualne titule nisu pratili i timski trofeji, pa se pre deset godina penzionisao bez osvojenog šampionskog prstena. Tako je postao najtrofejniji gubitnik u istoriji NBA.
Trenutno, Don Nelson živi na Havajima, a danas će napuniti 80 godina. Svoju kuću na tom rajskom ostrvu iznajmljuje za glamurozna venčanja, uzgaja kafu na plantažama a bavi se i uzgojem cveća. Ne prodaje ga, nego poklanja prijateljima, i beskrajno je zahvalan menadžmentu Golden Stejt Voriorsa koji su mu 2010. uručili otkaz. “Planirao sam da se penzionišem 2011, hvala im što su mi poklonili jednu više godinu mirnog i lepog života”, kaže Nelson.
No, nije samo cveće i kafa biznis kojim se Don bavi. On uz to igra poker, i uzgaja marihuanu!
„Imam dopuštenje da sadim kanabis, ovde je to legalno. Kada sportisti ostare, onda im se svaka povreda iz karijere na neki način vrati, a marihuana mi pomaže da prebrodim bol bez tableta, a pomaže mi i kod stresa“, rekao je Nelson za New York Times te se pohvalio kvalitetom svoje ‘trave’:
„Sjajna je. Zove se Nellie Kush, a spoj je dve vrste – O.G. i Hindu Kush. Hindu Kush je sjajna, dolazi iz Indije.“
Veliki inovator
U karijeri je trenirao Milvoki Bakse, Njujork Nikse, Dalas Meverikse i Golden Stejt Voriorse. Ostaće u istoriji upamćen kao veliki inovator, on je uveo pojam “bek-krilo”, promovisao je takav tip univerzalnog igrača koji su mnogi kasnije preuzeli. Po Donu, način igre koji je forsirao ostao je upamćen kao “Nellie Ball”. Član je Kuće slavnh, u svim anketama biran je među deset najvećih trenera u istoriji NBA lige. Rodio se pod pravim imenom Donald Arvid Nelson u gradiću Maskegonu, u državi Mičigen.
Posle vrlo uspešnih igara u srednjoj školi Rok Ajlend, upisao se na Univerzitet Ajova, gde je dvaput biran u idealnu NCAA petorku, sa prosekom 21,1 poena i 10,5 skokova. To ga je preporučilo za draft 1962, gde ga je kao 19. pika odabrao tim Čikago Zefirs. Ova ekipa se kasnije preselila, najpre u Baltimor, potom u Vašington, i danas su poznati kao Vašington Vizardsi. Nelson se zadržao samo jednu godinu u Čikagu, i 1963. prelazi u Los Anđeles Lejkerse. Tamo je ostao dve sezone, i onda postaje član slavnih Boston Seltiksa. Sa njima 1966. osvaja titulu prvaka, a Donov doprinos bio je 10,2 poena i 5,4 skoka. Bila je to čuvena generacija Bostona predvođena Bilom Raselom i Džonom Havličekom, a pojačani Donom Nelsonom Kelti osvajaju još četiri šampionske titule – 1968, 1969, 1974. i 1976.
U sedmoj utakmici velikog finala 1969. protiv Lejkersa, Nelson je izveo jedan od onih šuteva koji su završili u istoriji i dan-danas se prepričavaju: odrazio se na liniji penala, izveo skok-šut, lopta je pogodila držač obruča, odskočila skoro do plafona dvorane i vratila se u mrežicu.
Time je doneo Bostonu vođstvo 103-102 u produžetku utakmice, taj rezultat je ostao do kraja i Kelti su osvojili titulu. Inače, Nelson je bio sjajan šuter sa spoljnih pozicija, ali u njegovo vreme, nažalost, nije postojala “trojka” tako da je ostao limitiran na desetak poena po utakmici. I pored toga, ostao je ubeležen kao jedan od najboljih “šestih” igrača u istoriji NBA lige. Penale je šutirao na specifičan način: jednom rukom. U karijeri ih je šutirao sa 76,5 odsto uspešnosti. Njegov dres sa brojem 19 ostao je da zauvek visi ispod svoda dvorane Boston Seltiksa kao jedan od povučenih u znak priznanja legendarnim igračima.
Legenda Warriorsa
Don Nelson je u decenijama koje su sledile postao i legendaran trener. Prestao je sa aktivnim igranjem 1976, i odmah preuzeo treniranje Milvokija. Odmah je počeo sa vrteškom, trejdovao je igrače i to vrlo uspešno. Najpoznatija trampa je ona iz 1986, kad je u San Dijego poslao Džuniora Bridžmena i Harvija Kečingsa, zajedno sa nešto keša, u zamenu za Terija Kamingsa, Krejga Hodžisa i Rikija Pirsa.
Nelsonovi Milvoki Baksi su se ustalili u plejofu osamdesetih, ali nisu stigli do šampionskog prstena. To njihovom treneru nije smetalo da bude dvaput biran za najboljeg u ligi – 1983. i 1985. Posle decenije u Milvokiju otišao je iz tog kluba, gde je sedam sezona završavao sa skorom boljim od 50 pobeda.
Otišao je na Pacifičku obalu, gde je postao trener i potpredsednik Golden Stejt Voriorsa. Tu je dočekao da 1992, i to 21. maja, bude po treći put proglašen za trenera godine u NBA. Niko pre njega to nije uspeo. U Voriorsima je lansirao kvintet sa tri beka (Mič Ričmond, Tim Hardevej i Šarunas Marčuljionis) i dva krila (Kris Malin i Rod Higins). Igrali su brzo i efikasno, a prozvali su ih “Run TMC” (Tim, Mič i Kris). Kasnije je timu dodao Krisa Vebera.
Posebno priznanje Don Nelson je doživeo kad je izabran da 1994. vodi američki Drim Tim 2 na Svetskom prvenstvu u Torontu. Uzeo je, naravno, zlato, a na tom šampionatu nije učestvovala reprezentacija Jugoslavije zbog sankcija Saveta bezbednosti UN.
Put ga dalje vodi u Njujork, gde se kratko zadržao, a onda 1997. u Teksas. Tamo je postao trener i generalni menadžer Dalas Meveriksa, četiri godine zaredom imao je skor preko 50 pobeda, a usput je stvorio ubitačni trio Stiv Neš-Majkl Finli-Dirk Novicki. Igrali su po Nelsonovom receptu – brzo i efikasno – ali nikad nisu stigli do NBA finala plejofa. Otišao je iz Dalasa 2005, prethodno postavivši svog sina Donija na mesto generalnog menadžera. A godinu dana kasnije – Meveriksi zajedno sa Donijem Nelsonom stižu u NBA finale!
U to vreme Don je već bio u Oklendu, gde je našao posao kao trener Golden Stejt Voriorsa. Nije tamo uspeo da uradi ništa više od plasmana u plejof, pa je 2010. od uprave kluba dobio raskid ugovora. To mu je bilo poslednje radno mesto, od tada je penzionisana legenda. Sa suprugom Džoj Volfgram ima petoro dece i trinaestoro unučadi. Primljen je u Kuću slavnih u Springfildu 2012.
Tekst o Nelsonu napisao je Aleksandar Ostojić, KOŠ Magazin
Leave a Reply