Preneseno sa: kosmagazin.com
Piše: Božidar Manojlović
Posle dve i po decenije ponovo smo zatvoreni. Doduše, ovoga puta ne zbog „ničim izazvanih sankcija“, već zbog nekog virusa za koga se ne zna ni kako je nastao, ni gde, ni sa kojom namerom, a bogami, slabo se zna o tome i kako ga pobediti i šta činiti dok je ceo svet pa i Srbija u panici. Ovoga puta niko nas nije prisilno zatvorio kao tih godina, pred tu čuvenu Atinu ’95 pa da ne možemo nigde da putujemo i da se takmičimo. Ovoga puta smo se sami zatvorili jer je to sigurnije, slabo putujemo,a slabo se i takmičimo u svim sportovima pa i kada to i činimo, uglavnom je pred praznim tribinama. Osim u Srbiji. Tu je uvek nešto posebno, nešto drugačije. Uglavnom, u novijoj istoriji, pogrešno drugačije od ostatka sveta, ali ima i momenata kada je to drugačije bolje, veće i lepše nego bilo gde na zemaljskoj kugli. Tako je bilo i te ’95, krajem juna i početkom jula.
Davno je bilo ali sećanja naviru. Teleportujem se 25 godina unazad. Novinar početnik u kući Politika. Najpre, sveže, tek osnovano čedo kuće Politika – Sportski žurnal, a zatim i čuvena TV Politika, tada najgledanija televizija na ovim prostorima. Tu sam bio da učim, da napredujem i da skidam cake novinarskog zanata od velikih Politikinih novinara. Ali, televizija je bila nova igračka za mnoge. Pre toga postojao je samo RTS, odnosno TV Beograd, pa je nova televizija, početkom 90-ih bila nepoznanica i za te novinarske velikane Politike. To mi je svakako olakšalo put da nadjem svoje mesto u toj kući i novoj zabavi zvanoj televizija.
Bile su sankcije UN. Jugoslaviji je bilo zabranjeno da se takmiči. Sport je bio kolateralna šteta politike. Tako nam je propala Barselona ’92 i susret sa jedinim pravim drim timom, tako nam je propalo ’94 i Svetsko prvenstvo u Beogradu gde nikome ne bi bilo lako da bude bolji od naših majstora pod obručima. Dakle, nije ni imalo gde da se putuje i o čemu da se izveštava van granica naše zemlje.
Selektor Ivković održavao je koliko-toliko reprezentaciju na okupu, organizovao susrete u Grčkoj, gde je tada radio i bio bog. Mogao je to da sredi, i to je i radio. To je bio ostatak verovatno najmoćnije reprezentacije u istoriji, van američkog tla. Ostatak, ali dovoljno moćan, sjajan, briljantan. Uz neke koji su bili veliki i u toj najvećoj jugoslovenskoj reprezentaciji, dolazili su mladji, ekstra talenti, pokazaće se – čudesni igrači. Sve smo,dakle, imali. Samo ne slobodu da putujemo i takmičimo se.
I onda su sankcije počele da popuštaju, šansa se ukazala. Ali, kako se priključiti ostalima koji nisu ni prestajali sa takmičenjima, koji su se uveliko pripremali za Evropsko u Atini? Onda je čika Bora bukvalno izmislio kvalifikacije za EP, koje smo mi teškom mukom prebrodili, posle godina neigranja, i našli se u Atini. Ne verujem da je iko išta očekivao ili planirao, a i kako bi kad je bilo toliko nepoznanica, ali mi smo bili u Atini, na prvom takmičenju nakon sankcija, i to je bilo najvažnije.
E sad, nešto lično. Trebalo je i otići u tu Atinu. Rat je još trajao na prostorima bivše zemlje, sankcije su učinile svoje, privreda je trpela, nije bilo lako naći sponzora. „Velika televizija“ je prenosila utakmice i oni su morali da idu, to se kod njih i podrazumeva, za nas ostale to baš i nije bilo tako. Mnogo manje sam tada znao nego danas, mnogo manje ljudi me je poznavalo, ali već sam pravio neke obrise košarkaške karijere, potpomognut snagom Politikine kuće. Pratio sam sve naše klubove, od najvećih do onih manjih. Pratio sam i Radnički sa Crvenog krsta. Na jednom od njihovih događaja bilo je i rukovodstvo CIP-a. Velike, moćne držvne firme, predvođene Mrkonjićem, koja je umnogome pomagala Radničkom. Iako tada na dve strane u nekim drugim oblastima, znao sam da je Mrkonjić veliki zaljubljenik u košarku, da je pomaže i prati. Mladalački drsko prišao sam mu i rekao da bih išao u Atinu, ispred RTV Politika, i da mi treba sponzortsvo. Nasmejao se, rekao da prati ono što radim, i da će biti OK. Na tome se završilo. Niti sam šta više pitao, niti mi je on više išta rekao. Mislio sam da od toga nema ništa.
Ali, posle par dana doajen Politike Zoran Popović, lični Mrkin prijatelj i čovek koji mu je pomagao, pozvao me je i pitao da li se spremam za Atinu. Nisam mogao da verujem. Kao da sam znao da idem u susret istoriji koja će se tamo pisati. Naravno, kada mlad novinar, na početku karijere nešto tako obezbedi, mnogi žele da ga istisnu i zauzmu njegovo mesto. Putuje se u Atinu, što da ide taj klinac, idemo mi… Srećom, Mrkonjić, koga do tada nikad nisam video, niti smo imali kakve kontakte, i uvaženi kolega Zoran Popović, bili su od reči, sprečili upad kojekakvih pametnjakovića sa strane, uplatili ceo iznos Politici na ime sponzortsva i tako sam se ja našao na Evropskom prvenstvu u Atini.
A tamo sve sami doajeni novinarstva. Sve redakcije poslale su svoje najbole ljude na prvo takmičenje nakon sankcija. Od mladih samo Šarenac ispred TV Beograd, Tegeltija SOS kanal i moja malenkost RTV Politika. Nije u to vreme bilo mobilnih telefona, kompjutera, slanja odmah video zapisa… nista od toga. Telefon je bio samo u hotelskoj sobi i u pres centru gde su sve zemlje imele po jedan sto oko koga smo sedeli i javljali se na taj telefon kad vas redakcija zove. Neuporedivi uslovi sa ovim današnjim. Ali, ništa od toga nije ni bilo važno, bitno je bilo samo da smo bili tamo, i čekali da vidimo koliko mogu naši.
A naši su bili silni. Ono mučenje u kvalifikacijama je bio samo odraz malo zaribale mašine koja se godinama nije palila. Ali, kada se upalila, mlela je sve pred sobom. Redom su padali Grci, Litvanci, Italijani, Šveđani, Izraelci, Nemci. U četvrtfinalu Francuzi, u polufinalu opet Grci, i u jednom od najboljih finala ikada Litvanci. Niz za poštovanje i divljenje. O rezlutatima, igri, spektakulrnom zakucavanju, neverovatnim trojkama i ostalim majstorijama, ne bih puno. Verujem da svi to znaju, sećaju se, a i oni koji su tada tek počinjali svoj životni put, imaju sve to na YouTube da gledju do mile volje i dive se. Sećam se drugih stvari.
Sećam se neverovatnog naboja i igrača, i nas oko tima, celim tokom prvenstva. Naboja koji nije bio onaj prosti nacionalistički, kakav je znao da nas krasi u nekim prilikama proteklih decenija. Ovde je taj naboj bio pravi nacionalni, junački, ponosni. Onako kakav i treba kada se igra za zemlju i otadžbinu. Hteli su naši da pokažu celom svetu da su nepravedno sklonjeni sa sportske mape sveta, da su i dalje tu, da su najbolji, da mogu sve.
A bili su sami kao retko kada. Niko nije navijao za nas. Čak ni Grci. Dva puta smo ih pobedili. Onaj poraz u polufinalu posebno je boleo. Dugo idem u Grčku. I pre i posle toga. I divno mi je tamo. Dan danas ne znam šta se to dogodilo s tim ljudima, za vreme tog prvenstva. Od nekih zemalja i njihovih navijača smo neke stvari i očekivali, od Grka nikako. Mislim da je i Duda Ivković jednom rekao da to ne može da objasni. I nije bilo to samo u hali, za vreme meča. Neprijatnosti je bilo i van hale. Nikada pre i nikada posle ništa ni trag tome nisam osetio u toj divnoj zemlji, finih i pitomih ljudi. Čudna je bila ta Atina po mnogo čemu.
Posao novinara je da izveštava o onome što vidi, čuje, doživi. Istinito i pravovremeno. To sam i radio uključujući se nekada i po 4 ili 5 puta dnevno u razne emisije RTV Politike, od centralnog dnevnika, preko sportskih emisija, do raznih jutarnjih i noćnih sadržaja. Svi su želeli da čuju šta ima to novo u Atini. A ja sam samo prenosio ono što sam video i doživeo. Zato sam bio i optužen na kolegijumu cele Kompanije Politika od strane tadasnjeg direktora Hadži Antića, popularnog Struje, da rušim odlične grčko-srpske odnose. Da je sve ostalo odlično ali da ovo preskočim.
Naravno da nikakve odnose nisam rušio, i naravno da sam nastavio da prenosim ono što sam video. Na sreću, i ostale kolege su počele da obraćaju pažnju i na taj aspekt dešavanja u Atini pa kada su ovi moji videli da tu ima nečega i da ostali pišu o tome, ostavili su me na miru. Neka netrpeljivost prema „zlim Srbima“ koje je tih godina svet počeo da gleda s prezirom, prenela se u atinsku Olimpijsku dvoranu. Dvadeset hjiljada ljudi je urlalo protiv nas. Emocije i adrenalin tada rade i više nego što treba, i naši su znali da odgovore na pravi način na terenu. Ni direktor reprezentacije, legendarni Dragan Kićanović, nije izdržao da ne uđe u verbalni sukob i gestikulacije koje nismo od njega navikli.
Nemoguće je u jedan, čak i poduži tekst staviti sva dešavanja, svu atmosferu koja nas je okruživala, sav naboj s kojim smo išli na svaku utakmicu, na neke posebno. Kad je i drugi put pala Grčka od tamo nekih Jugoslovena, definitivno smo izgubili i njih kao podršku. Finale je zaista bilo čudesno, ne samo zato što smo pobedili već i zato što je po ocenama mnogih eksperata, to najbolje evropsko finale koje je odigrano. Dve čudesne reprezentacije, najjače u svojoj istoriji, čudesni igrači, nadmudrivanje velikana evropske i svetske košarke, radost, tuga, bes, povlačenje s terena, vraćanje, zakucavanje, trojke… koji god segment utakmice da uzmete, biće vam jasno da se to retko viđa.
Jugoslavija je disala i živela prateći dešavanja u Atini. Mi tamo, možda i manje svesni istorijskog trenutka od ljudi u zemlji, pratili smo svaki mig, svaku sitnicu koja bi nam mogla ukazati na to da li možemo do kraja, do vrha postolja. Kad smo se popeli na njega, ceo svet je bio naš. Stajali smo pravo, uzvišeno i ponosno, verovatno kao nikada posle. Da, bila je posle opet Atina i svetsko zlato, bila je i Barselona, bila je i Turska, pa ta čuvena Amerika, u novije vreme Madrid i Rio… na većini toga sam bio, ali nikada ništa više nije bilo kao u Atini te 95. Neko je stajao na vrhu, neko je silazio s postolja, neko je očajavao što nije uzeo medalju… ali su svi morali da odaju počast najboljima i te i narednih godina. Jedna nova generacije je stupila na scenu, čini se silovitije i snažnije nego što se to iko nadao posle sankcija.
A o tom slavlju posle isto se mnogo pisalo. Ulice Atine i Glifade, bile su male da prime svu tu radost i energiju koja se izlila posle svih tih muka kroz koje smo prošli. Šampanjac je tekao ulicama Atine, od sreće i radosti opijeni smo lutali ulicama prestonog grada Grčke. „Sad si uzeo trofej Paspalje“ orilo se do jutranjih sati plažama Glifade kao svojevrsni odgovor na navijačku pesmu Grka „Nikada nećeš uzeti trofej Paspalje“. Uzeo ga je. I on, i ostali. Vetrujem da mu je i najdraži.
I da pomenemo još i taj doček i balkon. Da znaju ove mlađe generacije koje sada dočekuju sve sportiste tu, na balkonu Skupštine grada. Tada je ustanovljena ta praksa. Tada ’95 kada su se čekali baš ovi momci iz Atine. Tada je polu-spontano, polu-organizovano, naravno ali bez nekih posebnih priprema i najava, izmisljen balkon. A kad je nešto spontano, iz srca, onda je i najlepše. Da se sve to nije moglo očekivati, svedoči i činjenica da se junak finala sa 9 trojki i 41 poenom Saša Đorđević nije vratio sa ekipom jer je ostao u Grčkoj da bi nabavio sve što je neophodno za predsojeće venčanje sa svojom tadašnjom devojkom Sekom. Da je znao šta se sprema, teško da bi to propustio. Zato je i taj doček na balkonu jedan jedini. Poseban. Ostali su bolje ili lošije replike toga. I po tome je ta Atina ’95 posebna. A po čemu sve nije?
I možemo ovako u nedogled. Na Atinu ’95 nije uticala samo Atina, samo pobede, samo titula, samo igre, samo trofeji. Uticala je celokupna atmosfera, situacija i dešavanja na prostoru tadašnje Jugoslavije, a i Evrope u celini. Uticao je jedan neverovatan miks nepravde, rata,bede, sankcija, sportskog inata, nacionalnog naboja i ko zna čega sve. Rezultat znamo.
Leave a Reply