Četvrt veka od Atine ’95: Moje “vatreno krštenje”

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Slobodan Šarenac

Nastavljamo sa serijom tekstova posvećenih Evropskom prvenstvu u Atini 1995, koje je završeno 2. jula te godine legendarnom utakmicom Jugoslavija-Litvanija. Serijal smo započeli ličnim osvrtom našeg saradnika Božidara Manojlovića, a nastavili tekstovima iz knjige Vladimira Stankovića “Koš po koš”, posvećene evropskim šampionatima u košarci. Kolege novinari u toj knjizi dali su svoja sećanja na Atinu ’95, mislimo da ih u danima jubileja vredi pročitati.

***

Da ovo sećanje započnem naslovom pesme grupe Zabranjeno pušenje – „Pamtim to kao da je bilo danas“ ne bih pogrešio, jer zaista dešavanja sa Prvenstva Evrope u Atini 1995. nikada neću zaboraviti.

Godinu dana ranije komentarisao sam utakmice sa Svetskog šampionata u Kanadi, to je ono prvenstvo čija je organizacija zbog sankcija oduzeta Jugoslaviji, ali sam te mečeve radio iz off studija Radio Televizije Srbije.

Atina je bila moje komentatorsko „vatreno krštenje“!

Prvi ispit na velikom takmičenju, koji je na kraju dobro ocenjen, ali zasluga za to najviše pripada našem timu koji je osvojio zlatnu medalju.

Mislim da je prokletstvo ovog posla da dosta zavisimo od rezultata naših sportista. Posle neke medalje veliča se i rad novinara i komentatora, dok se usled eventualnog neuspeha naš odrađen posao retko pominje.

Nikada nisam imao tremu, ali je uzbuđenje izazvano izveštavanjem i komentarisanjem sa utakmica ovog šampionata bilo veliko.

Sećam se pobeda nad Litvanijom, Grčkom, Italijom, Izraelom, Švedskom, Nemačkom, pa deklasiranja Francuza i tesnog trijumfa u polufinalu protiv domaćina, zviždanja našoj himni od strane 18.000 domaćih navijača zbog dva vruća „šamara“ koje su dobili.

Danilović je na velike muke stavljao sve naše protivnike, Bodiroga je sa samo 22 godine pokazivao da je velika budućnost naše košarke, Divac i Paspalj su kao i uvek bili odlični, ali verovatno svi najviše pamte veliko finale sa Litvanijom i igru Aleksandra Đorđevića.

Čovek koji je predodređen za uspehe, postigao je 41 poen, šutirajući pri tom trojke 9-12. Tu fenomenalnu partiju odigranu sa neverovatnom lakoćom nikada neću zaboraviti.

Kada je meč završen i osvojeno zlato, Hrvati su napustili pobedničko postolje, a među novinarima je krenula  velika euforija. Do mene su stigle glasine da na ulicama Beograda i ostalih gradova naše zemlje nekoliko stotina hiljada ljudi slavi pobedu.

Tada sam shvatio koliko je ljudi gledalo to finale i slušalo moje komentarisanje. Priznajem u trenutku mi je krenuo hladan znoj niz leđa.

Mnogo godina kasnije moji prijatelji i dalje tvrde da je kometarisanje te utakmice nešto najbolje što sam do sada uradio u karijeri.

Pamtim i atinsko slavlje do duboko u noć. Košarkaši su naravno bili u centru pažnje. Prvo u hotelu Divani Karavel, pa u diskoteci na obali Glifade, i na kraju u piceriji Korner za one najizdržljivije.

Naša sedma sila je takođe osvetlala obraz, jer je pobedila na novinarskom turniru u košarci, što nam i nije bilo teško jer smo u ekipi imali Zorana Radovića, koji je bio stručni konsultant RTS-a, zatim kolege Dejana Kolarevića, predstavnika čačanske šuterske škole, i Vladana Tegeltiju, novinara SOS Kanala, člana zemunskog košarkaškog klana. Uz njih trojicu jednostavno nismo mogli izgubiti.

Sećam se na kraju i dočeka ispred sada već čuvenog balkona Skupštine grada Beograda. Sve je ipak počelo na beogradskom Aerodromu, gde se okupilo mnogo ljudi, da bi se nastavilo duž autoputa gotovo neprekindnim špalirom građana, i završilo u centru našeg glavnog grada pred nekoliko desetina hiljada ljubitelja košarke.

Ovakav način dočekivanja naših sportista tada je i patentiran. Taj prvi put bio je najbolji i najlepši, potpuno spontan, bez utvrđenog plana, bez velike organizacije, jednostavno se dogodio i oduševio sve one koji su želeli da proslave osvajanje atinskog zlata.