Preneseno sa: aktualac
Napravili smo listu najboljih 10 igrača po decenijama. U obzirom smo uzeli klasičnu postavku sa po dva beka, dva krila i centrom u postavi. Za izbor igrača u dve najbolje petorke prevashodno se gledao broj All Star selekcija, zatim All NBA timova, a prednost u postavama bi dobijali MVP igrači sezone, kao i igrači sa većim timskim uspesima. U konačnom, ako su poređenja bila približno ista, uzimala bi se u obzir i lična statistika, a kao poslednja stavka eventualno bi išla i lična ocena autora liste.
Dolazimo do perioda NBA Lige kada ona postaje svetski fenomen. Otvaranje Lige prema svetu protekle decenije sada doživljava punu promociju, marketing čini čuda,a plate igrača u ovom periodu polako odlaze u nebo. U ovoj deceniji NBA profesionalci po prvi put nastupaju na Olimpijskim Igrama (Dream Team 1, Barcelona 1992.godine) i Svetskom Prvenstvu (Toronto 1994.godine). Sve zasluge idu izuzetnim vizionarima Bori Stankoviću i Davidu Sternu. Američka koledž košarka više nije mogla da ide u korak sa evropskom, a nećemo preterati ako budemo rekli pre svega jugoslovenskom pa onda i sovjetskom košarkom. Na OI 1988. SSSR je uzeo titulu u finalu sa Jugoslavijom, dok su Amerikanci bili treći. Na SP 1990. Amerikanci su jedva osvojili treće mesto, dok je Jugoslavija sa verovatno najjačim timom u istoriji košarke u tom momentu u finalu lako savladala SSSR. Nakon toga više nije bilo dileme – NBA profesionalci su počeli da nastupaju i na OI i na SP. Koliko su NBA profesionalci bili iznad ostatka sveta u tom momentu najbolje ilustruje činjenica da su se i 1992 i 1994.godine bukvalno prošetali do titula. Na OI 1996.godine USA je imala verovatno najbolji igrački spoj zdravih igrača u naponu karijere u istoriji (nedostajao je samo Jordan da bi taj tim nazvali najboljim svih vremena).
Totalna globalizacija Lige i sve što je išlo uz to dovodi i do prvog lock outa, ili štrajka igrača 1998-99 godine, zbog raspodele novca kojim igrači nikako nisu bili zadovoljni. Nakon „natezanja“ Glenna Robinsona i Milwaukee Bucksa oko ugovora i sve većeg priliva igrača koji su direktno iz srednje škole došli u NBA, David Stern, komesar Lige, uvodi nova pravila sa rookie ugovorima. NBA polako počinje da se otvara i prema igračima koji dolaze direktno iz srednje škole. Shawn Kemp, koga ćemo kasnije predstaviti, došao je u NBA 1989. direktno iz srednje škole, mada se on zvanično vodi da je jednu sezonu proveo na koledžu iako tamo nije odigrao nijednu utakmicu. Tek 1995. U NBA stiže sledeći, ali ovaj put pravi srednjoškolac, Kevin Garnett. Nakon njega dolazi Kobe Bryant, pa budući All Star igrači Jermaine O’Neal, Tracy McGrady i Rashard Lewis. Naravno, pored njih , stiže I nekoliko igrača koji u NBA doslovno propadaju. Primer Jermaine O’Neala je takođe za opomenu – prve četiri sezone je bio potpun promašaj u Blazersima, da bi u drugoj godini sa Pacersima postao Al Star,a taj status je zadržao čak 6 sezona.
Ako su osamdesete donele veliko rivalstvo u vidu duela Celticsa I Lakersa, devedesete su ostale u sećanju u potpunoj dominaciji Chicago Bullsa. Iako su u ovom period I Detroit Pistonsi, kao I San Antonio Spursi po jednom bili šampioni, a Houston Rocketsi čak back to back osvajači titula, devedesete su sinonim za Bullse I Michael Jordana. Čak šest titula šampiona u ovom period bile su više nego dovoljne za stvaranje legende koja traje I danas. Ovaj period Lige označava I nekoliko contendera, izazivača,sa sjajnim timovima koji nisu stigli do titule. New York je sa verovatno najboljom ekipom u svojoj istoriji (izuzev šampionske sa početka sedamdesetih) stigao do dva finala I jednog šuta do pobede (John Starks, 1994.godine), Utah Jazz dva puta nije mogla preko Bullsa, dok Blazersi, sa sigurno najboljom ekipom u svojoj istoriji dva puta ostaju “kratki” u finalima sa Pistonsima I Bullsima. Po jedno finale ima još odlazeća Showtime generacija Lakersa, kao I Supersonicsi I premladi Orlando. Devedesete će ostati upamćene I po možda najjačoj Draft klasi ikada, iz 1996.godine.sa ukupno 11 All Star igrača. Takođe, u tih 10 godina Liga je porasla sa 25 na 29 timova I proširila se I na Kanadu – Toronto Raptorsi su čak I postali NBA šampioni 2019.godine, a Vancouver Grizzliesi su verovatno najveći promašaj Lige. Srećom, taj tim I dalje funkcioniše,samo sada daleko od Kanade, u Memphisu.
Najveći igrači ove decenije su upravo oni koji su Draftovani osamdesetih godina ovog veka i koji su svoju punu promociju doživeli u ovom periodu. Kao i sve ostale liste, i ovde će se naći po dva centra, i po dva bilo koja krila i beka.
Prvi tim :
C Hakeem Olajuwon
F Karl Malone
F Scottie Pippen
G Michael Jordan
G John Stockton
Drugi tim :
C David Robinson
F Shawn Kemp
F Charles Barkley
G Clyde Drexler
G Gary Payton
Hakeem Olajuwon je tokom devedesetih nastavio sa sjajnim partijama koje je pružao tokom prethodne decenije. Sedam Al Star nastupa, uz po tri promocije u prvi i treći tim, i dva izbora za drugi tim Lige. Dva puta je izabran za najboljeg defanzivca NBA uz dve titule šampiona koje krase njegovu bogatu karijeru sa Rocketsima. Karl Malone je jedan od najboljih ofanzivnih igrača ikada, koji je sa saigračem, neverovatnim mozgovom ekipe Utah Jazza Johnom Stocktonom čionio ubitačan duo čiji pick and roll je i dalje primer savršenog razumevanja dva saigrača. Malone je svih 10 godina u ovom periodu završio u prvom timu Lige,a tri puta je bio i u najboljem defanzivnom timu NBA. Stockton je najbolji asistent i kradljivac Lige u istoriji, sa brojkama koje verovatno niko nikada neće dostići. Play visok 185 cm sa malog univerziteta stigao je dotle da bude lider NBA po asistencijama čak 9 puta zaredom, po čemu je takođe rekorder, od toga 6 puta tokom devedesetih.U istoriji Lige samo 9 puta se desilo da jedan igrač pređe cifru od 1.000 asistencija u sezoni,a samo Stocktonu je to uspelo 7 puta – od toga 5 puta tokom devedesetih. Interesantno je da samo 1998.nije odabran ni u jedan All NBA tim, niti u All Star tim, iako je Utah tada bila najbliža tituli, verovatno zbog povrede, prve posle 609 vezanih utakmica. Jedini par saigrača koji je bio bolji od Stocktona i Malonea je šampionski tandem Bullsa – Scottie Pippen i Michael Jordan. I naravno, obojica se nalaze na listi najboljih igrača poslednje decenije prethodnog veka. Obojica su osvajači šest titula, a Pippen je tri puta bio u najboljoj, i još četiri puta u ostalim petorkama Lige. Čak 8 vezanih godina je biran i u najbolju defanzivnu petorku Lige, a jednom je bio u drugoj odbrambenoj postavi. Verovatno najbolja „druga violina“ ikada. A sa svim ovim nagradama, ispred ovakvog igrača može biti samo jedan, ali kakav? Michael Jordan je verovatno i najbolji igrač koga je ova planeta (ali i druge, setite se uloge u filmu „Space Jam“) videla. Samo tokom devedesetih je bio 6 puta MVP Finala, 4 puta MVP Lige, po 7 puta All Star, prvi ofanzivni i defanzivni tim Lige,i najbolji strelac Lige, to jest, u svakoj godini kada je igrao košarku, izuzev 1995. kada se vratio u Ligu na svega 18 utakmica u sezoni. Dva puta je tokom devedesetih bio i najbolji kradljivac lopti,a u toj kategoriji je i treći u istoriji po ukupnom broju,ali i u proseku u istoriji NBA. Trebalo bi previše prostora da bi se do kraja moglo napisati sve o apsolutnom kralju NBA Lige devedesetih. 1996.godine Chicago Bullsi prave novi rekord NBA Lige po broju pobeda u jednoj sezoni (72-10),a ako računamo i playoff, imaju procentualno najbolju sezonu u istoriji NBA Lige (ukupno 87 pobeda i 13 poraza, 87% uspešnosti).
Drugi tim Lige predvodi David Admiral Robinson, centar San Antonio Spursa. Robinson je Draftovan 1987.ali je dve godine nakon studija morao da odradi u vojsci.Nakon toga stiže u Spurse koji nakon njegovog dolaska prave tada rekordnih 35 pobeda više u odnosu na prethodnu sezonu! Samo nekoliko godina kasnije, 1998. Spursi će ponovo oboriti sopstveni rekord sa 36 pobeda više u odnosu na prethodnu godinu. 1997. Robinson je bio povređen cele sezone, Spursi su dobili prvi pik koji su pretvorili u Tima Duncana i nakon toga su novi „Tornjevi blizanci“ (originalni su Ralph Sampson i Hakeem Olajuwon) napravili taj čudesan obrt. Robinson je 1999.osvojio titulu sa Spursima, a bio je i MVP Lige 1995.godine. Pored toga 4 puta je završio u prvom, a po dva puta u drugom i trećem timu Lige. Po jednom je bio najbolji strelac, skakač i bloker Lige,a po 4 puta je bio izabran u prvi i drugi defanzivni tim Lige uz jednu titulu najboljeg defanzivca sezone. Na krilu bi se u drugom idealnom timu našli Charles Barkley i Shawn Kemp.
Uspon i pad Kempa je svojim tokom celokupno išao u ovoj deceniji, ali dok je bio u punoj formi bio je ubedljivo najatraktivniji visok igrač. Član Seattle Supersonicsa, šestostruki je All Star i tri puta član druge postave šampionata, kao i osvajač zlatne medalje na SP u Kanadi. Ako izuzmemo rookie sezonu i skraćenu sezonu 1999., Kemp je sa svojim Sonicsima i Cavsima imao preko 66% pobeda u tim godinama. Za Sonicse se vezuje jedno NBA Finale, ali i prvo ispadanje prvoplasirane od osmoplasirane ekipe u playoffu i to nakon vođstva od 2:0 u seriji na 3 pobede. Igrao je još jedno finale Konferencije, kao i dva polufinala. Svojim zakucavanjima je dizao publiku na noge. U eri kada se igra „usporavala“ i igralo na manji broj koševa, Seattle je bio potpuno druga priča. Puno kontranapada, zakucavanja iz trka, Sonicsi su dva puta bili najbolja ekipa na Zapadu tokom devedesetih. Charles Barkley je priča za sebe. Ako mu je All NBA tim po decenijama izmakao tokom osamdesetih samo zato što nije dovoljno dugo igrao u tom periodu (a i konkurencija mu je bila strašna), tokom devedesetih je pored Malonea bio najbolja četvorka, ali igrač koji je bez problema igrao i na trojci, često imajući loptu u rukama poput pravog playmakera. Sir Charles je bio MVP Lige 1993.godine, a te sezone je igrao jednu od najuzbudljivih finalnih serija savremene NBA. Dva puta je biran u prvu, tri puta u drugu i jednom u treću postavu NBA te decenije. Po tri sezone je proveo u 76ersima i Houstonu, a četiri u Sunsima. Pored finala 1993.godine, igrao je još u četiri polufinala Konferencije i jednom finalu Konferencije. Imao je tu nesreću da je tokom devedesetih čak četiri puta izgubio od budućih NBA šampiona (po dva puta od Bullsa i Rocketsa) i dva puta od Utah Jazza – kada su Jazzeri igrali najbolju košarku u svojoj istoriji. Jedan od sedmorice Top 10 igrača ove decenije koji je igrao i za Dream Team 1, ali i jedan od pet igrača koji je uzeo obe zlatne medalje na OI 1992. i 1996.godine. Na bekovskim pozicijama rezerve bi bili Gary Payton i Clyde Drexler. Payton je sa Kempom igrao u Sonicsima činivši najatraktivniji duo Lige. Paytonov nadimak Glove (Rukavica) najbolje govori koliko je odličan defanzivac bio. Izabran po jednom u prvom i trećem, a četiri puta u drugom ofanzivnom timu Lige. Ipak, to ne govori dovoljno o veličini igrača koji se tokom devedesetih čak šest puta zaredom našao u najboljem defanzivnom timu Lige,a jednom je i proglašen za najboljeg defanzivca godine – kao jedini play i poslednji bek u istoriji kome je to pošlo za rukom. Clyde Drexler, ili „Zapadni Jordan“ kako su ga zvali iako je u NBA stigao godinu dana pre MJa, vodio je Portland do dva velika Finala. Treća-sreća je bila kada je prešao u Houston, kada je sa bivšim saigračem sa koledža u svom Houstonu (u Cougarsima su bili saigrači dve sezone) osvojio titulu 1995.godine. Po jednom je bio u prvom i drugom NBA timu i dva puta u trećem.Samo dva puta je propustio All Star meč tokom devedesetih, a ostao je upamćen po fenomenalnim zakucavanjima i kao poslednje izabrani član za Dream Team 1.
Ovaj period NBA se i može nazvati i erom sjajnih defanzivnih centara. Pored Olajuwona i Robinsona, ne bi smelo da se propusti da se spomene i plejada odličnih visokih igrača koji su gospodarili reketom u tom periodu. Prvi među njima su Patrick Ewing I Shaquille O’Neal. Jednom je pripala prva,a jednom druga polovina devedesetih. Pored njih, svoje mesto u NBA su tada suvereno držali i Alonzo Mourning, Brad Dougherty, Marcus Camby, ali i serijal stranih centara – Dikembe Mutombo, Vlade Divac, Dino Radja, Arvydas Sabonis,Rick Smits i Zydrunas Ilgauskas. Slobodno se može reći da su devedesetih strani centri bili najnormalnija pojava u NBA. Bekovi su već bili druga priča,a oni se i dalje najteže probijaju „preko bare“. Toni Kukoč spada u grupu visokih igrača koji se odlično snašao u NBA, ali uz ogromnu korekciju igre i fizičke snage, ali igračima poput Dražena Petrovića, Saše Danilovića i Aleksandra Đorđevića je bilo mnogo teže. Dražen Petrović je čak kucao na vrata All Star sastava,a jedan od retkih bekova koji je imao zagarantovane minute u NBA je Šarunas Marčulionis, bek šuter Litvanije i Golden Statea. Svakako treba spomenuti i NBA gigante koji su tih godina igrali u NBA i bili „zaštitni znak“ svojih timova, mada ne toliko igrački koliko kao pojave – Manute Bol, Shawn Bradley i Gheorghe Muresan. Sva trojica su bili visoki barem 230 cm!
Među krilnim igračima, imamo nekoliko sjajnih all around igrača „nove“ generacije poput Grant Hilla i Kevina Garnetta, ali i predstavnike osamdesetih koji su se sjajno držali i početkom ove decenije: Larry Bird, Kevin McHale, James Worthy, A.C.Green i Tom Chambers. Posebno treba istaći Dominique Wilkinsa i Chris Mullina. Wilkins je jedan od najboljih ofanzivnih igrača koje je ova Liga ikada imala, ali, u našem izboru, nije uspeo da uđe u Top 10 ni u jednoj deceniji. Chris Mullin je i član Dream Teama 1, ali se mora priznati da su četiri izabrana krila ipak ispred njega. Glen Rice, MVP All Star utakmice 1996.godine je imao sasvim solidnu deceniju, ali pre svih tu je Denis Rodman – osvajač četiri titule tih sezona, najbolji skakač i jedan od najboljih defanzivaca poslednje decenije prethodnog veka.
Kod bekova je možda i najteže – igrač poput Joe Dumarsa, koji je učestvovao u 6 All Star utakmica te decenije nije našao svoje mesto među najboljim igračima. Mitch Ritchmond, još jedan, ali potpuno drugačiji bek šuter sa 6 „zvezdica“ nije našao svoje mesto u All NBA timu decenije. Turbo brzi, savremeni play Tim Hardaway, igrač koji je bio pogonsko gorivo Golden State Warriorsa i Miami Heata svakako nije mogao preko Stocktona,Paytona ili Drexlera. Kao ni „drugi“ Hardaway, Anfeernee. Play od dva metra, retkost i dan danas, zajedno sa O’Nealom činio je novi Jabbar-Magic duo. Svakako treba spomenuti i Reggie Millera, legendu Pacersa, kao i četiri playmakera – Isiah Thomasa, Kevina Johnsona, Mark Pricea i tada mladog Jasona Kidda.
Devedesete su ostale poznate i po dva povlačenja Michael Jordana, kao i povratka na parket Magica Johnsona, doduše, ne tako uspešnog kao Jordanovog. Ovu deceniju karakteriše usporavanje igre, kao i igra na manji broj poena. Sa 107 poena po meču, kolko je davala svaka ekipa 1990. Došlo se do samo 91.6 poena po meču po ekipi u skraćenoj sezoni 1999.godine. Nešto nezamislivo za osamdesete, kada je recimo 1985.svaka ekipa proseku postizala 110.8 poena po utakmici. Zvuči neverovatno da su jedino Sacramento Kingsi davali nešto više od 100 poena na utakmici, dok su svi ostali bili ispod te cifre. Najgori su bili Bullsi, pre toga trostruki šampioni, koji su davali evroligaških 81.9 poena po meču. Kraj devedesetih je označio i kraj karijera gotovo svih velikih igrača koji su draftovani deceniju pre, a koji su popularnost NBA u svetu doveli do neslućenih visina.
Leave a Reply