Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Posle dva zapažena autorska teksta Koste Jankova na našem sajtu, evo prilike da naši čitaoci upoznaju ovog vrsnog trenera sa 40-godišnjim stažom. Poslednjih 15 godina Kosta Jankov je glavni evropski skaut Golden Stejt Voriorsa a u ovom intervjuu, podeljenom u nekoliko nastavaka, otkriva nam svoj put od banatskog sela Bočar do tri šampionska prstena u NBA.
***
Otkud Kosta Jankov u košarci?
– U selu Bočar, na severu Banata, moji drugovi Aca, Mića, Ivica, Iva, Jovica, Rajko, ja…. svi smo imali istu želju: da igramo košarku. Ako može, od jutra do sutra. Izmedju 1972. i 1979. godine OKK Bočar je igrao Treću vojvodjansku ligu. Klasična letnja beton liga. Sam bog zna koliko smo puta bili drugi. Nikada nismo uspeli da se plasiramo u zimsku ligu da bismo igrali u sali. Na svu sreću. Nismo ni imali salu.
Kakav si bio igrač?
– Mislim da sam bio najslabiji napadač u timu, ali i najbolji odbrambeni igrač. Bitnije od toga je bio zanos koju smo svi osećali prema košarci. Vremenom se zanos kod mene pretvorio u strast koja me je konačno okovala kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Na kraju moje poslednje igračke sezone, kada sam shvatio da ne mogu u NBA, odlučio sam se da odem u trenere. Doduše, da budem iskren, tada nisam ni znao da postoji NBA.
Kako si stigao u trenerske vode?
– Kada vratim film na početak, vidim da je za sve “kriv” moj komšija Ranko Žeravica. Vizionar, strastven, nesebičan i produktivan. Rodjen u Novom Miloševu, opština Novi Bečej. Malo dalje je moje rodno selo Bočar. Od Rankove do moje rodne kuće ima četiri kilometra. Moj otac Milan i moja majka Vidosava su se iz škole znali sa braćom Žeravica, Rankom i Milivojem. Ne zaboravljam Čedu, Rankovog bratanca. On je bio iz druge priče, muzikant i zaljubljenik u traktore. Bitan šraf za kraj priče.
I – ti ode u trenere?
– Ne bih o mojim nesvršenim studijama… Još uvek sam apsolvent na Višoj mašinskoj školi i na Višoj trenerskoj školi… Kao neko ko je sa sela, imao sam strast za „john deer“ traktorima. Oni, traktori, su do današnjih dana ostali moja neostvarena mladalačka ljubav. Zato odluku da idem u trenere nisam doneo lako jer sam znao da nemam odgovor na pitanje kako mogu da živim od tog zanimanja. Brzo sam shvatio da moram da uradim nešto nesvakidašnje što bi skremulo pažnju na mene.
PESMA O TRAKTORU
Šta je to bilo?
– Ivan Jankov, rodjeni brat mog oca Milana Jankova, živeo je sa svojom porodicom u Finiksu, SAD. Kao poručen, Ranko Žeravica je u to vreme dao interviju “Sportu” u kome je govorio o utiscima sa jedne svoje turneje po Americi. Sada to vidim kao srećnu slučajnost koja mi je pomogla da osmislim plan za svoj odlazak u Ameriku da učim trenerski zanat. Mama Vidosava kontaktira je svog školskog druga Ranka. On je bio presrećan da po ko zna koji put može da učini dobro delo. Uključili su se gospoda Radomir Šaper, Bil Vol (direktor ABA USA) i Bob Vajnhauer (trener Arizona Stejt). Trebalo je “samo” kupiti povratnu kartu. Nije moj otac Milan mnogo razmišljao. Prodao je poveliki komad zemlje, odložio kupovinu traktora “john deer” na neodredjeno vreme, i kupio sinu povratnu kartu za Ameriku. Insistiram na ovom „povratna“, jer sam od prvog dana znao da ću se vratiti. Nikada me nije zanimala Amerika. Zanimala me je samo američka košarka.
RANKO ŽERAVICA I KOSTA JANKOV
Koliko si ostao?
– U to vreme odlazak trenera sa prostora SFRJ u Ameriku na četrnaest dana je bilo dovoljno da, kada se trener vrati, godinu dana putuje po Jugoslaviji i prenosi šta je sve za te dve nedelje video, čuo i naučio. A ja sam išao na 7 meseci! Od 3. septembra 1982. do 3 aprila 1983. Bio sam svestan da sam, uz Rankovu pomoć, trasirao svoj razvojni put. Po povratku znao sam da samo od mene zavisi da li ću moći da živim od trenerskog zanimanja.
I onda pravac Zvezda?
– Povratak iz Amerike i ulazak u sistem Crvene zvezde je bio logičan i srećan nastavak puta. Nezaboravne tri godine. Fantastična prilika da budem učenik i pripravnik u prvom timu, i da direktno učim košarku od Ranka. To je vreme kada se u moj život uključio i Božidar Maljković. Uz stažiranje sa prvim timom, dobio sam priliku da treniram kadete rodjene 1969 godine. U to vreme Crvena zvezda je imala sjajnu grupu trenera koji su radili sa mladjim kategorijama. Goran Miljković-Finac, Marin Sedlaček, Veselin Matić i ja smo se, pod komandom Zdravka Kubata i Voje Stanojčića, nesebično međusobno pomagali i bitno uticali na formiranje. Za tri godine zajedničkog rada sa mladjim kategorijama stvoren je podugačak niz odličnih igrača. Moram naglasiti divan odnos prema meni tadašnjeg predsednika Branislava-Baneta Novčića, i igrača, pokojnog Rajka Žižića, zatim Predraga Bogosavljeva, Stevana Karadžića i Zorana Radovića. I danas sam sa većinom u kontaktu. Još uvek se medjusobno poštujemo i pomažemo. Pamtim i da sam za dobrodošlicu dobio nadimak “Pastir Kostja”. I danas ga se rado sećam. Od prvog dana kada sam fizički otišao iz svog sela, nisam dozvoljavao da se emotivno razdvojim od njega. Ponosan sam što smo ostali u neraskidivoj vezi.
Šta je obeležilo tvoj košarkaški radni vek?
– U mojih 40 godina u košarci dominantnu ulogu su imale osobe sa kojima sam radio, i igrači kojima sam, verujem, pomagao da budu bolji, sa boljom opštom i radnom etikom i većom životnom i košarkaškom inteligencijom. Ali, takođe, oni su bili ti koji su dali boju, miris i ukus svim godinama koje sam proveo u košarci. Ne volim da za sebe kažem da sam nekoga otkrio, ili stvorio. Proces stvaranja igrača je piramida u kojoj mnogo trenera ima bitnu ulogu. Od samog početka, kada dečak počne da se bavi košarkom, mnogo trenera učestvuje u njegovom razvojnom putu. Činjenica da sam kod nekih od tih igrača, i “velikih” i “malih”, i ja bio učesnik njihovog razvojnog puta, obogaćuje osećanje da sam nekom pomogao. Ne želim, takođe, ni da budem previše skroman, i zbog toga sa ponosom ističem da, gde god sam radio, ostajao je jedan ili više vanserijskih igrača koji su obeležili zajedničko vreme koje sam proveo u toj organizaciji. Da li sam ja obeležio njihovo vreme, koliko su oni moje, to je pitanje za njih.
Iz mlađih kategorija Crvene zvezde Saša Obradović je bio prvi veliki potencijal sa kojim si radio?
– Da, radio sam sa njim od mladjeg kadeta do kraja juniorskog staža. Saša je bio prvi budući veliki igrač sa kojim sam radio. On mi je bio ulaznica za individualni rad sa svim ostalim igračima. Dragoceno i neprocenljivo iskustvo. Saša mi je pomogao da shvatim šta znači raditi sa igračem koji ima ekstra talenat. Danas imam nesvakidašnju priliku da mu pratim i vrlo uspešnu trenersku karijeru. Saša Obradović je fantastična košarkaška životna priča.
Usledilo je osamostavljivanje u Čeliku iz Zenice, otkrivanje Zorana Savića…
– Nakon Rankovog odlaska u Saragosu, i Božinog u Split, mene je put juna 1986. odveo u Zenicu. Bilo je to moje prvo samostalno seniorsko iskustvo. Čelik se sezonu ranije preko Letnje lige kvalifikovao za Prvu republičku ligu. Zoran Savić je bio glavni igrač Čelika u periodu od 1986. do 1989. Zajedno smo proveli tri sezone. Koliko se sećam, njega je Boris Britvar doveo u košarkaški klub dok je bio golman u fudbalskom klubu. Zoran je odigrao ukupno tri košarkaške utakmice u Letnjoj ligi pre nego što sam ja stigao. Nakon te tri utakmice je otišao na odsluženje vojnog roka. Kada se vratio, zatekao je mene kao prvog trenera. Za tri godine smo prošli neverovatan put. Od Republičke lige do Prve savezne lige, osvojili Kup BiH pobedom nad evropskim prvakom Bosnom, stigli do četvrtfinala Kupa Jugoslavije gde smo izgubili od Partizana. Kraj smo začinili zajedničkim odlaskom. On u Jugoplastiku, a ja u Sloboda – Ditu, prvoligaša iz Tuzle.
Malo se zna da si imao udela u priprema juniorske selekcije za Mundijal u Bormiju 1987?
– Bio sam angažovan samo u pripremnom delu. Ipak, uzimam to kao jedan od svojih najbitnijih perioda. Moram da priznam da sam tek nakon svega shvatio veličinu svih učesnika tog projekta i značaj svega za moje formiranje. Posebno ističem ulogu Svetislava Pešića. Jedini trener na svetu koji ima zlatne medalje sa svih takmičenja u svim uzrastima (sem sa olimpijskih igara). Gde bi mi bio kraj da mi je njegovo znanje….
I onda Split, Jugoplastika?
– Jugoplastika je ozbiljno shvatila Zorana Savića tek kada je bilo izvesno da će preći u Cibonu. Tada je najbolja uprava svih vremena na prostorima bivše SFRJ sela u dva auta i došla u Zenicu. Uz moju pomoć “kradu” Zorana i šalju ga u izolaciju na jedno ostrvo na kome nije bilo ni telefona. Ostao je tamo dok se nije završio prelazni rok. Ja sam preuzeo Slobodu Dita iz Tuzle. Prva liga. Tokom Evropskog prvenstva u Zagrebu 1989, na insistiranje iste uprave koja je odvela Zorana u Split, prihvatio sam razgovor. Vrlo brzo sam shvatio kolika je bila njihova moć ubedjivanja. Uzgred, prvak Evrope se ne odbija. Kao prvi trener tima koji igra jugoslovensku prvu ligu, otišao sam u Split da budem pomoćni trener, ali ocenio sam da je to značajan korak napred u mojoj karijeri. Ostaje žal što nisam elegantnije prema Slobodi Dita odradio taj prelazak.
(Nastaviće se)
Photo: Privatni album
Leave a Reply