Preneseno sa: kosmagazin.com
Pišu: Aleksandar Ostojić, Vladimir Stanković
U vremenu kad su sva košarkaška takmičenja suspendovana zbog pandemije koronavirusa, odlučili smo da naše čitaoce častimo u skladu sa motom ovog portala – Za one koji čitaju košarku. Poklanjamo vam knjigu koju ćete moći da čitate u nastavcima. Reč je o 50 biografija najvećih igrača NBA lige, a koje su svojevremeno objavljene u knjizi “50 veličanstvenih” autora Vladimira Stankovića i Aleksandra Ostojića. Uživajte u čitanju!
***
“Brži od metka”, “Snažniji od lokomotive”, “U stanju da sruši oblakoder jednim udarcem”… Ovo bi mogla biti sasvim prikladna najava za Supermena, ali ovi epiteti u NBA ligi pripisivani su samo Čarlsu Barkliju.
Sa 198 santimetara i čak 122 kilograma, on je bio retka kombinacija snage i energije koje su od njega činile nezaustavljivog napadača, i nepremostivu prepreku pod sopstvenim košem. Nije ga bilo retko videti kako uhvati loptu pod svojim košem, sjuri se sa njom preko centra, napravi dva-tri driblinga oko protivničke odbrane, zatim sledi munjevit ulaz i skok, da bi trenutak kasnije zakucao u svom karakterističnom “tomahavk” stilu. Godinama je Leri Bird smatran najsvestranijim igračem NBA lige, ali kasnije statistike su govorile da je to Ser Čarls.
Kako je to izgledalo kada ova gomila muskula skoči, pa još i zakuca – može se samo naslutiti. Jednom je u takvom naletu zakucao, i pritom pomerio pola metra celu konstrukciju koša tešku preko jedne tone! Pa – neka mu se neko ispreči na putu. U silnoj želji da pobedi prosto je bio slep za sve ostalo, ništa ga drugo ne interesuje. Kada je pre 1992. njegov tadašnji tim Filadelfija izgubila u Bostonu čak sa 124:87, Barkli je besan šutnuo stolicu i žestoko se posvađao sa jednom čirlidersicom Bostona.
– Čak i ona bi morala znati šta to znači izgubiti sa 40 poena razlike. Ponekad me i najbezazlenije stvari izluđuju. Ima večeri kada bih najradije izudarao sudije, čak i protivničke navijače – rekao je tada Čarls Barkli.
Rodio se 20. februara 1963. u rudarskom gradiću Lidsu, u državi Alabama. Tu se još i danas i poznati i nepoznati na ulici pozdravljaju sa “Zdravo, komšija”. Kakve li suprotnosti njegovom kasnijem izgledu: rodio se sa manje od tri kilograma, odmah dospeo u životnu opasnost zbog teške anemije, i život su mu spasle mnogobrojne transfuzije. Otac mu je umro kada je Čarls imao deset godina, beda je tada još žešće pritisla njegovu porodicu, a najveći problem majci Glen bio je kako da Čarls i njegova dva brata ne završe kao ulični kriminalci – za šta su postojali svi uslovi. Srećom, na ulici je bilo i košarkaško igralište, i tu se mali Barkli ludo zaljubio u loptu i obruče.
Po izgledu, pre je trebalo da se bavi “američkim fudbalom”, kad već ne može sumo rvanjem. Ipak, bez ikakvog kompleksa zaigrao je u srednjoškolskoj ekipi. Imao je tada 178 santimetara i 110 kila! Prirodno, dobio je nadimak “Fetsi” (Debeljko), a ceo koledž je do suza zasmejavao svojim maštarijama da jednom zaigra kao profi u NBA ligi. Dane i noći provodio je na terenu, pa i to mu se činilo premalo. Najviše je vežbao skokove, i to hvatanje “otpadaka”, onoga po čemu je kasnije bio bez premca u Americi. Ta frenetična upornost bila je do poslednje godine koledža “nagrađena” sa dva nova centimetra.
Posle srednje škole otišao je na košarkaški univerzitet Oburn. Bio je već u neku ruku poznat igrač. Prethodno ga je zapazio Filadelfijin skaut Džek MekMahon:
– Sećam se kada sam ga prvi put video. Rekao sam sebi: “Evo momka sa telom Vesa Anselda, koji skače kao Doktor Džej”.
Na univerzitetu Barkli je brzo skrenuo pažnju na sebe kako dimenzijama, tako i svojom igrom za koju su studenti teško pronalazili odbranu.Pozvan je 1984. na testiranje kandidata za američki olimpijski tim za Igre u Los Anđelesu. Nije se dovoljno svideo treneru Bobiju Najtu da bi ga uvrstio među 12 izabranika, i kasnije, pa i dan-danas, mnogi mu to zameraju. Ne zbog toga jer bi sa Barklijem zlatna medalja bila lakše osvojena (ionako su se Džordan, Juing i drugovi prošetali olimpijskim turnirom), nego zato jer svet nije na vreme upoznao ovog izvanrednog igrača. Dok je nacija slavila svoje košarkaške heroje – Čarls Barkli je tugovao.
No, uskoro je sledio novi izazov. Pošto je te olimpijske godine ispunio uslov za prelazak u profesionalce, bio je svrstan na visoku petu poziciju drafta. Kako se tu uglavnom unapred zna “ko će koga”, Filadelfija je odabrala Barklija, a bosovi ovog tima su ga mesec dana ranije pozvali na upoznavanje. Barkli je u međuvremenu utehu za olimpijsku nepravdu koju mu je naneo Bobi Najt potražio u hrani i slatkišima. Tako je na sastanak sa vlasnikom Filadelfije Haroldom Kacom došao sa 135 kilograma na sebi! Zaprepašćeni Kac nije želeo ništa da rizikuje, pa je Barkliju ponudio svega 75.000 dolara za ugovor na jednu godinu! Ovaj to odbija, ne potpisuje ugovor, i umesto toga odlazi u Filadelfijin letnji kamp da prvo pokaže šta zna, pa da posle eventualno ponovo sedne za pregovarački sto.
– Hteli su me izblefirati, ali to me je samo razljutilo – pričao je kasnije Barkli.- Pokušali su da me degradiraju, slome. Ginuo sam u kampu pod zaista velikim opterećenjem, ali nikoga se nisam plašio, verovao sam u sebe.
Uoči sezone 1984-85 potpisao je ugovor za 150.000 dolara, koliko mu je garantovano u prvoj godini. Najzadovoljniji su bili vlasnici Filadelfije, koji su dobili najjeftinijeg superstara u istoriji NBA lige.
Posle decenije liderstva Džulijusa Irvinga – Doktora Džeja, Filadelfija je dobila novog dirigenta – Čarlsa Vejda Barklija. Odmah je proglašen pravim užasom pod obručima. Ošišan kao da je upravo stigao sa izdržavanja dugogodišnje robije, i zbog izraza lica i pogleda čoveka koji je zbog nečega krenuo da se sveti svima redom – ulivao je ogromno strahopoštovanje. Plus svi oni silni mišići koji su na njemu bili naslagani poput gibanice – eto dovoljno razloga da se svi odmah razbeže pred njim. Nije prošlo mnogo vremena dok nije ustanovljeno da on baš i nije toliko zao (fanatik jeste), i da sa onim svojim “niskim težištem” i pivskim stomakom pokušava (i uspeva) da veći deo utakmice provede u vazduhu nego na zemlji. Skokovi, skokovi… dovoljno za simpatičan nadimak koji dovoljno govori o njemu: “Okrugla skačuća gomila”.
Devet godina provedenih u Filadelfiji bile su sezone ispunjene divljenjem prema Ser Čarlsovim moćima. Osvajao je titule najboljeg skakača šampionata, redovni učesnik ol star mečeva, izrastao je u jednog od pet najvećih starova NBA (ostali su bili Medžik Džonson, Majkl Džordan, Leri Bird i Karim Abdul-Džabar – eto kakvo je to društvo bilo). Ali – sve to ga ni izbliza nije zadovoljavalo! Rođeni pobednik, Barkli je želeo titulu šampiona, a nju nikako nije mogao ni da sanja sa slabašnom Filadelfijom. Zato se 1992. seli (u jednom senzacionalnom transferu) u pustinju Arizonu, u Finiks. U tim koji je imao ambiciju da sruši veliki Džordanov Čikago, i osvoji prvenstvo.
Tri sezone je Čarls Barkli proveo u Sansima, bio njihov daleko najbolji igrač, ali sve što je uspeo da uradi bilo je jedno (izgubljeno) finale plej-ofa. U međuvremenu je nastavio da osvaja MVP priznanja, a i jedna velika nepravda je konačno ispravljena: zaigrao je na dve Olimpijade (Barselona i Atlanta), i kao član “Drim timova” 1 i 3 i osvojio zlatne medalje. Sve je to i dalje bilo daleko od njegovih ambicija!
Sa 34 godine, i sa ozbiljno povređenim leđima, u leto 1996. prelazi u Hjuston, da pokuša da konačno osvoji šampionski prsten. U društvu Hakima Olajdžuvona i Klajda Drekslera, čini trio staraca koji su mladalačkom energijom jurišali na pobedu u svakoj utakmici. Međutim, iz igara Hjustona vidljivo je bilo da su im ambicije i motivi ipak bitno različiti. Olajdžuvon već imao dva šampionska prstena, Dreksler jedan, i njih dvojica kao da se ipak malo čuvali za plej-of, i raspoređivali snage. Jedini koji je u svakoj utakmici, i protiv Čikaga i protiv Vankuvera, ginuo i ostavljao svoje srce na parketu bio je Čarls Barkli. Mučila ga je povreda leđa ali obarao je rekorde u broju skokova. Podsećao je na Vilta Čemberlena, koji je umeo da naniže po 25 i više uhvaćenih lopti iz večeri u veče.
Imao je već 36 godina, igrao je svoju četvrtu sezonu u Hjustonu i dalje sanjajući šampionski prsten. Ipak, “materijal” je bio istrošen, pa je 9. decembra 1999. u Filadelfiji – njegovoj Filadelfiji – doživeo tešku povredu kvadricepsa. Lekari su rekli da je sezona za njega završena, ali Barkli nikako nije hteo da ode iz košarke i da poslednja slika sa parketa bude ona kako leži povređen. Na sopstvenu odgovornost “skinuo” se sa liste povređenih, i zaigrao 19. aprila 2000. protiv Vankuvera. U jednom napadu Hjustona uhvatio je otpadak pod košem protivnika i položio loptu u obruč. Odmah zatim krenuo je ka svlačionici. Otišao je u penziju, bio je to njegov poslednji pogodak. “Ne mogu opisati šta mi ovo večeras znači”, rekao je novinarima. “Učinio sam ovo za sebe. Dobio sam i izgubio mnogo utakmica, ali nisam mogao da se pomirim sa tim da poslednji utisak o meni bude onaj kako me iznose sa terena. Bilo mi je psihološki strahovito važno da sa terena odem na svojim nogama”.
Posle penzionisanja godinama je radio kao analitičar za TV mrežu TNT, zajedno sa Šejkilom O’Nilom, Kenijem Smitom i Ernijem Džonsonom. Napisao je nekoliko knjiga a imao je i političkih ambicija. Nameravao je da se kandiduje za guvernera Alabame, ali se predomislio i nikad nije izašao na izbore.
Biografija:
Ime: Charles Wade Barkley
Rođen: 20.2.1963. u Lidsu (država Alabama)
Visina: 198
Univerzitet: Oburn
Draft: 1984. odabrala ga Filadelfija kao 5.
NBA: Filadelfija (1984-1992), Finiks (1992-1996), Hjuston (1996 – )
Broj poena u regularnoj sezoni: 23.757 (22,1)
Broj poena u plej ofu: 2.829 (23,0)
Skokovi: 12.546 + 1.582
Asistencije: 4.215 + 482
Broj utakmica: 1.073 + 123
Ol star: 11 nastupa
Priznanja: dvaput osvajač zlatne olimpijske medalje (1992, 1996), MVP prvenstva (1993), tri IBM nagrade za doprinos timskom uspehu, pet puta u A-petorci šampionata i pet puta u B-petorci, najbolji skakač prvenstva (1987)
Kuća slavnih: od 2008.
Leave a Reply