Otišao je Duda… Ostali smo bez reči

Pišu: Vladimir Stanković i Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin

Sa nevericom sam čuo vest da nas je u 78. godini napustio veliki, VELIKI Dušan Duda Ivković. Genijalni trener, fantastičan čovek, šarmer i gospodin, veliki prijatelj svih košarkaša pa i moj lični. Ovo poslednje je najmanje važno, samo želim ovom prilikom da poručim njegovoj divnoj supruzi Neni da smo svi mi, Dudini prijatelji, uz nju, i tako će i ostati.

Teško mi je da objasnim nekome ko to nije prošao i doživeo, ali beogradski Radnički je imao svoje srce, i to su bila braća Ivković, Duda i Piva. Najpre je otišao Piva, sada nam je Dudinom smrću srce definitivno iščupano. Ostale su samo uspomene, ali šta one vrede kad čoveka više nema…

Vrtim u mislima bezbrojne susrete sa Dudom, od prvih, tamo negde šezdesetih godina prošlog veka na čuvenim betonskim tribinama stadiona na Crvenom krstu, pa preko zajedničkih putovanja sa reprezentacijom po svetu, do dana kad mi je sa ponosom pokazao kuću za svoje golubove, a ja sam uživao u Neninim kolačićima…

Jedan od tih brojnih razgovora vođen je pre četiri godine u radio emisiji koju smo imali Vlada Stanković i ja, a povodom njegovog oproštaja od trenerskog poziva koji je – umesto u Dudinom rodnom Beogradu – upriličen u Pireju. Evo, da se ne zaboravi:

***

Samo dva dana posle spektakularne utakmice u Pireju, u dvorani “Mira i prijateljstva”, kojom se oprostio od aktivnog trenerskog posla, Duda Ivković govorio je i o tom meču, i o emocijama koje su prisutne ovih dana, kao i o uspomenama na dane kad je počinjao svoju veličanstvenu karijeru na terenima Radničkog na Crvenom krstu.

Čestitamo ti sve ovo što se događalo, bilo je divno, emotivno, uživali smo u TV prenosu, neko i u dvorani., Kako si ti lično to sve doživeo, sigurno si bio uzbuđen?

– Može se reći da je to bio jedan koktel svakojakih emocija. Radi se o specifičnim momentima koje je dosta teško opisati. Mislim da je najvažnije da je kompletna organizacija i kompletan utisak bio pozitivan, i to je u ovom momentu sigurno najbitnije.

Ovo je tvoj oproštaj od vođenja klubova, od trenerske klupe, ali nije od košarke?

– Košarka je moj život. Oprostio sam se od klupe. Kad sam donosio tu odluku, a to se dešavalo negde u junu prošle godine, kad sam zvanično saopštio da ću da prestanem sa aktivnim bavljenjem trenerskim poslom, tada sam se zahvalio svim mojim saradnicima. Bez njih sigurno ne bih uspeo toliko dugo godina da radim, a podsećam da sam radio do moje 73. godine. To je bila najava prestanka. Kasnije sam rekao da postoji mogućnost da se organizuje jedna humanitarna utakmica. Ja sam učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama, ne bih mogao svih sada ni da se setim i da ih nabrojim, a sada se i meni ukazala šansa da napravimo jednu specifičnu humanitarnu akciju. Makar da se nekim delom odužimo našim velikim prijateljima Grcima.

Tvoja prvobitna ideja je bila da se takva utakmica organizuje u Beogradu, i da prihod ide deci Srbije i Grčke. Da li je sa ove utakmice podeljen prihod, ili je otišao samo kao pomoć deci u Grčkoj?

– Ne bih sada želeo da govorim o ciframa, juče smo imali jedan sastanak i mislim da je cela akcija uspela. Pribavili smo sredstva koja su podeljena na ravnopravne delove, koja su otišla deci Grčke i deci Srbije. Hteo bih sada da ponovim da smo uspeli na neki način da se odužimo. Moram ovom prilikom naglasiti da moje važne emocije, koje se sada vraćaju, moji najteži životni i trenerski momenti su bili u proleće 1999. u vreme bombardovanja naše zemlje. Tada je kompletna Grčka davala podršku našem narodu, bila je protiv bombardovanja. Čak 97 odsto grčkog stanovništva je bilo protiv toga. Bile su nebrojene akcije tim povodom. Ja sam tada bio trener Olimpijakosa, i grčka liga je donela odluku da naše utakmice počinju 15 minuta kasnije, kao znak podrške srpskom narodu, i nosili smo crni flor zbog žrtava bombardovanja. Bio je to znak našeg saučešća i protesta protiv rata i bombardovanja. Tada se desilo nešto što ne mogu zaboraviti. U toj akciji je učestvovala grčka organizacija “Osmeh deteta”, i dala veliku pomoć našoj dečjoj bolnici u Tiršovoj. Donirali su mnogo toga, što medicinska sredstva, što materijalna. Mnoga srpska deca tada su dolazila u Atinu na lečenje. To su sve emocije koje se ne zaboravljaju. Moj prijatelj, igrač AEK-a Mihalis Kakjuzis, prihvatio je da gost u njegovoj porodici bude jedan dečak bez roditelja. On je kasnije i usvojio tog dečaka iz Srbije. Kasnije, kad je dečak odrastao, Kakjuzis mu je i kumovao na venčanju. To mi je sve ispričao ovom prilikom na mom oproštaju. Tako da je cela ova akcija sada bila jedan naš mali doprinos, da se mi Srbi na neki način revanširamo našim prijateljima Grcima. Zato smo odlučili da pomognemo i decu Grčke, i decu Srbije.

Sad, kad si ovo sve ispričao, još nam je više žao što tvoje oproštajne humanitarne utakmice neće biti i u Beogradu. Međutim, postoji nada da će Beograd, Srbija i Košarkaški savez Srbije ipak naći neki način da obeleže tvoj oproštaj. Ne mora to biti utakmica, ima drugih vidova i načina na koji se to može obeležiti. Lično, verujemo da će se Beograd i Srbija u nekoj doglednoj budućnosti odužiti Dudi Ivkoviću za sve ono što je dao našoj košarci.

– Osnovna ideja je bila da ta utakmica bude u Beogradu. Ja stvarno iz dubine duše, verujte mi, ne zameram nikome. Jednostavno, postojao je jedan duži period, od juna prošle godine, to je više od godinu dana, kad je mogao bilo ko da se javi i da napravimo nešto tako. Da li je to trebalo ja to da radim, da vučem ljude za rukav? Sticajem okolnosti, to je napravljeno u Atini, i sada stvarnoi ne vidim da bi bilo na mestu… Sigurno da neću odbiti bilo kakve akcije, učestvovaću u svakoj jer ja sam srećan čovek da mogu da mogu da pomognem na neki način, međutim ovo što je bilo… Ovo verovatno ne može da se ponovi i da se napravi dva puta.

Ova utakmica u Atini je prekinuta 28 sekundi pre kraja, simbolično da se time oda počast tebi za 28 trofeja koje si osvojio u karijeri. Da li su Grci dobro izbrojali taj broj trofeja?

– Mislim da jesu. Ako bi neko mogao da napravi neku korekciju, to bi pre svega mogao biti moj veliki drug i prijatelj Vlada Stanković. Koji je upravo u mojoj trenerskoj akrijeri – da otkrijemo i to – izvukao sve trofeje koje sam osvojio. Ako se tu potkrala neka greška, Vlada je kriv… Vladimir Stanković je napravio kompletnu analizu od 1977, mada je meni vrlo draga prva titula koju sam 1973. osvojio sa juniorima Radničkog. Ako već govorimo o mojoj karijeri, mogu reći da nisam bio veliki košarkaš, ali sam imao jedan normalan razvojni trenerski put, gde sam krenuo od mog dragog kluba Radničkog. Najpre sam radio sa mlađim kategorijama, sa mlađim nacionalnim kategorijama, i stigao dotle da budem nacionalni selektor.

Tokom ova dva dana u Atini, jedan od tvojih igrača Branko Banjanin, pokazao mi je sliku te generacije juniora Radničkog ’73 i rekao: “Evo, ovo je prva Dudina titula”. Dogovorili smo se da mi prosledi tu sliku, pa ćemo na Koš magazinu objaviti tu priču jer je vrlo zanimljiv sastav tog tima. Postoji još jedan kuriozitet: te godine Radnički je bio dvostruki prvak države. I seniori Radničkog, koje je trenirao tvoj pokojni brat Slobodan Piva Ivković, bili su prvaci one velike Jugoslavije. Još jedan dokaz da se na Crvenom krstu igrala dobra košarka, i da su se proizvodili veliki igrači.

– Dajete mi priliku da kažem nešto. Ovih dana su moji gosti u Atini, mada ne mogu reći da ti je iz porodice neko gost, Nina i Goga, kćerke mog brata Pive. I mislim da je ovo prilika da iz svega što se dešavalo tih godina izdvojim delo mog Pive, mog brata. Gledajući tu ’73 godinu, i sećajući se da je to tada bila najjača liga na svetu, a Beograd je tada imao četiri prvoligaša (Partizan sa Kićom i Prajom, Zvezda sa Mokom, Kaponjom i Ducijem), pa Zadar, Bosna Olimpija… Tada je Radnički najviše zahvaljujući sopstvenim igračima, rođenim na Krstu, postao prvak države. Tako da je ta godina bila nezaboravna. Podjednako nezaboravne su bile i naše zajedničke pripreme koje smo imali na Žabljaku i Durmitoru. Baš smo sinoć ovde razgovarali o toj ’73 godini.

Divno je da smo se ovom prilikom setili velikog Pive Ivkovića. Dodao bih samo da, koliko poznajem Dudu Ivkovića i porodicu Ivković, ti si imao ogromnu podršku od svoje supruge Nene. Divne osobe, i mislim da od onih tvojih 28 trofeja njoj pripada bar pet. Da li se slažeš?

– I više! Sigurno da je moja porodica uvek bila na prvom mestu, ona me je pratila sve ove godine i ima udela… ne mogu sad da to merim u procentima. Ali sigurno, kao što uvek podvlačim, da sam srećan čovek jer sam imao mogućnost da treniram tolike generacije igrača, i u svemu tome bila mi je neophodna velika podrška moje porodice. I sigurno da tu moja supruga ima ogroman udeo.

U Atini su uz tebe bili mnogi asovi, igrači i treneri koji su učili košarku od tebe. Mnogo puta smo razgovarali na razne teme, ali nikad te dosad nisam pitao: od koga si ti učio?

– Eh, u današnje vreme je mnogo lakše učiti jer je košarka dostupna svima, ima mnogo materijala, trenera. Ja sam prve korake napravio uz brata Pivu, moje opredeljenje da budem trener datira iz vremena koje sam proveo u Radničkom, tamo negde 1968, 1969… Mi svi u Pivinom okruženju želeli smo da pomognemo. Na neki način to je bila amaterska košarka. Radnički je znao, a to se ispostavilo kao izuzetno dobro za tu mladu generaciju igrača, da u zimskoj Prvoj ligi ispadne, a onda da nastavi da igra leti Drugu ligu, i da se vrati nazad u elitno takmičenje. Tako da su ti igrači, zajedno sa Pivom i njegovim radom, uspeli već 1973. da budu prvaci najjače lige u Evropi. A moje opredeljenje nije tada bilo da želim da budem trener. Nego je to bila zajednička ideja svih nas sa Krsta, neko je trebao da bude lekar, i moj kum Tasa je bio doktor na utakmicama, jer po pravilima morali smo imati lekara. Ja sam bio uz tim… I kad mi je moj prvi trener Bora Cenić rekao: “Hajde sada da probamo da napravimo jednu organizaciju u radu sa mlađim kategorijama”, ja sam tada počeo. Stalno sam učio košarku. Do danas se sećam mog prvog treninga. Uvek sam učio prateći sve inovacije. Evo, juče je bio prvi dan da ne samo da nisam pripremao tim za novu sezonu, nego i šta ću novo da ponudim u modernoj košarci. Mada, sigurno ono što je neponovljivo, što je bilo sa najvećom kreativnošću i vizijom, to je bio Pivin rad i delo. I to ovog momenta ne bi smelo da se zaboravi.