Nenad Krstić: Reprezentativno društvo me zadirkivalo

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Rada Nikolić, Sport24”

Iz novog broja sportskog nedeljnika “Sport24” prenosimo intervju Rade Nikolić, inače dugogodišnje saradnice “Koša” i Koš magazina, sa kapitenom reprezentacije Srbije Nenadom Krstićem. Dragim kolegama iz “Sporta24” želimo mnogo uspeha jer znamo koliko truda ulažu u pravljenje ovako kvalitetnog nedeljnika.

Košarkaška reprezentacija Srbije u poljop­rivredi. Ljudi moji, ma je li to moguće, e, pa jeste. Darko Miličić, Uroš Tripković, Kosta Perović, Marko Kešelj, Zoran Erceg, Milen­ko Tepić, eto i ja, nadam se da nekog nisam pre­skočio. A moj mlađi kolega Marko, znao je nekad da se smeje kada sam pričao da ću da radim nešto na zemlji kada završim karijeru. Bilo je tada: “Čuj, seljaka”, a sada i on “ore”…

Priča i smeje se Nenad Krstić, centar koji je obeležio evropske i svetske terene na početku trećeg milenijuma, još bez le­gitimnog naslednika u Srbiji.

Krećemo od kraja, od pre nešto više od godinu dana kada je konačno obesio patike o klin. Da li je bavljenje voćarstvom, u kome su sve pobrojane basket veličine, nešto baš “in”, izuzetno profitabil­no ili najlakši način da se započne biznis daleko od dvorana, obruča…

– Bez obzira na trenutni odnos cena, mislim da na zemlji ne možeš da propadneš, mada moraš da budeš mnogo posvećen. Kao i u košarci. Treba­lo bi da sam mnogo češće u okolini Kraljeva, 15-ak kilometara od grada gde mi je voćnjak, ili u pogo­nu destilerije, takođe u blizini. A ja odem nedeljno ili jednom u desetak dana, nije lako sa troje dece, suprugom u Beogradu.

Nekadašnji kapiten reprezentacije je na oko sedam hektara zasadio šljive, višnje, kruške, ma­line, ali njegova rakija neće poteći pre sledeće go­dine. Odnosno…

– Treba vremena da voćnjaci krenu da rađaju, trenutno je aktuelan otkup, pa će iz destilerije “nešto” poteći do kraja godine.

A naziv brenda?

– Imam nekih ideja, ali neću još da pričam. Lako ćemo za to, sada me sekira ovo relativno kišno leto – iskusno će onaj za koga nije bilo tajni u reketu.

Stranci upamte Srbiju po šljivovici, a kako to ide uz, do juče, profesionalnog sportistu?

– Popijem samo kada se nešto slavi, ali u ovoj mojoj priči, više me je zanimao ceo taj proces, od voća do gotovog proizvoda, nego da li konzumi­ram to poslednje. Uostalom, biće tu i prirodnih sokova, džemova, otom, potom.

Košarka je, ipak, bila bliža, ali Vas nema, osim na starim snimcima?

– Ne znam ni sam, jeste, nema me, možda i zato što nikada nisam bio nametljive prirode. Iskreno, košarka mi za sada ne nedostaje. Preokupiran sam voćnjakom, izgradnjom kuće za odmor u okolini Kraljeva… Nisam imao iza­zov da se uželim sporta koji mi je obeležio živ­ot. Pri tome, ostala mi je gorčina zbog povrede, koja me je sprečila da igrajući odem u penziju. Zato mi je lepo dve godine bez košarke – priz­naje Krstić.

Povrede su ga koštale još blistavije karijere, dovoljne su bile dve operacije prednjih ukrštenih ligamenata…

– Za jednu karijeru, previše. Mnogo mi je kri­vo, a sve ostalo je bilo sastavni deo sporta. Ako mi je profesionalna karijera trajala 12-ak go­dina, barem 365 dana sam bio u autu. Od tih nesrećnih ligamenata, pa lomovi ruku, nogu, stopala… A da sam mogao normalno da se povučem, odigrao bih za svoju dušu, lepotu košarke, ma uživao bih u Galatasaraju – vraća film Krle na jun 2016. kada je silom povrede morao da kaže “zbogom” košarci.

Početkom 2017. pričalo se da ćete pomoći Partizanu i “mahnuti” iskrenim ljubiteljima košarke?

– Mislio sam da mogu, ali, snimci su mi defini­tivno spustili rampu. Žao mi je, ali i to je deo života.

Tako je propuštena prilika da zakopate “rat­ne sekire” sa klubom iz koga ste zakoračili u orbitu?

– To je odavno prevaziđeno, baš sam nedav­no dobio pozivnicu za otvaranje novih klupskih prostorija, ali nisam mogao da dođem zbog si­novljevog rođendana. Pričao sam i sa predsednikom Mijailovićem, drago mi je zbog novih lica u Humskoj – Lončara, Dragutinovića, želim im puno uspeha. Imaju želju i energiju, to je mno­go važno za povratak u vrh.

A kada se okrenete, šta je bilo najlepše – naj­teže bilo pod obručima?

– Uz rođenje dece, košarka mi je dala toliko ne­zaboravnih trenutaka, teško da bih neki mogao posebno da izdvojim. Ono suprotno, na žalost, više se ureže u sećanje, poput povreda ili neosvajanja Evrolige. A bio sam tako blizu u dresu CSKA (2011-14). Eh, koliko sam puta vrteo u glavi to fina­le protiv Olimpijakosa, naše vođstvo od 20 razlike, poraz u poslednjoj sekundi. Pa i sledeće sezone, u polufinalu, hladan tuš od Makabija, ona trojka preko Tea, nije nam bilo suđeno, pa to ti je…

Od reprezentacije se oprostio posle svet­skog srebra (drugog, uz evropsko) 2014. godine, ni tu nije bilo zlata za zlatnu kari­jeru Nenada Krstića?

– I to mi je krivo, ali više što smo ostali bez medalje na SP 2010. posle one diskutabilne pobe­de Turske u polufinalu. Ipak, moje zrelo reprez­entativno doba bio je period svojevrsne tranzici­je, možda nije bilo ni realno očekivati najsjajnije odličje. Ostalo je bogato iskustvo, pa i nekih poraza, koji su u određenim okolnostima, vredniji od pobeda – drugačije posmatra Krstić, sa distance, reprezentativne angažmane.

On se, inače, retko viđa u košarkaškim dvoranama, ipak, kamera ga je “ulovila” na ne­davnom kvalifikacionom meču Srbija – Nemač­ka. Ali, sa proslavljenim reprezentativcem baca­mo pogled dalje od plasmana na sledeće SP, koje uprkos porazu u Novom Sadu, ne bi trebalo da dođe u pitanje…

– Žao mi je što smo propustili zlatnu priliku prošle godine u finalu EP. Međutim, deviza bi tre­balo da bude – što duže u vrhu, nije to mala stvar. A biće novih prilika za kontinentalnim zlatom.

A svetske, olimpijske smotre, hoće li sastavi SAD zauvek biti nedostižni?

– Ne postoji sport poput košarke u kojem su njihove selekcije toliko dominantne. Ne vidim da će u bližoj budućnosti biti drugačije. Zato, da se “orlovi” okrenu evropskim prvenstvima, budu što bolji, malo li je to – pita se onaj koji je za sedam i po godina NBA staža i te kako up­oznao američke “ale”.

A da li je upoznao naslednika, kao što je on nekada nastavio u najdražem dresu tamo gde je stao Željko Rebrača?

– Verujem u Nikolu Milutinova i način na koji se razvija. A pre nekoliko sezona, kada je otišao u Olimpijakos, malo je stagnirao, pomislio sam da je trebalo da ostane još godinu u Partiza­nu… Mnogo mi je drago što me demantovao, što je mlad i sve mu se otvara. On je kombi­nacija starog tipa i modernog centra, igra leđi­ma, ume da šutne, udari rampu, ma super je… Nadam se da će jednog dana biti reprezenta­tivni stub, kao što očekujem da “pliva” u NBA ako ode. S obzirom da ga je draftovao San An­tonio, bila bi to prava sredina za njega, dobio bi šansu… Samo neka ovako nastavi.

Nenad Krstić, ima šansu da bude šampion­ski proizvođač rakije, koja će da razgali hedo­niste, kao nekada 211 cm visoki momak diljem planete.

***

PRESIPANJE IZ ŠUPLJEG U PRAZNO

Krstić je juniorsku karijeru započeo u kraljevačkom Mašincu, odakle je krenuo u beli svet, prvo u “beli grad” (Partizan), pa NBA, Evropu…

– Košarka je pred gašenjem u Kraljevu, a to nije dobro za Srbiju, našu reprezentaciju, večite… Kao ni višegodišnja situacija u valjevskom Metalcu, pa i čačanskom Borcu, užičkoj Slobodi. Šta ćemo ako ostanemo bez baze. Ranije sam malo pomnije pratio situaciju u Slogi, ali sve se svodi na presipanje iz šupljeg u prazno. Nema mlađih kategorija, plana, para, mada, možda nije sve ni u ovom poslednjem. Čini mi se da je sve zapušteno odavno, a dotaknuto je dno – primećuje Krstić.

***

TROJE NASLEDNIKA

Nenad Krstić ima troje naslednika – ćerku Elenu (8), kao i sinove, Filipa (5) i Aleksu (3). Možda je još rano pričati ko će i da li će tatinim stopama.

– Čini mi se da Filip ima najviše nerva, iako je mali. Ali, sav ga sport zanima. Ali, neću ništa na silu, taman posla. Ako nekoga od njih bude zanimao sport, tu sam, da im budem podrška kao i mama Tanja. Neću ništa na silu, zar moraju da budu sportisti kao tata. Kakve to ima veze.

***

 TRIO ZA PAMĆENJE

– Da nije bilo povreda, verovatno bi i moja NBA karijera tekla nekim drugim tokom, mada nisam nezadovoljan. Na samom početku sam imao “ol star” brojke, a bilo je i tuđih povreda, koje su terale vodu na moju vodenicu, da budem iskren. Posebno iskustvo je igranje u Oklahomi u društvu jednog Hardena, Durenta i Vestbruka, koji su kasnije bili najkorisniji igrači NBA sezona. Kada stekneš takvo iskustvo u mlađim godinama, to je za ceo život.

***

 NISAM OKORELI NAVIJAČ

– Ako me već pitate za navijanje, to najstrastvenije radim u slučaju reprezentacije. Mislim da je normalno. A klubovi, večiti, e, pa za to nisam toliko određen. Dobro, okrenut sam Partizanu, jer sam tu odrastao, sazreo, postao igrač, to nikada ne bih menjao. To je moj klub. A sa druge strane, ako gledam Crvenu zvezdu, kada igra neku međunarodnu utakmicu, nikad ne navijam protiv njih. Ipak, nisam od onih, koji “umiru” za svoj klub.

***

 “OPUŠTENO” KAO U PARTIZANU

Sa 19 godina sada već daleke 2002. godine, tadašnji Nju Džersi (sadašnji Bruklin) izabrao je Krstića kao 24. pika, u prvoj rundi drafta. Dva leta kasnije, otputovao u SAD, zaigrao za “mrežice” kako se samo poželeti može…

– Počelo je kao u bajci, solidne parije, saradnja sa legendarnim Džejsonom Kidom… Igrao sam opušteno kao da sam u Partizanu. Zapravo, nije nikad u dresu crno-belih bilo “lako ćemo”, nego sam se u svojoj prvoj NBA stanici osećao kao da tu igram sto godina – priseća se Krstić.