Izvor: Miroljub Damnjanović Dugi, KOŠ magazin
Ponekad mi dođu teški snovi, najčešće pred jutro kad je san tanak.Obično sanjaš ono što te muči, grebe, grize i plaši. A ono što je uobičajeno – što je babi milo to joj se i snilo – to nekako postade raritet. Ali kad kažem da je bio ružan san, mislim na san od pre neku noć. Kao, donosi se zakon u našoj skupštini o ukidanju košarke. Nije pomoglo ni 5.323.173 amandmana vladajuće stranke. Vala kod nas u skupštini je sva moguće, pa je valjda zbog toga to i opterećeuje. Ne bi me čudilo.
Tek, trgnem se iz sna izbezumljen i znojav. Skočih i, života mi, morao sam da proverim na vestima. Kad tamo pojavi se svemogući začin, onaj Mavtinović. Ja se sledih, a on će onim svojim „milozvučnim“ glasom o nekim sasvim drugim stvarima. Verovatno se ni rođenoj majci nije toliko svideo koliko meni u tom momentu. Potpuno razbuđen svatih da je ono bio samo san. I kakav god da je, bio je samo moj, a nije bio stvarnost.
Nešto kasnije negde pročitam – Hrvati ogorčeni što ne idu na Svetsko prvenstvo u Kini. To me malo začudi. Jer, ko prođe, i kako prođe, ionako treba tamo da služi samo kao dekor. Svi su u grozničavom ičekivanju velikog polufinala Lesoto – Ekvatorijalna Gvineja. Kakav će to spektakl da bude! Još čujem da FIBA osniva odeljenje, ma kakvo odeljenje, korporaciju za plasiranje građevinske stolarije (čitaj prozore). malih, velikih, srednjih, pa koliko je kome dubok džep.
Prve godine beše navlaka, gratis, pa našoj bivšoj braći zapade neki mali otvor od špajza. Mada mi se i dan danas javlja da im drug svevišnji lupa packe za ono silaženje sa podijuma onomad, 1995. Jer, koliko me pamćenje iz mladosti služi, podijum je za penjanje, a ne za silaženje. Ovo tek da se ne zaboravi i da služi drugima za nauk.
Ali ipak ću ja o nečem drugom. O čemu rado sanjam, i šta lično silno priželjkujem. Ili, da budem politički aktuelan i da se za “zadovoljstvom” poistovetim sa novim Vukom srpskog jezika, za koga je Vujaklija malo dete – Jutka kan iz Brus imperije – „sanjkam“ i „željkam“. O tome ipak malo kasnije.
A sećate li se osamdesetih? Ja bogami da. Uz jednu malu digresiju. Gledam neki dvodelni dokumentarac o kineskom razvojnom bumu od 1978. godine naovamo. Izgleda nestvarno, pogotovu za nas koji bejasmo živi svedoci stanja i izgleda iste zemlje u 1972. godini. I još oni rekoše da su se ugledali na Jugoslaviju, učili od nas. Valjda su dobro naučili šta da ne rade, ne znam, tek zapanjujuće su razlike u ovih 40 godina. E, sad, Kinezi su Kinezi, a ima ih, jebeš ga, “k’o Kineza”.
Nešto drugo što sam primetio, uporedivo na neki način sa ovim prethodnim.
Kod nas se pedesetih zapatilo nešto naizgled naivno. Vlasti, u nedostatku hleba, pustiše decu da se igraju. Ali šta znaju deca šta je igra, počeše da rastu i tu igricu uozbiljiše. Otrgoše se. Onda 1960. desise eksplozija, i mi se vinusmo. Visinometri nisu bili ispravni, i mi se penjasmo i penjasmo. Možda zato što bejasmo mali niko na nas nije obraćao pažnju. Ko vele, svako čudo za tri dana. Međutim, i onda su postojale klimatske promene, dan se produžio i traje i traje…
Sedamdesetih polako od konvencionalnog TNT prelazimo na male fisione naprave, u početnu fazu sa malim „nuklearnim“ punjenjem. Samo za kratko, i za početak. Malo pomalo postadosmo autoritet, vrhovni. I, valjda po inerciji, osamdeste nam pokloniše novo “oružje“ – fuziono, umesto fisionog. Ili smo ga mi izmislili… To je ono što usisava kiseonik pa „ubija“ a ne ruši, ili vrlo malo uništava infrastukturu. Koliko se sećam, takvu jednu napravicu bacili su oni milosrdni majmuni u dvorište ondašnjeg SDPR-a na početku Nemanjine, 1999. godine.
Tada, sedamdesetih, nije bilo komunikacija na današnjem nivou, a i oni preko bare bili su nadmeni, introvertni i neosetljivi na vetrove koji su, sve jače, duvali sa ove strane Atlatantika. A bilo je prosto. Sa ovih naših planinčina koliko ih imasmo, počeše da se kotrljaju najpre kamenčići, pa sve više i veće stene, mnogo više nego u Grdelici. Nezaustavljiva lavina igrača i trenera.
Verovatno je jako glupo da vam sad kažem da se radi, i da mislim o košarci. Ja, u stvari, samo o tome i mislim.
Tek, u drugoj polovini osamdesetih ovo naše „impulsivno“ oružje poče da hara svetom. Ni bog, koji među nas baci košarkašku loptu na početku, nije shvatio ozbiljno – i beše zatečen. Nezaustavljivo. Radi se o pojavi koja se izvaja sama od sebe, tako da bi nam i Roden pozavideo. Najbolji beli tim ikada. Ovo govorim bez ikakakvih rasnih predrasuda, kojih se grozim i ne posedujem ih. Oni koji me poznaju mogu da potvrde. Jednostavno smo pravljeni od lokalnog, ovde prisutnog materjala. Od ove sirotinje koju smo imali. Mali smo bili, i još nas smanjiše. A opet. . .
Namerno ne nabrajam imena, jer kod mene sama pomisao na onaj tim izaziva tugu i bes (ako urednik smatra da treba može slobodno da objavi i sliku i imena, sliku i imena naše žalosti i ponosa u isto vreme. Meni ne smeta, ali moje penkalo to može teško da ispiše).
Barselona 1992. je bila kao Bitka na Marici, pravo povlačenje preko Albanije. I otićiću sa ovog sveta sa tim žalom. Susret sa drim timom od preko bare…
Nisu ni oni bili naivni, otrezniše se i poslaše najbolje što su imali. Prvi put. Onda ovde nastade pičvajz, rasturismo se uz pomoć zlotvora i sa strane, i među nama. Srce da ti pukne. Ali vreme leči (i zatupljuje) sve. Međutim, na netom održanoj akademiji KSS u Narodnom pozorištu trener tog ovozemaljskog tima, ne drim tima, Dušan Ivković reče: “Da su nam dozvolili da igramo, ja bih spremao tim da pobedimo Ameriku”. Nisam trenerski obrazovan, i ne mogu da objašnjavam kako i za šta i u kom momentu treneri spremaju svoje ekipe. Ali osetih tugu u njegovom glasu, a meni se zubi sami stisnuše. Nenadoknadivo vreme i osećaj nemoći.
Dođoše onda godine trpljenja. Pa Atina 1995, pa Indijanapolis, Istanbul. Samo da pokažemo da smo i dalje veliki i kad smo mali.
Svi ti uspesi, sad već više ekipa iz regiona, devedesetih, zasnovani su na košarkaškom mnoštvu i školi stare nam države, „tamnice naroda i narodnosti“. A onda dođe vreme kad ovako malecki moramo da ponovo skupljamo kamenčiće i sve veće, sa ovih „planina“ koje su nam podelama pripale. Možda ima manje odrona, ali se stidljivo umnožavaju.
Sistemi se menjaju, bogati komanduju. A mi “s ono naše pusto tursko“. pametno, strpljivo i sistematsko prilagođavali smo naš superiorni kvalitet neobjašnjivim sistemima. I opet smo na vrhu, stalno.
Ali mi ne bi bili mi da nećemo nešto više. Hoćemo da takmičenje završimo pobedom, a ne porazom. Dosta je bilo – drugi. Ali ‘ajde sad više.
Ej, bez sedmorice igrača bili smo drugi na EP, prosečno najjačem košarkaškom turnirskom takmičenju na svetu! Godine zabave, uspona i eksplozije, pa godine „raspleta“ i trpnje su za nama, i u nama su usadile gen za neodustajanjem. Uspeli smo da stvorimo i godine „inata“, i sladostrasno smo krenuli ponovo, kao Sizif, prema vrhu. Teško, ali hrabro, podneli smo ovaj Fibin igrokaz sa pevanjem i plakanjem. Liči mi na asocijacije iz “Slagalice”. I sada definitivno idemo u Kinu. Videćemo grupe i maštaćemo o dobrom rasporedu. Ma kakav raspored, treba sve odrati – tek onda te poštuju!
I sad, zamislite da onu košarku Ex Yu nisu zaustavili u razvoju – gde bismo svi bili… Puste želje…
A i sad, posle svega što preživesmo, zamislite samo sastav sa Teodosićem, Bjelicom, oba Bogdanovića, Marjanovićem, Jokićem, Dončićem, Dragićem, Nurkićem, Vučevićem, Šarićem i još nekima koje ne navedoh. Ma, ljudi, oni bi trebalo na treningu da igraju kvalifikacije za prvu postavu, a treneru bi trebala Roskina kugla.
A ja sada samo“sanjkam“ i „želkam“ da se okupe bar ovi naši. Svi, baš svi. Da ne čujem ono, u poslednje vreme jako prisutno – koga nema bez njega se mora i može. Deluje iz nemoći. Sada smo potrebni sami sebi, svako svakom i svi nama. Da konačno nemamo nikakvih opravdanja, već da se uzdignemo do samog neba. Možda je vreme da se materjalizuju ona četiri ocila sa grba i zastave. Da svi igraju za svoje gradove, kafiće i prijatelje. Za svoje najbliže, svoj iskon i ponos. Zato sanjam da su SVI tu, pa da uživamo. I da vidimo “čija nana crnu vunu prede“. Moje bi srce tada bilo puno.
SANJAM I ŽELIM…
Leave a Reply