Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Da je bilo pravde, srpska košarka bila bi bogatija za još jednu medalju sa svetskih prvenstava. Verovatno bi bila srebrna jer su Amerikanci na Svetskom prvenstvu 2010. (i) u Turskoj bili prejaki, ali nevolja je u tome što srpskim koišarkašima nije bilo dozvoljeno ni da pokušaju da im se suprotstave. Tog 11. septembra 2010. košarka je pocrvenela, ali rezultat je ostao: Turska-Srbija 83-82! Bio sam svedok utakmice i pamtim sve detalje, a to sećanje svakako ne spada u ona brojna prijatna koja sam imao, najviše zahvaljujući košarci, tokom 50 godina novinarske karijere.
Pre pri;e o krađi koja je Turke odvela u finale, podsećanje na povratak Srbije na veliku scenu. Posrtanje je trajalo od zlata u Indijanapolisu 2002. Bili smo daleko od postolja na evropskim prvenstvima 2003, 2005 i 2007, u dva od ta tri nismo prošli ni grupnu fazu (2005. kod kuće u Novom Sadu), na Olimpijskim igrama u Atini bili smo 11. od 12. učesnika, na Mundijalu u Japanu 2006. podelili smo od 10. do 16. mesta, na Igrama u Pekingu 2008. nismo ni učestvovali… Onda se na kormilo reprezentacije vratio veliki mag Dušan-Duda Ivković i, gle čuda, Srbija je na EP 2009. u Poljskoj bila druga!
Mundijal u Turskoj 2010. dočekali smo sa mnogo nada. Tim je bio godinu dana iskusniji, igrači su, uglavnom, bili u velikim evropskim klubovima iako je nekolicina bila i iz naše lige. Ivković je u Tursku odveo ovih 12 igrača: Miloš Teodosić (Olimpijakos), Milenko Tepić (Panatinaikos), Aleksandar Rašić (Partizan), Ivan Paunić (Aris), Nemanja Bjelica (Crvena zvezda), Stefan Marković (Hemofarm), Duško Savanović (Kahasol Sevilja), Marko Kešelj (Crvena zvezda), Nenad Krstić (Oklahoma Tanders, NBA), Kosta Perović (Valensija), Novica Veličković (Real Madrid), Milan Mačvan (Hemofarm).
Takmičenje je počelo 28. avgusta u Kajzeriju, Angola je pobeđena sa 50 razlike – bilo je 94-44! Druga utakmica , protiv Nemačke, malo je poljuljala samopouzdanje, bilo je 82-81 za Nemce uprkos izrazitoj nadmoćnosti našeg tima u skoku (43-27), ali takmičenje u grupi dozvoljava bar jedan kiks. Jordan je u 3. kolu poražen sa 112-69, zatim je pala Australija (94-79) i na kraju, posle velike borbe, savladana Argentina (84-82) uprkos sjajnoj partiji Luisa Skole koji je dao 32 poena.
U osmini finala,4. septembra u Istanbulu, savladana je Hrvatska 73-72, a onda je 8. septembra usledio veliki revanš Špancima za poraz u finalu Evropskog šampionata prethodne godine u Katovicama. Bilo je 92-89 za naš tim, odlučila je trojka Miloša Teodosića nekoliko sekundi pre kraja. Do tada je trojke šutirao 1/7, ali on je od onih igrača koji uvek veruju u sebe. Kada smo krenuli u poslednji napad bio sam siguran da će pokušati sam da ga završi. Čekao je trenutak, izvukao Horhea Garbahosu, napravio korak nazad i ispalio pobedničku trojku… Španci su imali moćan tim, samo nije bilo Paua Gasola: Navaro, Mark Gasol, Garbahosa, Felipe Rejes, Raul Lopez, Rudi Fernandez, Riki Rubio, San Emeterio, Aleks Mumbru, Fran Vaskez…
Turska je grupu završila sa 5-0, posle je u eliminacijama pobedila Francusku (95-87) pa Sloveniju 95-68. Turke je sa klupe predvodio Bogdan-Boša Tanjević a zvezde tima bili su Hido Turkoglu, Ersan Iljasova, Kerem Tunčeri… “Šesti” igrač Turaka bila je fanatična publika, ali ispostaviće se da je u igri bio i “sedmi” igrač.
Uprkos strahovitom pritisku sa tribina naš tim je u polufinalu protiv domaćina igrao odlično. Posle prve četvrtine bilo je 20-17 za naše momke, u drugoj deonici razlika se popela na 8 poena (33-25), a na poluvreme se otišlo sa 42-35. Sve je bilo pod kontrolom, ali su Turci u trećoj deonici iskoristili kraću krizu u našoj igri i izjednačili. Tada se probudio i povukao Teodosić, pcveli smo 54-46, ali u psolednju četvrtinu ušli smo sa samo 3 poena viška, 63-60. Kada smo posle pogodaka Kešelja i Teodosića poveli 72-64, činilo se da nam finale ne može izmaći.
Nije bilo tako, Turci su uz pomoć publike , raznih trikova (poput “povreda” Ašika koji “nije mogao” da izvede slobodna bacanja – zato što je to slabo radio – pa je ušao igrač koji je imao sigurniju ruku), kao i sudija, uspeli da se vrate u meč. Trojkom Tunčerija poveli su 76-75 posle dugo vremena, ali Srbija je nakon ofanzivnog skoka Kešelja ponovo stekla prednost, 80-79. Posle faula Krstića, Turci su sa penala opet poveli ali je na 4,5 sekundi pre kraja Rašić pronašao Veličkovića koji je vratio prednost, 82-81. Čini mi se da je bio i faul nad njim, ali sudije se nisu oglasile.
Usledio je tajmaut Tanjevića posle koga se Tunčeri, pola sekunde pre kraja, zavukao pod naš koš i poentirao. Problem je u tome što je u akciju krenuo gazeći aut-liniju! Mnogi to tada nisu videli, ali snimak je jasno pokazao prestup…
Dušan Ivković je na konferenciji za štampu osuo paljbu po FIBA, po sudijama (Pablo Estevez-Argentina, Antonio Sančez-Dominikanska Republika i Hose Karioni-Portoriko), po Ljubi Kotlebi koji je delegirao arbitre… Zaista je bilo čudno da duel dve evropske ekipe vode trojica sudija iz Južne i Centralne Amerike. Pravila jesu ista, ali njihova interpretacija i iskustvo arbitra nisu…
Bilo kako bilo, Srbija je teško oštećena, a demoralisani igrači nisu imali snage da se u borbi za bronzanu medalju suprotstave Litvaniji, glatko su poraženi 88-99.
Izvesno, mada zakasnelo priznanje da je Srbija oštećena, stiglo je u februaru 2011. kada je Ivan Majnini, tada predsednik FIBA, posetio KSS, izvinio se zbog sudijske greška na Mundijalu 2010. i rekao:
– Razgovarali smo na Bordu i zaključili da su sudije pogrešile…To se dešava u sportu, greške su deo sporta, pritisak je ogroman. Izvinjavam se zbog toga.
Nepravda koja peče.
Leave a Reply