Piše: Vladimir Stanković, KOŠ
Tog 14. avgusta 1936, na dan prvog olimpijskog finala na košarkaškom turniru u Berlinu, ekipa SAD je pobedila Kanadu i osvojila prvu od svojih 15 zlatnih medalja.
Svi koji prate košarku znaju da je niz od 62 utzastopne pobede od 1936. prekinut u finalu u Minhenu 1972. kada je SSSR pobedio 51-50 košem Aleksandra Belova, i to košem u poslednjoj od tri ponovljene sekunde. Amerikanci, u znak protesta, nisu došli na dodelu medalju i njihovo srebro i danas je u nekom sefu u Olimpijskom muzeju u Lozani. Međutim, Amerikanci su do 1992. na olimpijske igre slali najbolje studente, i bez obzira što su mnogi iz tih sastava kasnije pravili odlične karijere u NBA u vreme olimpijskih igara još uvek su bili samo mladi talenti mada su i u tom sastavu, uglavnom, bili dominantni i osvajali zlatne medalje. Posle (nikad prihvaćenog i priznatog) poraza u Minhenu, Amerikanci su ponovo bili prvi na Igrama u Montrealu 1976, moskovsku olimpijadu su preskočili zbog bokjkota, u Los Anđelesu 1984. bili su opet najbolji sa sjajnom studentskom generacijom (Majkl Džordan, Pat Juing, Kris Malin…) a onda su 1988. u Seulu u polufinalu izgubili od Sovjetskog Saveza (76-82) što je, zajedno sa neuspehom na Mundijalu u Argentini 1990. (poraz od Jugoslavije) dovelo do odluke da SAD ubuduće na olimpijskim igrama zastupaju profesionalci iz NBA. Prethodno je 1989. FIBA izmenom pravila i omogućila učešće američkim profesionalcima koji su se od ostalih igrača razlikovali samo po visini plate.
Usledile su tri „kaznene ekspedicije“, u Barseloni 1992, Atlanti 1996. i Sidneju 2000. bilo je tri puta po 8-0. a onda je na red došla Atina 2004. Amerikanci su stigli sa veoma jakim timom: Ajverson, Vejd, Buzer, Marburi, Karmelo Entoni, Lebron Džejms, Okafor, Merion, Stoudamajer, Tim Dankan, Lamar Odom i Džeferson. Ekipu je sa klupe vodio Leri Braun koji, očito, nema mnogo sreće na evropskom tlu jer je 1987. vodio juniore SAD na Mundijalu u Bormiju kada je Jugoslavija dva puta bila bolja i odnela titulu prvaka sveta.
Tog 15. avgusta 2004. požurio sam u dvoranu u Glifadi da vidim premijerno izdanje nove verzije „dream teama“, u meču sa Portorikom. Nisam slutio da ću biti svedok tek drugog poraza SAD na olimpijskim turnirima, prvog od kada su dres obukli NBA profesionalci.
Bila je to nezaboravna utakmica. Publika je listom bila uz razigrane Portorikance koji su potpuno razbili nekako uspavane američke igrače. Posle lake nadmoći u prvoj četvrtini koju su Portorikanci dobili tesno (21-20), u drugoj je usledio krah Amerikanaca: 28-7. Na poluvreme se otišlo sa 49-27 za Portoriko! Niko nikada (do tada) nije tako nadigrao Amerikance. Edi Kasiano je šutirao gotovo nepogrešivo, veteran Pikulin Ortiz sjajno skakao, Karlos Arojo je pogađao iz svih pozicija, Lari Ajuso takođe. Amerikanci su bili zbunjeni, ali to što su bili nespremni bio je njihov problem. U trećoj četvrtini pokazali su „znake života“, dobili 21-16, ali je je poslednja deonica ponovo pripala Portoriku 27-25, što je u zbiru dalo 92-73! Senzacija je bila servirana, ali još uvek se verovalo da je reč o početnoj slabosti, odnosno da će se Amerikanci u nastavku takmičenja oporaviti i osvojiti zlatnu medalju po koju su došli.
Evo aktera te istorijske utakmice:
Portoriko-SAD 92-73 (49-27)
Portoriko: J. Ortiz 8, Kasiano 18 (2-4), Haton 5 (3-5), Arojo 24 (5-8), Apodaka, Dalmau (nije ulazio), Ajuso 15 (9-10), Ramos 2, R. Ortiz 9 (0-2), Fahardo 4 (2-2), Rivera (nije ulazio), Santijago 7 (1-2). Selektor: Hulio Toro Dijaz.
SAD: Ajverson 15 (4-6), Marburi 2, Vejd 10 (2-4), Buzer 1 (1-2), Entoni, Lebron Džejms 5 (2-2), Okafor (nije igrao), Merion 4, Stoudmajer, Dankan 15 (7-9), Odom 13 (0-1), Džeferson 8 (2-5). Selektor: Leri Braun
Portorikanci su odlično šutirali za 3 poena (8/16), Amerikanci očajno: 2/24 (12,5%). Jedinu prednost ekipa SAD imala je u skoku (46-27), ali je, sasvim neočekivano, imala više izgubljenih lopti (22-18) i jedak broj asistencija (po 11). Ukupan šut iz igre bio im je očajan, 26/76 (34,2%) dok su Portorikanci bili ubitačno precizni, 31-55 (56,4%). Kasiano je trojke šutirao 4/4. Portorikanci su bolje izvodili čak i slobodna bacanja, 22/33 (66,7%) prema 18/29 (62,1%) Amerikanaca.
U dva naredna meča Amerikanci su teško pobedili Grčku (77-71), pa Australiju (89-79). Malo su popravili utisak ali se videlo da su ranjivi. Onda je 21. avgusta došao meč sa Litvanijom i drugi poraz. Bilo je 94-90 za Litvaniju koju je sjajno predvodio Šarunas Jssikevicius, autor 28 poena uz 7/12 za trojke. Amerikanci su ipak prošli u četvrtfinale u kome su pobedili Španiju (102-94) ali su u polufinalu, 27. avgusta, doživeli treći poraz! Bolja je bila Argentina, budući olimpijski šampion (89-81) uz briljatnu partiju Manua Đinobilija, strelca 29 poena.
Tako su Amerikanci na jednom turniru doživeli tri poraza, jedan više nego na svim prethodnim olimpijskim igrama. Njihov ukupan bilans je 138 pobeda i 5 poraza, tri te 2004. u Atini. Za Peking, London i Rio spremili su moćne timove koji su dobili svih 8 utakmica i vratili SAD na vrh svetske košarke.
Leave a Reply