Danilovićev one man show

Piše: Vladimir Stanković

U karijeri Predraga-Saše Danilovića bilo je mnogo važnih, nezaboravnih, čak i čudesnih momenata. Ovako po sećanju navodim samo neke: zlatna medalja na seniorskom prvenstvu Evrope 1989. u Zagrebu sa 19 godina, zlatne medalje na evropskim prvenstvima 1991,1995 i 1997, trijumf sa Partizanom u Evroligi Istanbulu 1992, zakucavanje preko Sabonisa u finalu EP 1995, 7/7 u šutu za tri poena u dresu Majamija protiv Njujorka u čuvenom Medison Skver Gardenu, sa Kinderom je bio prvak Evrope 1998…

Možda ova priča koja sledi i nije bila najvažniji momenat njegove briljante karijere, ali je svakako bila za pamćenje jer se čak i u tako čarobnoj igri kakva je košarka, sa toliko čarobnjaka na terenu, čuda ne dešavaju često. A tog 31. Maja 1998. u Bolonji desilo se pravo čudo.

Saša je igrao svoju prvu sezonu u starom klubu po povratku iz NBA. Kinder je već imao u vitrini titulu prvaka Evrope, osvojenu prethodnog meseca u Barseloni protiv AEK-a, ali trebalo je uraditi nešto i u domaćem šampionatu. U finale su stigli (tadašnji) bolonjski veliki rivali Kinder i Fortitudo. Igra se peta utakmica, rezultat u seriji 2-2, Fortitudo vodi sa 4 poena a do kraja 16 sekundi.

Gotovo ?

Izgledalo je tako, ali nije bilo tako. Lopta je bila u rukama Saše Danilovića. Krenuo je na čuvenog Dominika Vilkinsa, čoveka sa preko 20.000 poena u NBA, igrača koji je prethodne godine sa Panatinaikosom bio prvak Evrope. U pravom trenutku podigrao se na šut za 3 poena i pogodio, ali Vilkins ga je zakačio po ruci. Sudije Zankarela i Lamonika daju mu dodatno bacanje! Drama je na vrhuncu, u dvorani je pakao, ali Danilović hladno pogađa i izjednačava rezultat. Pitanje prvaka moralo je da se reši u produžetku!

Danilović je nastavio u velikom stilu. Prvo je dao koš, zatim asistirao Bineliju, pa još jednom Nesteroviću, potom je pogodio trojku…One man team, što bi rekli Amerikanci. Na kraju je bilo 86-77 za Kinder, Saša je igrao 43 od 45 minuta, dao 20 poena i, naravno, bio MVP ne samo finala nego sezone.

Mnoge utakmice odlučene su šutem u poslednjim sekundama, bilo je odluka i trojkama, bilo je i pogođenih penala, ali ne pamtim da je neko kao Saša Danilović u tom meču sa 3+1 izgubljenu utakmicu odveo u produžetak a potom i do pobede.

Bio je veliki zbog svog ogromnog talenta, ali i takmičarskog karaktera, pobedničkog mentaliteta, retke sportske drskosti koja je imala pokriće u svemu što je radio na terenu. Igrao je svim srcem, trošio se maksimalno i možda je zato prestao da igra sa 31 godinom. Poslednju utakmicu odigrao je za Kinder protiv Partizana. Drugačije nije moglo biti. Bio sam na toj uitakmici u Bolonji i pamtim spektakl koji su mu priredili klub, saigrači i navijači. Zahvalio se navijačima rečima “Hvala vam što ste me trpeli sve ove godine”. Nije im bilo teško jer su ga obožavali. Bio je idol, lider, garancija uspeha i titula, nezamenljiv u šemama trenera Etore Mesine. Na poklon je dobio penzionersku stolicu za ljuljanje, ali nije se ljuljao u njoj nego se vratio u Beograd i stao na čelo Partizana, prvo u tandemu sa Divcem a posle sam kao predsednik.

O Daniloviću se zna sve, ili gotovo sve. Za ovu priliku samo još detalj koji mi je svojevremeno otkrio Željko Obradović. Kao igrač Partizana upisao je trenersku školu i 1986. bio na obaveznoj praksi na Zlatiboru. U kampu je video suvonjavog klinca za koga su mu rekli da je iz Sarajeva. Raspitao se za ime i zapisao: Predrag Danilović. Onda je pozvao svog trenera Duška Vujoševića i rekao mu da u Sarajevu ima jedan mali koji mnogo obećava…Dule ga je poslušaso, borio se sa Bosnom i KSJ dve godine oko papira, ali je dočekao da od sezone 88/89. mladi Sarajlija ponese “crno-beli” u kome se proslavio i iz koga je stigao do zvezda, NBA i istorije.